Наход Симеон/32
2.
Пређашњи, ОМАР, СИНАН.
ОМАР (учтиво се поклони): Благословен мој цар и благословена срећа, која га грли! Она нека и нас поред њега окружи!
СИМЕОН: О, добродетељни старче, ти ме и у срећи први посећујеш. Добро ми дошао! Све што је у мојој руци, теби на послугу стоји. Твоја искусна добро- детељ нек ме по овом клизавом путу води. Но ја видим овде и Синана. Врсни младићу, и ти ми радост усугубљаваш. Заборави на пређашња. Ја сам твога стрица убио, но без воље; тсбе увредио, но нехотице. Заборави на све ово. Мени је твоја добродетељ позната: Ти остајеш мој пријатељ.
СИНАН: Ја и остајем, честити владатељу, веран поданик.
СИМЕОН: Пријатељ, пријатељ, Синане! Ти си досад паша — то је мало за твоје вјежество. Твој је стриц везир био — прими његово достоинство на себе.
СИНАН (на страни): Какав човек! — Почитајеми владатељу, ја ти на милости благодарим.
СИМЕОН: И још: увек у сабору у првом реду да седиш. Ти си то заслужио. Твоје искуство то изискује.
ОМАР: Но, Синане, осуђуј сад моју совест!
СИНАН: Каква доброта! Честити царе, ти ме застиђујеш. Ова чест, ово достоинство! ... Ја сам мали за то.
СИМЕОН: Не, Синане, свега си ти достојан што ја теби дајем: моје љубови, мога пријатељства. И, ако ме ти онако почитујеш, као што ја тебе љубим, то ћу срећан бити. О, мој Синане, најблагороднији је дар
неба, што људи имаду, пријатељство. Но колико се оно нарушава; колико их се красном овом дару неба ругају, под видом пријатељства јед непријатељства у прсима негујући! — Твоје срце на глатком челу
изображено види се, а увереније искусног старца, Омара, неће ме преварити. Зато ја тебе првог у коло моје радње узимам, тебе првог мојом љубовљу даривам. О, кад бих ти још оно дати могао, што сам ти
одузео, ја бих већма радостан био!
ОМАР: Можеш, дете моје, можеш, сунце наше. Зато сам ја највише у ово време дошао и Синана довео. Још ниси узде од града како ваља ни шчепао, а већ се потребни приближују. И ја сам први, који просим.
СИМЕОН: Ти молиш, почитајема старино!? Казуј шта иштеш, смем ли рећи: шта просиш? Ти си ком сам за све благодарити дужан. Шта хоћеш? Има ли што на свету, што бих ти одрећи могао?
ОМАР: Моја је сва жеља Синана срећног видети.
СИМЕОН: О, радости! То ти захтеваш, што ја од срца желим! Кажи је ли у мојој власти, могу ли га усрећити? Ништа поштедети нећу.
ОМАР: Можеш, и без сваке муке можеш. Наша царица има једну робињу Јамну, која нашег Синана љуби, од многог времена љуби и за њим чезне. Поклони је њему. Они ће срећни с тим бити.
СИНАН: О, Омаре, шта ти изусти?
СИМЕОН: Је ли то све, што му к срећи остаје? Ја с весељем на то пристајем. Ходи, Синане, прими руку Јамне.
СИНАН: О, шта ви измислисте? Поред ваше среће да ме несрећним учините! О, оставите ме на миру. Моје срце не тражи брака.
ОМАР: Не, Синане синко, твоје је срце отврднуло. Отвори очи. Погледај какво ти благо дајем. Можеш ли и помислити да ћу те преварити? Многе сам ја усрећио, допусти да и тебе овом благошћу обавијем.
СИНАН: Ах, старино, куда ти пута тражиш? Не могу!
СИМЕОН: Синане, и ја те од моје стране молим. Можеш ли допустити да ја срећан будем, а ти да се мучиш? Узми Јамну, заклињем те Богом живим и мојом к теби љубовљу! О, узми Јамну, оно добро дете, које те љуби, и у које наручју ти ћеш све наћи, што мислиш да си изгубио!
СИНАН: Ха, ко би вам противстати могао, добре душе?! Ево ја се разрешавам, кад ви кажете да ћу срећан бити.
ОМАР: Боже! Сад могу радосно очи затворити.
СИМЕОН: Дакле хајдемо царици. Никола, ходи и ти. Сви морају учасници овог весеља и радости бити. (Отиду).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|