Nahod Simeon/32
2.
Pređašnji, OMAR, SINAN.
OMAR (učtivo se pokloni): Blagosloven moj car i blagoslovena sreća, koja ga grli! Ona neka i nas pored njega okruži!
SIMEON: O, dobrodeteljni starče, ti me i u sreći prvi posećuješ. Dobro mi došao! Sve što je u mojoj ruci, tebi na poslugu stoji. Tvoja iskusna dobro- detelj nek me po ovom klizavom putu vodi. No ja vidim ovde i Sinana. Vrsni mladiću, i ti mi radost usugubljavaš. Zaboravi na pređašnja. Ja sam tvoga strica ubio, no bez volje; tsbe uvredio, no nehotice. Zaboravi na sve ovo. Meni je tvoja dobrodetelj poznata: Ti ostaješ moj prijatelj.
SINAN: Ja i ostajem, čestiti vladatelju, veran podanik.
SIMEON: Prijatelj, prijatelj, Sinane! Ti si dosad paša — to je malo za tvoje vježestvo. Tvoj je stric vezir bio — primi njegovo dostoinstvo na sebe.
SINAN (na strani): Kakav čovek! — Počitajemi vladatelju, ja ti na milosti blagodarim.
SIMEON: I još: uvek u saboru u prvom redu da sediš. Ti si to zaslužio. Tvoje iskustvo to iziskuje.
OMAR: No, Sinane, osuđuj sad moju sovest!
SINAN: Kakva dobrota! Čestiti care, ti me zastiđuješ. Ova čest, ovo dostoinstvo! ... Ja sam mali za to.
SIMEON: Ne, Sinane, svega si ti dostojan što ja tebi dajem: moje ljubovi, moga prijateljstva. I, ako me ti onako počituješ, kao što ja tebe ljubim, to ću srećan biti. O, moj Sinane, najblagorodniji je dar
neba, što ljudi imadu, prijateljstvo. No koliko se ono narušava; koliko ih se krasnom ovom daru neba rugaju, pod vidom prijateljstva jed neprijateljstva u prsima negujući! — Tvoje srce na glatkom čelu
izobraženo vidi se, a uverenije iskusnog starca, Omara, neće me prevariti. Zato ja tebe prvog u kolo moje radnje uzimam, tebe prvog mojom ljubovlju darivam. O, kad bih ti još ono dati mogao, što sam ti
oduzeo, ja bih većma radostan bio!
OMAR: Možeš, dete moje, možeš, sunce naše. Zato sam ja najviše u ovo vreme došao i Sinana doveo. Još nisi uzde od grada kako valja ni ščepao, a već se potrebni približuju. I ja sam prvi, koji prosim.
SIMEON: Ti moliš, počitajema starino!? Kazuj šta išteš, smem li reći: šta prosiš? Ti si kom sam za sve blagodariti dužan. Šta hoćeš? Ima li što na svetu, što bih ti odreći mogao?
OMAR: Moja je sva želja Sinana srećnog videti.
SIMEON: O, radosti! To ti zahtevaš, što ja od srca želim! Kaži je li u mojoj vlasti, mogu li ga usrećiti? Ništa poštedeti neću.
OMAR: Možeš, i bez svake muke možeš. Naša carica ima jednu robinju Jamnu, koja našeg Sinana ljubi, od mnogog vremena ljubi i za njim čezne. Pokloni je njemu. Oni će srećni s tim biti.
SINAN: O, Omare, šta ti izusti?
SIMEON: Je li to sve, što mu k sreći ostaje? Ja s veseljem na to pristajem. Hodi, Sinane, primi ruku Jamne.
SINAN: O, šta vi izmisliste? Pored vaše sreće da me nesrećnim učinite! O, ostavite me na miru. Moje srce ne traži braka.
OMAR: Ne, Sinane sinko, tvoje je srce otvrdnulo. Otvori oči. Pogledaj kakvo ti blago dajem. Možeš li i pomisliti da ću te prevariti? Mnoge sam ja usrećio, dopusti da i tebe ovom blagošću obavijem.
SINAN: Ah, starino, kuda ti puta tražiš? Ne mogu!
SIMEON: Sinane, i ja te od moje strane molim. Možeš li dopustiti da ja srećan budem, a ti da se mučiš? Uzmi Jamnu, zaklinjem te Bogom živim i mojom k tebi ljubovlju! O, uzmi Jamnu, ono dobro dete, koje te ljubi, i u koje naručju ti ćeš sve naći, što misliš da si izgubio!
SINAN: Ha, ko bi vam protivstati mogao, dobre duše?! Evo ja se razrešavam, kad vi kažete da ću srećan biti.
OMAR: Bože! Sad mogu radosno oči zatvoriti.
SIMEON: Dakle hajdemo carici. Nikola, hodi i ti. Svi moraju učasnici ovog veselja i radosti biti. (Otidu).
|