Nahod Simeon/31
DEJSTVO PETO
1.
NAHOD SIMEON i NIKOLA, docnije ROB.
SIMEON: Evo me već na poželjenom mestu, Nikola! Mogu li moje ščastije izjaviti, kao što osećam? Car mnogoljudnog grada, suprug zemnog anđela, šta bih više zahtevati mogao? Tebe, druže moj ljubezni, polovino srca moga, tebe još nagraditi dužnost mi nalaže. Ti si meni u opasnosti pomogao, ti si mnogo pomogao, da ja ono jesam što jesam. No
kako te znam obdariti? Sve što je moje i tvoje je! Moje je srce od detinjstva tebi vručeno, a blago i sokrovište: ono ti na volji stoji. Ti si moje desno krilo, ti ćeš do konca moga srećnog života biti. Primi moju ljubov. Zaboravi što je bilo. Posle oluje, znaš, najlepše je vreme.
NIKOLA: To je istina, ljubezni moj. No opet, kakvo bi naše blagopolučije bilo, da smo u svojoj zemlji! Gde je naša svetinja? Ovde, u tuđoj državi, među inovercima, koji zakon naš preziru, ne možemo nikad srećni biti. I čudo je veliko da si do prestola došao.
SIMEON: Čudo i jest, Nikola. I za sve ovo mogu blagodariti dobrodeteljnom onom starcu, Omaru. Preko svega toga što mi je na ruku učinio, da caricu dobijem, toliko je u narodnom saboru mene radi
učinio, da se sam diviti moram. Kao što se katkad vetar na moru diže, takav se žubor po saboru prostre, kad je prvi put o meni reč bila. Jedan mi prebacivaše hudo života stanje; drugi veru, koju im i
nisam sasvim otkrio; neki opet da sam iz tuđe zemlje, i da je za njih prezritelno da im jabanac sudi. — No sve je njih mudrost i krasnorečije Omarovo umiriti znalo i privoleti, da me za cara proglase.
NIKOLA: Nečuvena zaista u Janji pripovest!
SIMEON: Ja vidim da je ovaj narod prost i dosta surov, no da se lako dobrotom nagovoriti može. Za caricu bi svaki i život rado položio. Zato ne mogu sumnjati, da neću srećan biti.
NIKOLA: To može biti, ljubezni Nahode. No ja se bojim da nas samo senka od sreće ne vara. Kakva bi naša radost bila da smo u svojoj zemlji! Naše bi blagopolučije sugubim cvetalo cvetom.
SIMEON: O, ne spominji mi o tom, molim te. Tim mi tek staru ranu pozleđuješ i blagopolučije umanjavaš. Gde je moje otečestvo? Ta ni majke ni oca nemam!
NIKOLA: I opet mi srce veli da bi srećniji i u pustinji bili. O, kad bi s caricom otišli, kako bih se radovao!
SIMEON: Nikola, otkud ove reči?
NIKOLA: O, ovo je samo plod žarkog voobraženija. Prosti, Simeone. Moje se oči nisu odavno otečestvenim cvećem sladile. One su se toga zaželele.
SIMEON: Dakle ti si rad mene ostaviti?
NIKOLA: Želja me goni, no srce mi ne da. Ono je pretežnije: i ja ostajem kod moga druga, i zlo i dobro s njime deliti. Niko nas rastaviti neće!
SIMEON: Nikola, s koliko mi sudbinu ublažavaš, ja sam srećan; no još srećniji s tobom. Moju sreću ništa na veći stepen postaviti ne može.
ROB (uđe): Derviš!
SIMEON: Puštaj ga unutra.
ROB (iziđe).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|