Наход Симеон/1

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

ДЕЈСТВО ПРВО
◄   Насловна 1. 2   ►
ДЕЈСТВО ПРВО
(Широка улица у граду).
1.
НАХОД СИМЕОН, мало затим НИКОЛА


СИМЕОН: Никаква ми дакле надежда више не остаје? Сви су ми трудови осујећени. И баш се небо заклело на моје гореће молбе уво не приклонити! О нешчасни, међу непознатим људма несрећни Симеоне! —

Но, кога ја видим? Или ме очи варају? Чији ми се образ представља? Никола!?

НИКОЛА: (ступи мало ближе и гледа га зачуђено). Наход!? Је ли могуће? И ти у овој земљи! Еда и тебе судбина подобна мојој гони?

СИМЕОН: (загрли га). Никола, брате мој! Није могуће! Ти си анђео, који си ми у ово време, највећем очајанију на похишченије баченом, с неба сишао, и твоје присуствије мени поклонио. Кажи ми

како си овамо дошао. како живиш, и шта си у овој земљи?

НИКОЛА: То је лако погодити, љубезни мој! Шта може туђоземац у овој држави бити, него роб? То је моје жребије.

СИМЕОН: О, Боже!

НИКОЛА: Нећу те дуго оптерећавати прошавша ти приповедајући. Сâм знаш како смо задовољно у блаженој оној пустињи, у хилендарском манастиру, невине детињства дне проводили; у љубови и

побожности, у испуњавању Божјих заповеди весело су нам кратки часови протицали. Но наскоро се мени млеко Христијанства укиде: лицем на Велики Четвртак, ако се можеш опоменути, с Василијем и

Аркадијем ухваћен будем, и у овај град доведен. Њих двојицу даље одведу, а мене овде владајућем цару продаду, да робујем и да незнабошцу служим. Ево ти накратко моје судбине! Шта ме је суза

стала ова несрећа! Колико сам жалио оне божествене људе, који су се нас ради, може бити, узнемирили.

СИМЕОН: Ах, ваше је паденије цео манастир у жалост бацило. Шта није игуман радио, да би вам трага пронашао, но сујетни су били сви његови труди.

НИКОЛА: Блажен он! 0, да хоће моја душа с његовом на другом свету бити! Његов је живот светиња. Судба ме троструки ланци држи, и не да ми прилику још једанпут њега видети, и његову целивати

десницу. Но шта тебе од његове љубови отрже, жалосни брате? Кажи ми шта је тебе чак овамо из оне пустиње дотерало? Симеон. Ах, Никола, нас судба једнако гони, само другим оружјем. Тебе је

ропство у свет отерало, мени љубов покоја не да. Знаш, брате, у манастиру било нас је дванаест: сваки је знао откуда је и којега рода, само ја један и без мајке и без оца бијах.

НИКОЛА: Куд ће ти бољи отац, него што ти је игуман био? Ниједна мати не може већма своје чедо неговати, него што је он тебе љубио.

СИМЕОН: То је истина, брате; но опет како је човеку, кад доказати не може да је од законог брака рођен? Већ ме од несташне деце име копилета срамотити почне, које ме огорчи, те поочиму одем и

од њега отпуст заиштем. „Сине мој, — рекне ми чесни старац, — време је већ да ти тајну откријем за коју нико на свету не зна. Ваља већ да чујеш како си у манастир дошао, које је теби непознато

досад било. Ја сам тебе, синко, из мора извадио: ти си у ковчежићу заливен био, и овај је знак (давајући ми особити неки дукат) с приложеним писмима поред тебе био. Иди, потражи твоје родитеље.

Из ових писама види се да ниси од худе куће, и, ако Бог да, те их срећно нађеш, врати се, синко. Ја ћу тебе с оном љубовљу дочекати, с којом сам те досад предусретао." Ја узмем писма и знак,

што је поред мене био, и пођем по свету од немила до недрага превијајући се, и за моју родбину распитујући; но залуду. Ево трећи месец прође, и ја бадава по свету тумарам. Све сам поморне

државе прешао, и најпосле се чак у Јању упутим. Но овде на зло наиђем. Харамије на мене нападну, и све шта сам имао отму. Сад куд сам пристао? У туђој земљи, непознат, без трошка и потребе! Још

да тебе не нађох, сасвим би ме очајаније свладало.

НИКОЛА: Хм, хм, хм! Да ти оставиш оно красно место, и да се по свету бијеш без големе невоље!

СИМЕОН: О, брате, ти си у овој земљи огуглао. Не знаш шта је мајка, не знаш шта је отац. Но помисли како ти је, кад се сетиш како твоја родбина уздише, ако је разумела да те је из манастира

нестало. Колико ноћи твоја мајка проводи без санка, у горкој тузи и беспрестаним сузама; како она себи муке представља, којима је, може бити, њено нежно чедо окружено. Није ли тако и мојој

мајци?

НИКОЛА: (у движенију). Находе брате, сам је Бог тако уредио да се ми у даљној земљи састанемо, и један другом на помоћ будемо. Ја сам код овдашње царице роб, но већу сам милост искусио, него

иједан други. Њој ћу те представити, и не сумњам да те богато обдарити неће, пошто разуме да си тако пострадао. И она зна шта значи од судбине гоњен бити.

СИМЕОН: Ах, нико, може бити, није удар судбине искусио у оној мери, у којој је мене посећивала!

НИКОЛА: Моје је име у овом граду Емар. Тако ћеш ме и ти звати. Ја ћу те дворјанима представити као мога познаника, а царици ћу, као што рекох, јавити како си пострадао. Не сумњам, да ми неће

намера по жељи испасти. Само ти буди предострожан, не дај да те у двору кушају и испитивају откуда си и шта си. А за друго ја ћу се код царице бринути.

СИМЕОН: Хвала ти, брате! Ти ми полак туге као тешки камен са срца збаци. Но, молим те, шта је овде царица. Како она у граду влада? Зар нема мужа, или мушке главе, која би управљала?

НИКОЛА: А, мој брате, и овде велики пороци владају. Да ти накратко приповедим шта је, јер и то ти може на ползу служити. У овом граду царовао је неки Ас-Биух-Исмаил, суров и свирепи владатељ.

Он је имао једину од незаконог брака кћер, лепу као што је Даница лепа. И ова га лепота гнусним жаром распали, да је за жену определи. Сирота девојка, и не знајући да је сродством са свирепим

краљем скопчана, одрицала је крвавим сузама ову прејестествену прозбу. Но шта је преко силе тирана учинити могла? Муфтија их благослови, и он се с њом као туђинком венча.

СИМЕОН: О, нечувеног порока! Како га није гром из ведра неба ударио и ово чудовиште поразио!

НИКОЛА: Несрећна девојка све је с овим браком изгубила. Ништа је већ развеселити није могло, и саме су сузе биле, чим се она, бедна, забављала. Напоследак, дознавши оно што је слутила, сирјеч:

да је свога свирепог мужа кћи, не могући грижу своје совести поднети, откаже му сасвим своју услугу, затвори се у кулу, и ту се глађу и жеђу морити стане, да би се греха опростила, што је преко

своје воље и у незнању учинила. Међутим, цар по свом начину продужавао је свирепо владање, док се поданицима не додија, који ноћу дођу, те га убију. Тако сврши свирепи владатељ и бешчеловечни

отац своје богомрско битије.

СИМЕОН: Хм, хм! Свирепи људи и варварски обичаји, где просвештенија нема и где свећа Христијанства не сија. Шта се после с царицом збило?

НИКОЛА: Како отац издахне, таки кћер позову и за царицу прогласе. Она се, бедна, доста круне одрицала, но љубов је народа победи, да се престола прими. Она је једна чесна и поштена душа,

особито дивне лепоте; но нешчастије је уби.

СИМЕОН: Сожаљујем. Сирота, на њу је жребије пало, да се човечество овим нечувеним пороком окаља. Но Бог ће њојзи за то опростити, јер нико согрешити не може, ако на грех не соизвољава.

НИКОЛА: Међутим, ми ћемо гледати за чим смо, Находе. Доброта царичина и буна ова међу људма нама ће пут к шчастију отворити. Сад хајдмо управо у двор царичин. Ја ћу те њој представити, као што

сам ти отоич казао. И кад те она обдари, и кад згодну прилику улучимо, онда ћемо одавде побећи. Ја сам одавно о овоме мислио; но једно строгост царева, а друго не знајући на коју се страну сам

окренути имам, морао сам се ове надежде лишити. Но сад је све другојачије. Нас је сам Бог саставио, да један другом у помоћи будемо. Кад се одавде уклонимо, онда ћемо ићи тражити твоје

родитеље; па, ако их нађемо, тада ћемо се радосни у нашу земљу вратити.

СИМЕОН: Ах, камо та срећа, брате! Веће би ми ово благодејаније од Бога било, него круна половине света.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 164 године.