Nahod Simeon/1

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

DEJSTVO PRVO
◄   Naslovna 1. 2   ►
DEJSTVO PRVO
(Široka ulica u gradu).
1.
NAHOD SIMEON, malo zatim NIKOLA


SIMEON: Nikakva mi dakle nadežda više ne ostaje? Svi su mi trudovi osujećeni. I baš se nebo zaklelo na moje goreće molbe uvo ne prikloniti! O neščasni, među nepoznatim ljudma nesrećni Simeone! —

No, koga ja vidim? Ili me oči varaju? Čiji mi se obraz predstavlja? Nikola!?

NIKOLA: (stupi malo bliže i gleda ga začuđeno). Nahod!? Je li moguće? I ti u ovoj zemlji! Eda i tebe sudbina podobna mojoj goni?

SIMEON: (zagrli ga). Nikola, brate moj! Nije moguće! Ti si anđeo, koji si mi u ovo vreme, najvećem očajaniju na pohiščenije bačenom, s neba sišao, i tvoje prisustvije meni poklonio. Kaži mi

kako si ovamo došao. kako živiš, i šta si u ovoj zemlji?

NIKOLA: To je lako pogoditi, ljubezni moj! Šta može tuđozemac u ovoj državi biti, nego rob? To je moje žrebije.

SIMEON: O, Bože!

NIKOLA: Neću te dugo opterećavati prošavša ti pripovedajući. Sâm znaš kako smo zadovoljno u blaženoj onoj pustinji, u hilendarskom manastiru, nevine detinjstva dne provodili; u ljubovi i

pobožnosti, u ispunjavanju Božjih zapovedi veselo su nam kratki časovi proticali. No naskoro se meni mleko Hristijanstva ukide: licem na Veliki Četvrtak, ako se možeš opomenuti, s Vasilijem i

Arkadijem uhvaćen budem, i u ovaj grad doveden. Njih dvojicu dalje odvedu, a mene ovde vladajućem caru prodadu, da robujem i da neznabošcu služim. Evo ti nakratko moje sudbine! Šta me je suza

stala ova nesreća! Koliko sam žalio one božestvene ljude, koji su se nas radi, može biti, uznemirili.

SIMEON: Ah, vaše je padenije ceo manastir u žalost bacilo. Šta nije iguman radio, da bi vam traga pronašao, no sujetni su bili svi njegovi trudi.

NIKOLA: Blažen on! 0, da hoće moja duša s njegovom na drugom svetu biti! Njegov je život svetinja. Sudba me trostruki lanci drži, i ne da mi priliku još jedanput njega videti, i njegovu celivati

desnicu. No šta tebe od njegove ljubovi otrže, žalosni brate? Kaži mi šta je tebe čak ovamo iz one pustinje doteralo? Simeon. Ah, Nikola, nas sudba jednako goni, samo drugim oružjem. Tebe je

ropstvo u svet oteralo, meni ljubov pokoja ne da. Znaš, brate, u manastiru bilo nas je dvanaest: svaki je znao otkuda je i kojega roda, samo ja jedan i bez majke i bez oca bijah.

NIKOLA: Kud će ti bolji otac, nego što ti je iguman bio? Nijedna mati ne može većma svoje čedo negovati, nego što je on tebe ljubio.

SIMEON: To je istina, brate; no opet kako je čoveku, kad dokazati ne može da je od zakonog braka rođen? Već me od nestašne dece ime kopileta sramotiti počne, koje me ogorči, te poočimu odem i

od njega otpust zaištem. „Sine moj, — rekne mi česni starac, — vreme je već da ti tajnu otkrijem za koju niko na svetu ne zna. Valja već da čuješ kako si u manastir došao, koje je tebi nepoznato

dosad bilo. Ja sam tebe, sinko, iz mora izvadio: ti si u kovčežiću zaliven bio, i ovaj je znak (davajući mi osobiti neki dukat) s priloženim pismima pored tebe bio. Idi, potraži tvoje roditelje.

Iz ovih pisama vidi se da nisi od hude kuće, i, ako Bog da, te ih srećno nađeš, vrati se, sinko. Ja ću tebe s onom ljubovlju dočekati, s kojom sam te dosad predusretao." Ja uzmem pisma i znak,

što je pored mene bio, i pođem po svetu od nemila do nedraga previjajući se, i za moju rodbinu raspitujući; no zaludu. Evo treći mesec prođe, i ja badava po svetu tumaram. Sve sam pomorne

države prešao, i najposle se čak u Janju uputim. No ovde na zlo naiđem. Haramije na mene napadnu, i sve šta sam imao otmu. Sad kud sam pristao? U tuđoj zemlji, nepoznat, bez troška i potrebe! Još

da tebe ne nađoh, sasvim bi me očajanije svladalo.

NIKOLA: Hm, hm, hm! Da ti ostaviš ono krasno mesto, i da se po svetu biješ bez goleme nevolje!

SIMEON: O, brate, ti si u ovoj zemlji oguglao. Ne znaš šta je majka, ne znaš šta je otac. No pomisli kako ti je, kad se setiš kako tvoja rodbina uzdiše, ako je razumela da te je iz manastira

nestalo. Koliko noći tvoja majka provodi bez sanka, u gorkoj tuzi i besprestanim suzama; kako ona sebi muke predstavlja, kojima je, može biti, njeno nežno čedo okruženo. Nije li tako i mojoj

majci?

NIKOLA: (u dviženiju). Nahode brate, sam je Bog tako uredio da se mi u daljnoj zemlji sastanemo, i jedan drugom na pomoć budemo. Ja sam kod ovdašnje carice rob, no veću sam milost iskusio, nego

ijedan drugi. Njoj ću te predstaviti, i ne sumnjam da te bogato obdariti neće, pošto razume da si tako postradao. I ona zna šta znači od sudbine gonjen biti.

SIMEON: Ah, niko, može biti, nije udar sudbine iskusio u onoj meri, u kojoj je mene posećivala!

NIKOLA: Moje je ime u ovom gradu Emar. Tako ćeš me i ti zvati. Ja ću te dvorjanima predstaviti kao moga poznanika, a carici ću, kao što rekoh, javiti kako si postradao. Ne sumnjam, da mi neće

namera po želji ispasti. Samo ti budi predostrožan, ne daj da te u dvoru kušaju i ispitivaju otkuda si i šta si. A za drugo ja ću se kod carice brinuti.

SIMEON: Hvala ti, brate! Ti mi polak tuge kao teški kamen sa srca zbaci. No, molim te, šta je ovde carica. Kako ona u gradu vlada? Zar nema muža, ili muške glave, koja bi upravljala?

NIKOLA: A, moj brate, i ovde veliki poroci vladaju. Da ti nakratko pripovedim šta je, jer i to ti može na polzu služiti. U ovom gradu carovao je neki As-Biuh-Ismail, surov i svirepi vladatelj.

On je imao jedinu od nezakonog braka kćer, lepu kao što je Danica lepa. I ova ga lepota gnusnim žarom raspali, da je za ženu opredeli. Sirota devojka, i ne znajući da je srodstvom sa svirepim

kraljem skopčana, odricala je krvavim suzama ovu prejestestvenu prozbu. No šta je preko sile tirana učiniti mogla? Muftija ih blagoslovi, i on se s njom kao tuđinkom venča.

SIMEON: O, nečuvenog poroka! Kako ga nije grom iz vedra neba udario i ovo čudovište porazio!

NIKOLA: Nesrećna devojka sve je s ovim brakom izgubila. Ništa je već razveseliti nije moglo, i same su suze bile, čim se ona, bedna, zabavljala. Naposledak, doznavši ono što je slutila, sirječ:

da je svoga svirepog muža kći, ne mogući grižu svoje sovesti podneti, otkaže mu sasvim svoju uslugu, zatvori se u kulu, i tu se glađu i žeđu moriti stane, da bi se greha oprostila, što je preko

svoje volje i u neznanju učinila. Međutim, car po svom načinu produžavao je svirepo vladanje, dok se podanicima ne dodija, koji noću dođu, te ga ubiju. Tako svrši svirepi vladatelj i beščelovečni

otac svoje bogomrsko bitije.

SIMEON: Hm, hm! Svirepi ljudi i varvarski običaji, gde prosveštenija nema i gde sveća Hristijanstva ne sija. Šta se posle s caricom zbilo?

NIKOLA: Kako otac izdahne, taki kćer pozovu i za caricu proglase. Ona se, bedna, dosta krune odricala, no ljubov je naroda pobedi, da se prestola primi. Ona je jedna česna i poštena duša,

osobito divne lepote; no neščastije je ubi.

SIMEON: Sožaljujem. Sirota, na nju je žrebije palo, da se čovečestvo ovim nečuvenim porokom okalja. No Bog će njojzi za to oprostiti, jer niko sogrešiti ne može, ako na greh ne soizvoljava.

NIKOLA: Međutim, mi ćemo gledati za čim smo, Nahode. Dobrota caričina i buna ova među ljudma nama će put k ščastiju otvoriti. Sad hajdmo upravo u dvor caričin. Ja ću te njoj predstaviti, kao što

sam ti otoič kazao. I kad te ona obdari, i kad zgodnu priliku ulučimo, onda ćemo odavde pobeći. Ja sam odavno o ovome mislio; no jedno strogost careva, a drugo ne znajući na koju se stranu sam

okrenuti imam, morao sam se ove nadežde lišiti. No sad je sve drugojačije. Nas je sam Bog sastavio, da jedan drugom u pomoći budemo. Kad se odavde uklonimo, onda ćemo ići tražiti tvoje

roditelje; pa, ako ih nađemo, tada ćemo se radosni u našu zemlju vratiti.

SIMEON: Ah, kamo ta sreća, brate! Veće bi mi ovo blagodejanije od Boga bilo, nego kruna polovine sveta.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 164 godine.