НАПОМИЊАЊЕ
Знаш ли, мила, кад си моја била,
Мени руке око врата вила?
По лицу ме њежно миловала.
На вјечну се љубав заклињала?
Љубав била, па к'о рјеч и прошла,
А голема на ме туга дошла;
Из срца ми миље ишчупала,
Све узоре духа развејала.
Дај ми само један прошли данак,
Ох, дај ми га, ма био и санак!
Ну шта би ми? санка доста бјеше,
Сјајне слике све му изумр'јеше.
И већ никад с њима у висине
Неће моћи мој дух да се вине.
Што је мртво, ко то да оживе?
То једино у спомену живе.
Спомен тежак к'о камен на груди;
Ја га носим, ти ми срећна буди.
18/5 1840.
