Моја дангуба
| Моја дангуба Писац: Лаза Костић |
Моја дангуба
(Одломак)
III
И сада Ми привиђења
разбуђују поноћ сновну,
бледи реди од образа,
ближње душе, драге сени,
оживеле успомени
изумрлих пријатеља.
Ама нису јавилици
од подоба древна доба,
не нуде се души мојој
мирисима босиочким
из давнине мученичке:
већ ми дисак загушују
јучерањим задасима
животова разилаза,
те бесамрт вида свога
споменима зачињући
самртничке ништавости,
исту судбу кô да кажу
ужаснутом посматрачу.
Небне мисли земни борци,
душиноме сваком зраку,
сваком људском жртвењаку
узастопце у поворци;
у поноћи хладне грозе
гомилина нехајања
занесеном душом носе
сановање светлиј' дана,
да просветле светску тмину;
ал' уместо севљу њи'ну
да утече светски мрак:
муњско умље како сину,
те обасја приокоље.
још су само вид'ли боље
вековити непрозрак. (...)
Извори[уреди]
- Антологија српске књижевности [1]
|