Моја дангуба
| Моја дангуба (1866) Писац: Лаза Костић |
I.
Камо ноћи, камо дани,
Прозборени, пропевани,
Братовани, друговани,
Камо ноћи, камо дани?
Румене се чаше љубе,
Лију им се кипом душе,
Здравице им срце дубе,
Уста им се љубом суше!
Камо ноћи, камо дани,
Пољупци проуздисани,
Клетвама прозаклињани,
Камо ноћи, камо дани?
Седи љубав, пије вина
Из очију пуни наши,
Што га више љубав пије,
Више га је свакој чаши.
А песама јато плаво
Срцима се куца: Здраво!
— Песме, лакше! — Мани, мани! —
Камо ноћи, камо дани?
А кад оду браћа дома,
Кад је доста слатки снова,
Кад се сместе занос-песме
У постеље од стихова:
II.
Разиће се поноћ небна
У сећању будне душе,
Те тавнином памтивека
Из даљина осунчани
Долазе му силне чете,
Што их сунце зраком плете,
А поноћ их подуплеће,
Старе чете нови слика
Непознати познаника:
Час ми весте стару славу
Крви моје прарођачке,
Те варљивим заносима
Раздражену душу моју
Душанскима сновма љубе; —
Час оладне и побледе,
Те из мога загрљаја
К’о притајне клизну гује
Облачним се крију скутом,
Муњевити сукћу греси,
А за њима узастопце
Са стеневља суда небна
Погрмљују громне клетве;
К’о да ми се злобни пак’о
Успевши се до небеса,
Блаженичку руга санку,
Те ужасом чини живим,
Да се душа, милована
Обљубима рајски слика,
Стиди своје славе младе.
Видови ме таки гоне
У часови сновиђења,
А кад и њи зора стопи,
На моме се виде листу
Ситни редци црни слова,
Свете мошти мученички снова.
Камо ноћи, камо дани,
Просанани, промаштани,
Пронадани, пројадани,
Камо ноћи, камо дани?
III.
И сада ми привиђења
Разбуђују поноћ сновну,
Бледи реди од образа,
Ближње душе, драге сени,
Оживеле успомени
Изумрлих пријатеља.
Ама нису јавилици
Од подоба древна доба,
Не нуде се души мојој
Мирисима босијочким
Из давнине мученичке:
Већ ми дисак загушују
Јучерањим задајима
Животова разилаза,
Те бесамрт вида свога
Споменима зачињући
Самртничке ништавости,
Исту судбу к’о да кажу
Ужаснутом посматрачу.
Небне мисли земни борци,
Душиноме сваком зраку,
Сваком људском жртвењаку
Узастопце у повојци;
У поноћи ладне грозе
Гомилиног нехајања
Занесеном душом носе
Сановање светлиј дана,
Да просевну тешку тмину;
Ал’ уместо севљу њину
Да утече светски мрак:
Муњско умље како сијну,
Те обасја приокоље.
Још су само видли боље
Вековити непрозрак, —
Угинуше; — сенке ове,
Што ведрије гоне снове,
Исту весте немит-судбу
Моме сневљу, моме будњу,
IV.
У призраку тога вида
И ти ми се кажеш, душо:
Сред крвава твога стида
Венац те је обакруж’о
Мученичка обасјава;
У њему се кајно мори
Лице твоје, санче красни,
Из очију твоји гасни
Просневана негда јава
Прекорима просијава.
У прекори к’о да збори:
Камо ноћи, камо дани,
Просањани, прожељкани?
Од јаве си ков’о снове,
Сад од снова јаву вези!
Страсти моје плам-отрове,
Јаве моје будни беси —
Ти их снови потамани! —
Камо ноћи, камо дани?
Ал’ што си се, слико сива,
Ти међ ове слике смела,
Што им земља крије тела,
Кад те знадем, да си жива?
Ти си жива, ти си чила,
Ти си лепа, ти си врла,
Ал’ твога ми прва грла,
Да си давно већ умрла,
Млого би ми живља била!
V.
Удиљ ми се тако мења
Спомен земна пролажења,
Те од мрачна ликомета,
Што их чини сива магла
Моји својни уздисаја,
Како ли ће наћи реда
Она чета, што је нагла
Из давнине векотраја,
Да ми прича туђи снова,
Нечувене каже ради
Невиђени витезова
Нехајућој унучади?
Снови, ради, витезови,
Опростите мом нехају
Неби било вашем сјају
У прсију краја ови,
Неби било одпочина,
Тек да није жешћи чина,
Уздисајни облачина
Окужљиве самртности!
Ал’ овако, вило, прости!
Кадкад само још ме пусти,
Док часова траје пусти,
Да попевам на тенани:
Камо ноћи, камо дани?
Ал’ у очи новом данку,
Кад већ буду на пресанку
Они санци уздисанци,
Они мрачни тугозванци,
Кад се слегну црне сени,
Онда, вило, оди мени!
Тој тавнини, што у воље
Оставише стари греси,
Приличиће, вило, боље
Твоји светли дански вези.
Извор
[уреди]- Даница, 31. јануар 1866. Бр. 3. Год. VII, стр. 49.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Лаза Костић, умро 1910, пре 116 година.
|