Moja danguba
| Moja danguba Pisac: Laza Kostić |
Moja danguba
(Odlomak)
III
I sada Mi priviđenja
razbuđuju ponoć snovnu,
bledi redi od obraza,
bližnje duše, drage seni,
oživele uspomeni
izumrlih prijatelja.
Ama nisu javilici
od podoba drevna doba,
ne nude se duši mojoj
mirisima bosiočkim
iz davnine mučeničke:
već mi disak zagušuju
jučeranjim zadasima
životova razilaza,
te besamrt vida svoga
spomenima začinjući
samrtničke ništavosti,
istu sudbu kô da kažu
užasnutom posmatraču.
Nebne misli zemni borci,
dušinome svakom zraku,
svakom ljudskom žrtvenjaku
uzastopce u povorci;
u ponoći hladne groze
gomilina nehajanja
zanesenom dušom nose
sanovanje svetlij' dana,
da prosvetle svetsku tminu;
al' umesto sevlju nji'nu
da uteče svetski mrak:
munjsko umlje kako sinu,
te obasja priokolje.
još su samo vid'li bolje
vekoviti neprozrak. (...)
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|