Момчило Златановић: Пчиња

Додај везе
Извор: Викизворник

Момчило Златановић: Пчиња, Скупштина општине, Трговиште, 1996.

COBISS.SR-ID - 108644103 (https://plus.cobiss.net/cobiss/sr/sr/bib/108644103)

УСМЕНО ПЕСНИШТВО[уреди]

     Пчиња, као највећи део pограничне Прешевске казе, била је насељена компактном масом српског живља, чије су очи упрте у Србију. Јака патријархална кућна заједница била је и основа отпора османлијском феудализму. Због тога је Турска овде имала више караула и већи гарнизон војника. Најстарији сељаци и сад причају о овим караулама: Дукат (близу махале Дукат (у Црној Рeци), Виље коло (код Црвеног Града), Патарица (на планини Патарици); и др.
     У Пчињи се живело у оскудици откако се зна. Према Сурличанину Михајлу Стојичићу, ево како су изгледали домови у Сурлици почетком XX века: „Куће су биле врло примитивне - плотаре, саграђене искључиво од дрвене грађе, греде и латне закиваие су дрвеним клиновима, таванице од плетеног прућа, премазане блатом, прозорска окна врло мала, често затворена белом штављеном кожом од јагњета, јер није било стакла. У кући поред огњишта с једне стране је била смештена породица, а са друге коњ (да не би прозебао)." У белешкама народног посланика Стаменка Стошића стоји да су негде после Првог светског рата у Доњем Стајовцу његови родитељи са три ожењена сина, ћерком и унуцима спавали у соби која је имала само дванаест квадратних метара. Други су, вели, спавали у једној просторији заједно са стоком. Двадесет и два члана Настасијевића (род Маркови) у Јабланици живели су у дому од две просторије све до 1945. године, када се распала њихова кућна заједница.
     Не мали број кућа имао је само две просторије и у богатијим махалама: кућу (у којој је огњиште) и одају (собу). А живело се и у копушаркама, које су имале само једну просторију.
     Чак и негде после Другог светског рата више од 50% сеоских домова било је покривено сламом или каменим плочама.
     У архаичној Пчињи сачувани су многи аграрно-магијски обреди и старе форме производног процеса.
     У најновије време, пак, патријархална култура доживљује корените промене, а многи њени облици се разарају. При томе треба имати на уму и чињеницу да се број становника у пчињским селима смањио за више од једне половине од 1961. до 1981. године (у Бабиној Пољани, Голочевцу, Калову, Петровцу, Сурлици итд.). У појединим махалама остали су стари самотници. Тиме се прекида континуитет у преношењу културног наслеђа. „Деца отидоше, па нема на кога да кажу песму и басму". јада се старица у Коћури.

I

     Тачно је тврђење Јована Хаџивасиљевића: „Сумарно, од свих песама у овој области највише има лирских".[1] Нема сумње, оне имају и највећу поетску вредност.
     На страницама појединих листова, часописа и других књига можемо наићи на по коју песму из Пчиње.
     Коста Аранђеловић, учитељ из Шајинца, објавио је у Цариградском гласнику 1902. године рад о лазарицама у горњим селима.[2] Он напомиње да је у самом Стајовцу било седамнаест лазаричких обредних поворки. Занимљиво је да су девојке биле наоружане пиштољима и јатаганима. Још је било живо древно веровање: „Не ваља гледати борбу лазарица, нити пак с њима за једном софром јести." Аранђеловић је навео и четрнаест пробраних лазаричких песама из Стајовца, а које су биле намењене: неожењеном момку (4), девојци (5), скоро ожењеном (1), старијем брату (1), жени (2) и старцу (1). Ови записи показују да је лазаричка обредна лирика у плапинској Пчињи на самом почетку XX столећа била претежно љубавна. Као изразити пример у том погледу може да послужи песма неожењеном момку:

     Две песме чувају црте из давније прошлости: 1. младић је добио опкладу и оженио се Сунчевом сестром; 2. девојка Милка је „надстојала, надгрејала" и Сунце и Месец. Њихове варијанте певане су у Пчињи на Лазареву суботу и осамдесетих година XX века.
     У Босанској вили 1904. године Милут. Михајловић објавио је породичну песму, записану у манастиру Св. Прохору Пчињском.[3]

     Јован Хаџивасиљевић у својој теренској монографији о прешевској области подробније даје напомене о опадању морала у Пчињи и о исламизирању многих Српкиња крајем XIX и почетком XX века. Изузетио тежак социјални положај многих планинки нагнао их је да мењају веру и одлазе у хареме. Један од узрока овој појави је и аргатовање у равничарским пределима, јер тамо лепе горштакиње лакше дођу у додир са богатијим муслиманским светом. Хаџивасиљевић наводи песме и стихове да би се видео један од главних узрока исламизације пчињских девојака.[4];
Ево једне песме у целости:

      Записујући изворне народне песме у једном особеном дијалекатском пределу, Хаџивасиљевић је поштовао њихове фонетске, морфолошке и лексичке специфичиости.
     Миленко Филиповић и Персида Томић у етнографском и етнолошком прегледу Пчиње након Другог светског рата, навели су и краће лирске песме: три лазаричке, једну сватовску и једну стрижбарску.[5]
     Текстови у збирци Т. Вукановића показују колико се лазаричке песме скраћују и сажимају у доњем делу Пчиње.[6]
     Лазарице су одржаване после Другог светског рата готово у свим селима у горњем делу Пчиње. Изузетак је представљао само Голочевац, а ево зашто. И у овом насељу девојке су учествовале у овом обреду и то по осам у групи. Међутим, једном су турски војници са карауле на Гиздавцу насрнули на лазарице код Голочевске реке, близу Ћосинске воденице. Одјекнуо је врисак у дубокој долини. Силовали су их у шуми Тишаку. После тога сакупили су се старији сељаци и одлучили да своје кћери и унуке не шаљу више у лазарице. Својим потомцима оставили су аманет да не славе Лазареву еуботу уз песму и игру девојака.
     Почетком осамдесетих година XX столећа у висинским селима (у Стајовцу, Радовници, Црвеном Граду, Сурлици, Пролесју) домове је опходио импресиван број лазаричких група. Године 1973. око двеста девојака је изводило ову магијско-обредну игру и певало читав циклус песама. Певало се води, људима свих узраста, њиви, стоци, шуми...
     У доњим селима (у Барбацу, Новом Селу, Шапранцу) лазарице су нестајале већ после 1960. године. Девојчице су певале краће песме, које су по садржини и језику врло блиске записима из Врањског Поморавља. Сажимајући песму, усмени лиричар је поједине стихове изоставио.
     Девојке некад певају две посебне песме, а некад их споје у једну целину. Постоји, нпр., оваква песма: јунак је под чадором; лазарице наилазе и желе да му певају; он, пак, хоће једну од њих. Друга песма је о девојци коловођи, до које се хвата „незнан делија". Али он не игра мирно: „руку ву стиска, прстење ломи", „с чифт-пиштољи колан ву кида", „с т'нке пушке косе ву мрси", итд. Певање овакве песме, намењене девојци удавачи, може да траје и пола сата.
     Одувек је био обичај да се лазарице скупљају у Трговишту на пазарни дан уочи Лазареве суботе. Било је и по десетак група из околних села.
     Међу обредним песмама у овој области најбројније, а, свакако, и најлепше јесу управо лазаричке. Оне задивљују својом свежином и поетском истанчаношћу, као што је ова која је певана девојци удавачи у Сурлици 1973. године:
За Стану се Будим бије,
Станин татко вино пије,
у градину, под божура.
Стана му је слуга била;
служећи га задремала,
задремала, с'н видела,
куде мајку отрчала.
„Мори мајке, мила мајке,
та как'в сам с'н видела!
На с'н ми је тамна магла,
на руку ми златан прстен,
на главу ми бело перо,
у башчу ми кита цвеће!"
„Мила ћеро, т'нка Стано,
тамна магла - твоја мајка,
златан прстен - на венчање,
бело перо - на клањање,
кита цвеће - твоје војно."
     Најдуже лазаричке песме у Србији и с јаче наглашеном наративпом компонентом записане су у горњо-пчињским селима.[7]
     У давној прошлости у Пчињи су биле и ритуалнс поворке русалије, које су за време Нове године опходиле сеоске домове. Међу русалијским дружинама долазило је до крвавих сукоба. У Трговишту, Дејанцу и Коћури налазе се русалијска гробља.
     Да ли је лазаричка лирика примила у себе нешто од песама које су певале русалије?
     Сестре Добрица и Милунка Крстић из Доњег Стајовца певале су о раскошно обученој играчици. Први стих је: „Разигра се руселија".
     Када су раније сватови путовали пешице или јашући закићене коње преко планине, певали су узвикујући и дуже свадбене песме.
     Јован Хаџивасиљевић објавио је песму од осамдесет стихова Грче Аманојче с напоменом да је то једна „од многих песама што се певају само у сватовима".[8] Њен мотив је: девојка каже момку да ће поћи за њега у колико он изврши одређене задатке. Пошто он све то учини, она захтева да с неба „сведе Даницу звездицу". Момак пробада ножем девојку. Песма и сада живи у усменој традицији, али је скраћена: девојка захтева да момак изврши мањи број задатака. Варијанта коју пева у различитим приликама Станимир Ристић (1928), а коју је научио од деда Младена Стојилковића из Коћуре, крајње је сажета, нарочито при крају; садржи свега двадесет и два десетерца:
Зажени се Грче Иманојче,
па запроси Гркињу девојку.
Он гу проси, она се поноси.
Проговара Гркиња девојка:
„Кој преплива Саву и Дунава,
да донесе травку бенеранџу,
тај ће узне Гркињу девојку."
Помучи се Грче Иманојче,
па преплива Саву и Дунава,
и донесе траву бенеранџу.
Проговара Гркиња девојка:
„Ја сам синоћ друго говорила:
кој ми скине звездицу Даницу,
да гу стави у теј беле дворе,
да ми сија дању као ноћу,
тај ће зема Гркнњу девојку."
Наљути се Грче Иманојче,
па убије Гркињу девојку.
„Ево тебе, Гркињо девојко,
ево тебе трава бенеранџа,
ево тебе и звезда Даница,
нек' ти сија дању како ноћу!"
     Борисав Станковић истиче разлику између градског и сеоског (пчињског) невања газда-Маркових сватова. „А изнад свега тога оно њихно натпевавање између мушких и женских, наизменице. И то понављање истога стиха са запушеним једним увом, да би им гласови били што силнији, јачи, као да су у селу, у планини, где треба чак преко брда глас песме да допре и разговетно се чује".[9]
     Прецизно је Станковићево запажање о нарицању сељанки из Пчиње. „Особито се истицало нарицање сељанки, њихових тетака и стрина. Оно њихово просто, једноставно иарицање, али тако силно и јако, да је изгледало да се с тим плачем и сам кров и кућа диже." Енергичан газда Марко био је старешина великог братства. Његову смрт оплакују сви са дубоким болом, јер су остали без заштитника и браниоца на граници. Како његову смрт доживљавају Пчињанке, показује овај искрени фрагмент из нарицаљке: „Леле, бато! Куку, бато! Ко ће, бато, да нас чува и да брани, бато?"[10]
     Теренска истраживања потврђују да потресно пчињско нарицање садржи највише кукњава и лелекања, али га покаткад замени запевка с ритмичком прозом и мелодичним стиховима. Тужи се отегнуто и из свег гласа.
     Реткост је да сва нарицаљка (или тужбалица) буде у стиховима. Песник Благоје Ристић (1895-1953) у своју песму Жалба из Пчиње унео је осмерце из народне песме о погибији комите Стојмена:
„Стојмене, сине Стојмене,
мајкина китко убава,
за мирис таман процвета,
слана те љута попари!
Ој леле, црна, куде ћу,
без тебе, китко убава!"
     Жеталачка песма била је у горњим селима врло активна пре два десетлећа, и то тамо где су желе девојке и млађе жене. Певало се у дуету. Једна обично „води" (пева), а друга „слага" (прати је). Ако је у постату више њих, онда певају наизменично, једне па друге.
     У планинској Пчињи жито сазрева касније, па су сиромашне девојке из висинских села скупљали драгомани и водили их у кумановско, кратовско и прешевско поље да жању на беговим њивама. Мање групе одлазиле су некада чак у Бугарску, у пловдивско поље.
     Драгомани који су имали веће групе девојака водили су на пут и гајдарџију или ћеманџију.
     Приликом повратка из Македоније групе жетелица проводиле су ноћ у Трговишту, а у рано јутро кренуле би у своја села. Иако су пешачиле више часова, по целе ноћи би играле и певале у овом месту. Чула се обавезно и тужна песма о смрти пчињске девојке у туђини. Лазар Маринковић из Трговишта сећа се да је било и више од двеста жетелаца. Гајдарџије и ћеманџије свирали су до изнемоглости.
     Читав је циклус жеталачких песама. Њихова топла мелодија још се понегде може чути на планинским косама, односно тамо где се жање српом.
     Без пошалице Крива коза жетва се није могла замислити. Чула се највише тамо где је било младих жетелица и жеталаца и имала подстицајну улогу. Певала се ономе ко заостане у постату. Садржина јој је начешће иста, само се додаје име онога на кога се она односи. Најрадије је певана новодоведепим снахама и призиване им старе симпатије. Девојци би позивали момка кога она потајно воли. Нпр.:
Остаде ти крива коза,
Дано ле, девојко ле!
Приђи, дођи, призбери гу,
Раде ле, бећаре ле!
Козу терај у козара,
Дану води у кошара,
Раде ле, бећаре ле!
     Песме могу бити чисто љубавне, страсне, као што је ова, позната свугде у Пчињи:
Девојче бело, црвено,
девојче т'нко, високо,
не стој спрема мене,
изгоре за тебе;
изгоре за тебе
као лан за воду;
као лан за воду
у Петрово лето."
„Гори, лудо, гори,
топрв ће да гориш."
(Уместо „у Петрово лето" јавља се и стих „у присојно место").
     Сачувана су у осмерцима, десетерцима, дванаестерцима, па и четрнаестерцима и историјска сећања (рад па беговој њиви, односи жеталаца и представника турског феудалног система - ага, бегова, спахија, бекчија). Више је варијаната песме о девојци Божани и пољаку (бекчији). Према Арси Томићу из Радовнице, у његовом родном месту у Стајовцу врло популарна је била ова:
Што ми је мерак пољакда будем, Божано бре!
Пољак да будем на твоје село, Божано бре!
На твоје село, на твоја њива, Божано бре!
Ти да ми појеш, ја да те слушам, Божано бре!
Ти да ми жнејеш, ја да те гледам, Божано бре!
     Жеталачке песме певају се најгласније („да се чује у друго село") и са честим узвицима: ој! еј!
     Певане су и путачке (путничке) песме (кад се ишло у планину на бачије, на пазар, у печалбу). Таква је ова коју је саопштила Јорданка Динић (1922) из Коћуре:
Појдем гора зелена,
сретнем мома малена.
Сметнем пушка да гађам,
па се јадно помисли,
па ми мисал не даде, -
белким је само у мајку,
белким је само у татка,
белким ће мајка да плаче,
белким ће татко да жали.
     Међу љубавним песмама подоста је таквих које су, у нешто измењеној форми, познате и у другим крајевима. Стихови су разноврсни, а честа су понављања и допеви, поготову ако пева старија особа. Припев „гидо, гидијо, варај, гидијо" јавља се у неким песмама после сваког стиха. Горњопчињеку варијанту пееме Бело Ленче отпевала је 1974. године у Црвеном Граду Стамена Настасовић у 86. години живота:
„Отварај ми, бело Ленче, вратиче,
мори, вратиче!
Отварај ми, ђузеличе, вратиче, вратиче!"
„Ја не могу, ја не могу, лудо младо, да станем,
море, да станем!
Мајка ми је, мајка ми је наседнала фустанче,
море, фустанче!
Мајка мн је, наседнала фустанче, фустанчз:
По фустанче, по фустанче, ћемерче,
море, ћемерче!"
„Ја си бркни, ђузеличе, џепови, џенови,
па извади, па извади, бело Ленче, чекиче,
мори, чекиче!
Па извади, ђузеличе, чекиче, чекиче!
Та отвори, та отвори портиче,
мори, портиче!
Та отвори, ђузеличе, портиче, портиче!
С твојите, бело Ленче, кључеви,
мори, кључеви!
С твојите, ђузеличе, кључеви, кључеви!
Та извади, та извади, бело Ленче, дукати,
мори, дукати!
Та нзвади, ђузеличе, дукати, дукати!"
     Сиромашно становништво у Прешевској кази. понајвише у Пчињи, било је изложено различитим притисцима османлијске власти. Осиони појединци насртали су на женски свет, па је долазило и до убиства. Бранећи част своје сестре Бимбиљ из Доњег Стајовца Је убио бега на месту Кула и побегао у Јелашницу. Оваквих случајева било је више.
     Хаџивасиљевић је дао језгровиту психофизичку карактеристику за жену из ове области: „Пчињанка је здрава и крепка, и отуда бујне природе. Она је весела и кокетна, а лукава и бисгра, при том сујетна и каћинерка."[11]
     Старице још памте песме или фрагменте из њих о односима овакве Пчињанке и Турака (спахија, беглиџија, сејмена, бекчија). Девојке, ређе младе жене, милом или силом одлазе у муслиманске домове. Песма може бити сва у дијалогу између Турчина и хришћанке. Пчињанка је опевана и као наивна жена.
     Изворну свежину имају песме из Црвеног Града. Највише песама је испевано о девојкама из махале Извор, изнад које је до 1912. године била турска караула („кула"). Оне су на пашњацима поред границс чувале стоку и долазиле у додир са турским службеним лицима.
     У овој махали живела је бујиа и сиромашна лепотица Димитра, у коју се загледао Турчин из пограничне карауле, недалеко од њене куће. Кад је отишао одатле, одвео је Димитру. Ова љубав опевана је у песми Изгоре ме, исуши ме, Димитро.
     Из Извора је и лепотица Велика, о којој је, такође, спевана песма. Њу је бег силом одвео у Криву Паланку, али тамо ју је претукла његова ханума. Великина мајка Солунка је на леђима донела кћер у Црвени Град, преваливши дугачак пут. Девојка је три дана била сакривена у бачви, а потом је кришом одведена у Бугарску. После месец дана вратила се у Пчињу, али је ускоро умрла, сломљена психичким и физичким патњама. Велика је сестра мајке Алтане Ђошић, цењене песмопојке из Црвеног Града. Алтанина мајка Стојанка певала је за своју сестру Велику. Да није она први стваралац ове песме?
     Према песми, Велика је отишла на ливаду да набере „разгом траву" за коња свога брата. Турчин ју је тамо спазио и говорио:
„Велико моме, ти си моја, па моја!
Сен ђузел мори, ђузел моме убава!
Велико мори, калеш моме убава!"
     За време комитских акција живот у пчињским селима постао је неподношљив. Иако су биле сталне турске потере и акције, комите су представљале „све и сва". Тукли су, па и убијали жене само ако их виде са аскерима, цариницима или сејменима. По повратку са жетве у кумановском пољу, девојка Стојна из Коћуре била је оптужена комитама да је, тобоже, звецкала ђерданом и тако изазивала Турчина Џемаила. Комите Петар Коћура и Јаћим Чарапина одвели су је у Црновце и пред људима је тукли моткама, тако да је једва остала жива.
     Усмени лиричар је опевао и комите.[12] Распрострањен је био овакав тип песме: саветује се ага, бег или неко други да не креће на пут јер га тамо чекају три бусије - три комитске војводе са својим четама. Нпр.:
Седи, не иди, чојбаши аго бре,
седи, не иди уз таја Пчиња, бре!
Тамо те чекав до три бусије.
Прва бусија Јован Довезенски,
друга бусија Крста Трговишки,
трећа бусија Петар Коћура, бре!
Куде те фатив, главу ће ти скинев!
Седи, не иди, чојбаши аго бре!
     Из првог десетлећа нашег века је и мелодична песма о погибији младића Диме из Црвеног Града, из махале Забел. Бојећи се од комита, којима се замерио, скривао се код тетке Петре. Комите су га убиле на путу за Криву Паланку. Гроб му је у атару села Пролесја.
Петлите певав, море, ће с'мне.
Пуштај мр, бела Петро, да бегам!"
„Полегај, Диме море, полегај,
полегај, кротко јагње, полегај!
Тија су петли, Диме, лажовити,
ће ми те, Диме море, излажев.
Немој да идеш, Диме, низ Рашке ридине,
низ Рашке ридпне, Диме, Домачке долине!
Тамо те чекав, Диме, до три бусије,
до три бусије, Диме, чете кумите,
ће ми те, Диме море, младо изгубив!"
     Остаци епских народних песама доказ су да се и овде неговало епско певање.
     Некада чувена песмопојка Тодора Бојковић из Шајинца, којој је 1973. године било око деведесет година, казивала је како се у њеној младости певало о нашем најпопуларнијем епском јунаку. С видним напором отпевала је почетак славске песме Службу служи Краљевићу Марко. А песму из збирке Вука Караџића Марко Краљевић и вила (II, 37) прича као приповетку. Ево једног одломка: "Там'н Милош запојаја, чула га вила да поје, па фрљила једну стрелу у грло, другу у снагу, а трећу у срце. Милош почнаја да пишти као црв у суво дрво, а Марко се пробудија и видеја што је биднало сас његовога побратима. Викнаја он на Шарца: - Ели ће стигнеш вилу, ели ће ти изврту очи и осечу ноге, па ће те оставу на царски друми."
     Светислав Ст. Симић, професор врањске гимиазије, организовао је са својим ученицима прикупљање народних умотворина у тадашњем Врањском округу. Од средовечног земљорадника Тодора Илића из Солачке Сене у Иногошту записане су песме о Марку Краљевићу. Кад су га питали: „Од кога је ове песме чуо и научио?", он је казао: „Од старина." Његови потомци знају да потичу из Пчиње.[13]
     Могу се чути и фрагменти о боју на Косову и косовским јунацима. Покаткад то су и стихови и проза, односно казивач и рецитује и прича.
     Иначе, песме из Вукових збирки биле су врло популарне у Пчињи. Читане су и рецитоване на ноћним седељкама, славама и другим скуповима. Василије Трбић је сељацима и комитама читао најпознатије Вукове епске песме. Шездесетих и седамдесетих година XX века старци старице казивали су многе десетерце из Вукових песмарица.
     У једном српском хиландарском рукопису из 1353. године помињу се певачи у Пчињи „Преде свирьц и Хрусе сльпьц".[14]
     Пчињани су одувек били цењени као певачи у широј области.
     Голочевац је познат по играорцима, а Нови Глог по певачима. Отуда и изрека: „Голочевци играорци, а Гложани песмопојци." Врсни певачи, и мушкарци и жене, били су из рода Мирџинци у Новом Глогу.
     Запажен песмопојац је Младен Стојановић, дуговечни старац из Коћуре. Снажан, енергичан и предузимљив, он је трговао чак до Цариграда. На пут је ишао увек наоружан. Још се чува његов јатаган. Носио је одело украшено многим топовима гајтана. Три године је провео у затвору у Измиру. Одатле га је избавила жена му Смиљка помоћу читаве прегршти злата. Певао ]е и дуже песме на славама и у Дининој кафани у Коћури. Долазили су Турци са границе да би га слушали.
     У веће певаче може да се сврста и народни посланик Стаменко Стошић, који је певао и на већим скуповима. Осмог јануара 1952. године по трећи пут је организовао Врањско вече у Народном позоришту у Врању. Сав приход био је иамењен подизању споменика Борисаву Станковићу. Па плакати се види да је као први певач наступао Стаменко Стошић. Његова најдража песма је:
Чувам овце три године,
три године три стотине.
Ником штету не направи,
сал направи кмету штету,
кмету штету на крстине.
Сабраше се сви сељани,
сви сељани и кметови,
оценише кмету штету:
на снопченце по бравченце,
на крстину по стотину, -
отидоше триста овце.
А ја што ћу, а куде ћу?
Па отидо у ајдуци;
тамо најдо три девојке,
једна свира, а две играв;
туј се фати ја да играм,
туј се фати, туј остадо.
     Песмопојки је неупоредиво више. Уосталом, изворне лирске песме (лазаричке, жеталачке и друге) у Пчињи највише су испевале жене. Многе су и у наше доба упамћене по лирском певању. Алтана Ђошић (1913) из Црвеног Града говорила је: „Гочеви су ућутували кад сам ја појала." Сестре Љубица Манасијевић (1903) из Шајинца и Јевросија Аптић (1910) из Мездраје кад су певале на жетви, слушали су их „и аргати и овчари, и старо и младо".

II

     Некада се много приповедало иа седељкама, у воденицама, у овчарским колибама на катунима, у кафанама, на путовањима итд.
     Зима је у горњем делу Пчиње дуга, са много снега, а путеви западну, па планинци имају много времена за причу. Беспослени људи, познати као стапари, обилазили су у зимско доба махале и куће, пробијајући се кроз дубок снег, и казивали, уз ракију и мезе, згоде и шале. Они су аутори појединих, хумористичко-сатиричних причица (фацетија) које круже пчињским селима. Као приповедачи привлачили су пажњу и воденичари, печалбари и трговци стоком.
     Егзистирају различити типови приповедака.
     Бајка се скраћује, а и поједностављује. Слушалац покаткад може бити у дилеми: да ли је то што прича старица бајка, предање или нешто треће? У овом прознои облику све се више јављају реалистичке црте.
     Старица Стојанка Ристић из Коћуре (1905-1970) испричала је ову приповетку:
     Бија у у старо време један млого убав воденичар, кога викали Тулумбек. Он неје бија ожењен и све си седеја у воденицу.
     Кад му донесев вечеру, дође нешто па му закука буку на воденицу. Он истрчи да пушта воду, а кад се врне, вечера гу нема. И такој сваки вечер остануваја гладан.
     И неки пут дојде једна престара бабетина, а Тулумбек ву се пожали како останује без вечеру „Бабу му рекла да други пут не искача, него да чека у воденицу. Он се скрија поза врата и узеја голему мотку. Кад, ете ти гу лисица и поче брго да једе вечеру. Тулумбек затвори врата и поче да гу удара сас мотку. Она му рече:
„Тулумбек, престани да ме удараш, ће ти доведу царову ћерку за жену."
     Он пристануја на тој.
     Лисица нашла царову ћерку и зборила ву да је Тулумбск најубав младић, а и да је богат: има воденицу па три витла, буљук од триста овце музнице, голем говедарник и сто трмке пчеле. И такој гу преварила.
     Спремив се и отидев куде цара лисица и Тулумбек. Цар ги питаја куде су ги сватови, а лисица изл'жала да несу могли да пројдев једну голему воду, а на Тулумбека му један воденичар даја аљине.
     Тулумбека су у царски двори променили у господске аљине, а он почеја да се задзрћа. Кад су питали лисицу зашто младожења тој чини, она рекла да су његове аљине биле поарне.
     Најтро пошли на пут. Лисица отрчала и запалила Тулумбекову воденицу. После рекла како се запалија Тулумбеков двор.
     После цар сабра народ и на Тулумбека направише двори. Ја бе тамо и носи на радници воду. Млади останаше тамо да си живив и благујев, а ја се врна у Коћуру да чувам овце.[15]
     Најрадије се слуша актуелна шаљива и духовита причица (фацетија), јер смањује душевну напетост данашњег човека, премореног и отуђеног у овом узнемиреном свету: „Кажи неку лакрдију, да се бар насмејемо". рећи ће усамљен старац. То је уједно и најпродуктивнија прозна врста, која згуснуто и реско слика слабости у друштву и мане појединаца.
     Памте се и згоде из ранијег времена. Нпр.:
     - У Првом светском рату одметнуо се од окупаторске власти Јања из Ћерекарца. Крио се по оближњим шумама, долинама и колибама, а завлачио се и у надубњаке.
     Војници су га ухватили на превару и довели у Доње Стајовце. Захтевали су од попа да му чита молитву јер ће га стрељати. Поп је дуго чатио у цркви, понављајући неколико пута у току молитве: „Јањице, бегањице". Јања је добро разумео свештеникове речи.
     После тога су војници с Јањом, коме су руке биле везане, дошли у Козалску реку. Била је љута зима и лед покрио реку и њене потоке. Јања скочио у поток, оклизнуо се и - право у дубоку долину. Остао је жив и одвукао се у неку своју скривницу. Остала је и изрека Јањице, бегањице.
     - Између два светска рата позове сеоски дућанџија неколико најутицајнијих домаћина из околних села. Убеђивао их је да на терену агитују за његовог брата, посланичког кандидата. На растанку јс свакоме дао по један бео опанак. Сељаци ће:
     „Зашто дајеш само по један опанак?"
     „Кад мој брат бидне посланик, дођите да пијемо крчму. Т'г ћу да ви даду и друг оп'нак."
      Дуго је у поратном периоду била активна фацетија Истопрв. Заказано је време када у Трговишту, среском месту, треба да почне прва филмска представа. Међутим, руководиоци (срески и општински) закашљавају. Како који дође, викне: „Истопрв!" (Поново). Трака се враћа да би свако видео почетак. Тако је први филм у овој варошици приказиван неколико часова.
     Више је причица о Стаменку Стошићу, који је говорио: „Губи се такат, али не и мерак."
     Док се на једном среском састанку у Врању расправљало о Стаљиновом притиску на Југославију, Стаменко је ћутећи седео у првом реду и само повремено сукао бркове.
     За време одмора пришао му је један високи српски руководилац, који га је познавао још из рата:
     „Ти чика-Стамеико, само ћутиш. Можемо ли да се поуздамо у вас старије?"
     „Да ти ја... нешто кажу: у нас старе да се не сумња. Ми Стаљина никад несмо волели, али ви тој несте могли да видите. Него, немој ви млади да оманете?"
     Кратке шалс (шеге) могу се чути и за време путовања. У аутобусу према Трговишту жена се с осмехом обраћа шоферу: „Мајсторе, истреси ме куде Криво сливче." Путници се смеју. Потом овакве шале путују од села до села и траже најбоље усмене приповедаче.
     У приче су ушле и шаљивчине из Шајинца: поп Јован и ковач Радул.
     
III

Памте се митолошка, етнолошка, културно-историјска и друга предања.
     У доњем делу Пчиње прича се о ђаволима, којима је главно станиште Вражји камен код Доње Трнице.
     Једно краће предање објавили су М. Филиповић и П. Томић: „Сељаци зидали цркву крај Пчиње. Што би они саградили преко дана, то би ђаволи у току ноћи у женској марами изнели на Вражји камен. И тако је постала црква на Вражјем камену."[16]
     И даље се може чути о томе како су сељаци у Шајиицу били у оштрој завади с овим демонима. Да би се осветили Шајинчанима, ђаволи су покушали каменом грдосијом да преграде Пчињу. Стеновит блок су носили у цедилу, али разбежали се у зору, кад је закукурикао петао.
     Најпознатији ђаволи су: Цуџа Буџа, Кумбара Кљека, Филанко Шија и Муја. Мали су и црни, а на глави им је стално црвена капа.
     О веровању у виле говори и топографеки назив Виље коло (у Козјем Долу и Црвеном Граду). Мисли се да су ови демони природе играли на Игришту (у Радовници и Новој Брезовици).
     Знају и за самовиле, за које мисле да могу боравити и у појединим мањим просторијама сеоског дома. Из приче Три сесгре, записане у Стајовцу, види се веровање да се самовила може претворити у корњачу.[17]
     По веровању Пчињана, постоје женски демони природе андре (андришта). М. Фшшповић и П. Томић сматрају да оне „одговарају невидљивим вилама код осталих Срба."[18]
     Ова митолошка бића живе у дрвећу. Највише се свете људима кад им приликом сечења дрвећа убијају децу. Једног дрвосечу је ударио овај демон и викнуо му: „Зашто ми деца исече?" Неком тешком болеснику у Коћури стално су пред очима лебделе љуљашке јер је посекао крушку у којој су била андрина деца. У селима није ретка клетва: „Да те однесев андришта!"
     Демон ала (ламља) сакупља, кажу, годинама летину, па је некада народ гладовао. Пчињани су обилазили цркве и молили свеце да их ослободе овог митолошког бића. Биле су честе грмљавине и кише. Бујице су односиле плодан слој земље са брда, а надошла река плавила баште и ливаде. Громовник Илија стално је гађао алу (ламњу), али није могао да је погоди јер се она крила у дубокој пукотини стене. Најзад ју је гађао свом силом. Гром је ударио у стену, ала је убивена, а огромаи камени блок одвалио се и сјурио према реци код Шапранца. На стени су остале велике бразде. „Ала може кад оће да уништи поље" - говоре поједине старице.
     И овде је некада било епидемије опаке болести колере (чуме). Сачувана је и пословичка поредба: „Потепала ги како чума." Она је у предањима остала као најпознатији демон. Замишљали су је као мршаву и ружну жену са рашчупаном косом. Умре свако кога она у главу додирне лејком. Верује се, такође, да чума ноћу улази у просторију у којој је огњиште. Греје воду у грнету, а потом пере косу. Одмах умире онај кога она удари грнетом.
     Људи су се против чуме борили на разне начине. Једном су са два црна вола близанца заорали бразду око села Коћуре. Веровали су да чума не може прећи преко бразде и донети Коћуранима зло. А у неком, пак, другом селу људи су тако полегали да су им ноге чиниле круг. Ноћу се у собу увукла чума. Наилазила је на ноге, а на главе никако. Кад је стала до огњишта, неко јој је украо лејку и она је постала безопасна.
     Чума је потпуно уништила насеље које се простирало од Трговишта до Козјег Дола. Од њега је, веле, остало само узвишење Град.
     Чума је побила становнике сиромашног села Владовца, које је било па месту где је сада крст. Остали су само брат и сестра Мара, од које води порекло род Маринци.
     У Гориовцу је чума усмртила све становнике, само је побегао један овчар. Лутајући по планини, он је видео како се на брду црни брана и испод ње се сакрио од чуме. Ускоро је дошао орач да том браном влачи тек поорану њиву.
     „Шта ћеш ту?"
     „Роде, сакрија сам се од чуму."
     „Па, чума је моја жена, ја ћу да те спасим."
     Орач је замолио жену да не дира јединог живог Горновчанина.
     О овом демону болести створене су и клетве: „Чума да те однесе!", „Чума те однела, дабогда!", „Чума те снемала!" и др.
     Верује се да се ноћу на раскршћу појављују вештице. Има их који тврде да се оне могу видети, у месту Каменарница у Сурлици.
     Најстарији Пчињани још говоре о црном демону караконџулу (тур. караконцолос), који се појављује од Божића до Богојављења, и то само ноћу. Ово зло митско биће има гвоздене зубе и вуче дугачак ланац, па се чује застрашујуће звецкање. Прича се како су људи некада страдали од караконџуле, најчешће кад их ноћ ухвати на путу.
     Етиолошка предања објашњавају постанак појединих животиња: ластавице, мечке, кртице и др.
    Предање о пореклу ластавице саопштила је Јорданка Динић из Коћурс. По садржини је блиско већ познатим записима, али има и локалне особености:
     Дошла снашка у кућу, ама три године не зборила. И сви су мислили да је она нема.
     Њојан муж се оженија сас другу. Она сукала баницу, а стара снашка светлила сас борину. Кад догорела борина до руке, млада снашка викнула:
     „Ако си нема немка, неси слепа слепка! Зар не видиш да ће руке да ги изгорив?"
     Она ву одговорила:
     „Несам нема немка, нити сам слепа слепка! Но сам се три године срамувала: једну годину на свекра, једну на свскрву, једну на младожењу."
     Свекрва се т'г пружила да гу огали, али она се прстворила у ластавицу и полетела. Само ву реп расцепан. (На оној место куде гу фатила свекрва).
     И овде се одржава косовски мит. До наших дана се причало о томе како су се у храму манастира Св. Прохора Пчињског причестили косовски јунаци. Веровало се да јс круна кнеза Лазара после Косовске битке доспела у феудалну област Константина Дејановића, вазала султана Мурата. У припрати манастира посебну пажњу је привлачила фреска кнеза Лазара из XV века, која је, нажалост, уништена 1898. године.
     Антропогеограф Ј. Трифуноски поменуо је предања о Марку Краљевићу, а која су у вези с топографским називима: Марков камен у Петровцу, Маркова ступаљка испод Горновца и Маркове струге у Голочевцу.[19]
     Предања о овом епском јунаку још живе у пчињским селима. Нпр.:
     - Марко Краљевић се посвадио са посестримом вилом. Јурећи је преко брда и планина, он је скочио са Вељиног врха према Пчињи. Једна нога му је била на Петровачком потоку код Новог Села, а друга с оне стране Пчиње, близу Мездраје. На егени близу Новог Села и сад постоје отисци Маркове ноге и Шарчеве копите - Маркова ступаљка.
     - Живео Марко Краљевић са својом сестром у граду на стрмој обали Врањске реке. Једнога дана брат и сестра су се посвађали. Сестра је увредила Марка и он ју је појурио да је убије. Међутим, она је попут планинске виле прелетела Мораву и винула ее у правцу Пчиње. Срдити брат дограбио јс камен и бацио га из све снаге за сестром. Она се већ била удаљила од Пчиње и летела према Широкој Планини. Дугачка рашчешљана коса личила је на таман облак. Камен је управо њу погодио. Сестра је пала на планину, а бујна коса заједно с каменом ушла у земљу. Одважна девојка ишчупала је косу и побегла у земљу жеглиговску. Марков камен и сад постоји - Побијен камен у селу Широка Планина.
     Хаџивасиљевић је записао предање о томе да је устанике у Пчињи предводио војвода Карпа.[20] У горњо-пчињским селима још није потпуно ишчезло сећање на Карпошев устанак крајем XVII века.
     У Пчињи је више од двадесет црквишта и манастиришта у Горњем Пунушевцу и Црној Реци, што значи да је хришћанство овде имало дубоке корене.
     И сад живе приче о порушеним храмовима.
     - У горњим селима се сматра да је најстарија црква у овој области била у Метежевској махали у Горњем Стајовцу и да је храм посвећен св. Леонтију. Налазила се близу састава Буковопадинске и Метежевске реке. Још се виде њене развалине.
     - Две сестре, властелинке у Пчињи, решиле су да саграде себи задужбине. Једна је отишла у кумановски крај и сазидала лепу цркву. Друга је остала у Пчињи и у Зладовцу, на месту где је сада црква св. Тројице, подигла велику задужбину, цркву св. Марка. Њена богомоља је имала и „камени ирестол". Наоколо се простирала густа борова и јелова шума. Црква је била веома богата: имала је велики пчелињак и огромно свилоруно стадо, које је пасло на Зладовској планини. Отуда, из бачија, ишла јс дугачка цев од земљаних ћункова. Њиме је лети са планине „текло млеко до цркву". Ову средњовековну цркву срушили су Турци „кад је пропало наше царство". Тада су пред црквом поубијали много народа.
     - На потесу Дубје у Горповцу била је у неко доба црква посвећена св. Пантелејмону, поред које је одржаван велики сабор. Налазила се па високом месту, а саборџије су носиле одела од белог сукна, па је сабор могао да се види чак са врањских брда! Богомоља је порушена, а грађевински материјал отеран у Лепчинце за градњу манастирског храма посвећеног истоименом свецу.
     - Говедари су запазили како један бик у подне нестаје у долини и појављује се после подне. Једном се пажљиво посматрали како се увлачи у павит. Кад су ушли у густиш, видели су како стоји на каменом поду, поред остатака од зида са фрескама св. Николе. Тако је откривено место где је, мисли се, била манастирска црква. Шапранчани су на том месту сазидали 1873. године храм и посветили га св. Николи летњем.
     На стрмом степовитом узвишењу са десне стране реке Пчиње налази се средњовековни храм Св. Богородица, познат као Вражја или Ђаволешка црква. М. Филиповић и П. Томић погрешно су навели да је богомоља посвећена св. Петки. О цркви је речено и ово: „Хришћанство је у борби са старим култовима поставило и цркву на Вражјем камену, али је та црква до данас очувала у свом имену успомену на старије стање, на доба када је на том месту вршен култ непријатељу, врагу, хришћанства."[21]
     Храм су највише посећивале жене. Поједине су стругале боју са фресака и прах пиле с водом, верујући да ће после тога затруднети.
     У Вражјој цркви људи се не венчавају откако су настрадали младенци из оближњег села. О томе се и сад чује предање.
     Заволели се момак и девојка у Доњој Трници. Он је био јединац и из најбоље куће, а она најлепша у Пчињи. Међутим, њихове се породице нису слагале и нису хтеле ни да чују за брак. Млади су се, пак, све страсније волели и све чешће састајали. Родитељи нису имали куд: пристали су да се млади узму.
     Венчање је обављепо у Вражјој цркви на великој стени. Кад су изашли из цркве, младожења и млада узјахали су накићсне коње. Његов коњ се због вике и свирања поплашио, пошао назад и сјурио се низ литицу у провалију. Чим је то видела снаха, сјахала је, потрчала према ивици стене, скочила крикнувши и пала преко мртвог младожење. Горе на стени вриштао је њен коњ, покривен шареним ћилимом. Бучно весеље се зачас претворило у велику жалост. Сахранили су их поред храма, а на гроб младе положили дугачку белу плочу.

ПЕСМА О ШЕРИФ-БЕГУ[уреди]

     Српско-турска граница је у првој деценији XX столећа постала немирнија и крвавија, а живот сељака у пограничним насељима тежи и пун неизвесности.
     Поједини локални догађаји у овом суровом („граничарском", „комитском") времену опевани су у краћим лирским песмама, које су претежно тужне („жалне"). Поетски обликујући нову садржину, усмени лиричар се служио композицијском структуром и изражајним средствима старијих песама (хајдучких, нпр.). - Богат сељак Наце умро је од батина поред границе (Млоголи те бише, ле Наце, /на турску границу). - Мајка потресно плаче над мртвим сином, турским граничарем (Заплакала Османова мајка). - Испеване су песме о младићу, обично комити, кога су на граници ранили сејмени или аскери. Дружина га попела на коња и он одлази девојци Јани.
     У народним стиховима је ожаљен и оплакан и Шериф-бег.
     Пре њега цариник на караули у Марганцу (Турском) био је Весел, за кога савременици кажу да је важно за доброг човека, мада је давао новац под интерес. Турци су га једног дана нашли закланог између Мездраје и Шајинца. Убрзо се дознало да су га убили сељаци:
Недељко, Радојко и Манча. Првом и другом је било суђење у Прешеву и осуђени су на по сто и једну годину затвора. Казну су издржавали у Приштини. Недељко је тамо умро, а Радојка су после неколико година пустили кући. Манча је након злочина побегао у Србију.
     На Веселово место дошао је строг и енергичан Шериф-бег. Био је средњег раста, чврсто грађен и наочит Турчин од око четрдесет година. Памте га Мездрајчани и Шајинчани како је, наоружан и достојанствен, јахао коња поред границе. Сматран је за изелицу и преког човека. Трговао је дуваном, па је и због тога иавлачио на себе мржњу сељака. Одржавао је интимне односе с појединим женама из сиромашних планинских кућа. У контакту са Пчињанкама могао је да добије податке о комитама, који су се на том терену стално кретали.
     Из Лепчинца, па поред шапраначке махале Лисичарци водио је главни канал којим су комите прелазиле из Србије у Турску и обратно. У Шапранцу је живео Стојан Коруба, повезан са четничком организацијом у Врању и одан њеним циљевима до фанатизма.
    Дакле, агилни Шериф-бег службовао је на врло осетљивом делу српско-турске границе и био стална опасност за припаднике четничке (комитске) организације.
    Овог цариника је у јесен, највероватније 1909. године, убио граничар Тома. То је било овако. Шериф-бег је, јашући коња, обилазио границу од Мездраје према Марганцу. Тома је будно пратио његово кретање и чекао га у заседи близу махале Рошаци (у Лепчинцу), на месту зв. Лиска. Погођен из пушке, Шериф-бег је пао с коња поред саме граничне линије. Притрчали су војиици поднаредника Томе, узели леш, пренели га на српску страну и сакрили испод кревета у караули. Кад је пала ноћ, граничари су га однели у Живков забел (у храстову шуму) наспрам махале Миш'ци, у Лепчинцу, и ту га потајно сахранили. Колико се зна, глава је однета у Врање.
    После Шериф-бегова убиства, аскери и дервенџије хапсили су и тукли сељаке из пограничних села Мездраје и Владовца, а одводили их и у Прешево, у седиште казе. Старац Трифун Аптић из Мездраје, који је тада био младић, детаљно је причао о страдању невиних људи и о томе како је његов отац двадесет дана лежао у прешевском затвору. Турске власти, у ствари, нису у почетку поуздано знале како је погинуо Шериф-бег, сумњале су у житеље поред границе и тражиле од њих да им пошто-пото кажу где је леш марганачког цариника.
     Граничару Томи је саветовано да тражи прекоманду, јер Турци знају где је Шериф-бег нестао, па може доћи до освете. Но, он није озбиљно схватио свој положај. И на Божић, у зору, кад је будност српских граничара опала, аскери су почели да пуцају поред границе. Увек ревностан, Тома је истрчао на граничну линију. Аскери су га опазили и пуцали у њега. Смртно је рањен у стомак у Петном долу. Рањеника су Лепчинчани потоварили на саонице и преко дубоког снега отерали у Врање. Чим се чуло да је Тома рањен, сељаци из Рошачке махале и из других насеља истрчали су на границу. Након краће пуцњаве, турски војници су напустили караулу и повукли се у долину Пчиње.
     Ђорђе Јовчић, рођен 1887. године, у Шапранцу (у махали Лисичарци), памти да се песма „од Шерифа" певала одмах после бегове погибије. Тома Ристић, рођен 1897. године у Лепчинцу (у Рошачкој махали) чувао је овце кад је Шериф убивен. Он и други Лепчинчани потврђују да је песма много певаиа у Лепчинцу око 1912. године и међу два светска рата. Једну краћу верзију зна и Тома, а завршава се тугом Шерифове мајке:
Мајка те плаче, тужно те жали,
Шернф-бего бре!
     Текст и арију у Шапранцу најбоље зна неписмен Ђорђе Јовчић. Пева он „од Шерифа" више од шездесет година у својем селу, кад је негде у гостима, приликом зидања кућа у врањским и пчињским селима итд. „Кад ме је мерак и с'г гу запојем, али ме већ године притиснаше." Како он каже, нико је у Пчињи пе отпева до краја. „Млоги гу започнев, али ниједан не може да гу искара." Убеђен је да је најдужа баш она коју он зна, али наглашава да је није само он стварао. „Појали су и појев гу и други, али никој како мене! Никој не мога да гу увати од мене ни на глас, ни по ред!" - изјављивљо је он у јануару 1971. године.
     Његова је песма дужа и у звучном погледу дотеранија. Већи број стихова се неколико пута понавља. Ево једног одломка:
Коњ му стоји, мамо,
нема кој да јаши!
Шерифе, нигде те нема,
Шерифе, жалба голема!
Турци га жалев, мамо,
буле га плачев!
Шерифе, нигде те нема,
Шерифе, жалба голема!
     У песми се ређају: пушка, реденици, сабља, чизме, китка и други делови оружја и одеће погинулог цариника („ђумругџије"), а на крају се са болом истиче плач деце и туга мајке. Стално се понављају стихови из наведеног одломка (од трећег до осмог). Певање траје онолико колико је певач вољан да пева или публика да слуша. На седељкама и уопште када је био у средишту пажње слушалаца, Ђорђе Јовчић би отпевао негде око осамдесет стихова. Пада у очи да певач уместо уобичајеног турцизма нане (нано), овде употребљава мамо! Облик жалев (од глагола на - ити) типично је пчињски. У Врањском Поморавл>у је - жалив.
     Шериф-бег је била омиљена мелодија Јевросије Антић из Мездраје, а која је родом из Шајиица (из рода Чергарци). Пређашњих годииа редовно ју је певала на славама, седељкама, али и у пољу („пољска песма"). Два-три пута је саопштавала стихове и увек понешто мењала. Песма почиње тринаестерцем „Шериф-бего, море, у Живков забел лега". Каже се да су га убиле „пчињскс кумите". Бег је мртав, а „коњ му вришти", „сабља сија", „пушка стоји" и „гуњ му виси".
     Нешто је другачија песма коју је певала њена сестра Љубица Манасијевић, рођена 1903. године у Шајинцу:
Шерифе бего нигде га нема,
голема жалба за њега!
Шерифо бего у Живков забел лежи!
Дорато коњ фишти, нема кој да јаши!
Шерифо бего нигде га нема!
Сура гуња виси, нема кој да носи!
Шерифо бего нигде га нема,
голема жалба за њсга!
Пушка му стоји, нема кој да носи!
Шерифо бего у Живков забел лежн,
голема жалба за њега!
Сабља му сија, нема кој да паше!
Шерифо бего нигде га нема,
голема жалба за њега!
     (Док је Љубица Манасијевић певала у октобру 1973, њен свекар Никола Ђорђевић, рођен 1887. годипе, који је лично познавао Шериф-бега, причао је о догађају на граници и изговарао стихове за које је мислио да их је снаха изоставила).
     Једну од лепших варијаната певао је Драгутин Станковић из Горњег Требешиња. Научио ју је после Првог светског рата на јулском сабору у Лепчинцу. Бег је нестало, а његову сабљу и пушку „нема кој да носи", коња, пак, „нема кој да јаши". Три пута се понављају стихови који песми дају основни тон:
Шерпф-бего, нано, нигде га нема,
голема жалба за њега!
     Елегична песма о Шериф-бегу најчешће је певана и највише одолевала времену и укусу управо у Мездраји, шапраначкој махали Лисичарци и у Шајинцу. Тамо, дакле, где се догађај збио и где су због тога сељаци имали велике неприлике. Неоспорно је да је ту и испевана. Да ли у томе имају удела жене из ових сиромашних села поред некадашње границе? Неке међу њима имале су личне разлоге да туже за Шериф-бегом и да оплакују његову смрт. То је, уосталом, било време кад је неописива беда као незадржива сила просто гурала поједине жене и девојке у наручја господара (ага, бегова), цариника и других богатијих људи.

ЧЕТВРТИ ДЕО[уреди]

ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ[22] (ИЗБОР)

Референце[уреди]

  1. ↑ Јов. Хаџи-Васиљевић, Јужна Стара Србија. II. Прешевска област. Београд 1913. стр. 301.
  2. ↑ Коста Аранђеловић. Лазарице (Стајовци и околина - Прешевска каза), Цариградски гласник, бр. 8, 21. II 1902, стр. 2-3; бр. 10, 7. III 1902, стр. 4; бр. 12,21. III 1902, стр. 4.
  3. ↑ Босанска вила, бр. 19-20, Сарајево 1904, стр. 354.
  4. ↑ Јов. Хаџи-Васиљевић, нав. дело, стр. 249-254.
  5. ↑ Миленко С. Филиповић, Персида Томић, Горња Пчиња. САНУ. Београд 1955, стр. 74, 79, 96-97.
  6. ↑ Татомир Вукановић, Српске пародне лирске песме, Врање 1975. стр. 131 (бр. 12), 132 (бр. 16-17), 133 (бр. 18).
  7. ↑ Момчило Златановић, Народно песништво јужне Србије, Врање 1982. стр. 18—20.
  8. ↑ 8
  9. ↑ Борисав Станковић, Нечиста крв. Сабрана дела, III. Бео^рад 1970, стр.201.
  10. ↑ Исто, стр. 233.
  11. ↑ Јов. Хаџи-Васиљевић, нав. дело, стр. 250 (напомена 14).
  12. ↑ Момчило Златановић, Комитски покрет и комитске песме, Књижевност и историја, I. Центар за научна иитраживања САНУ и Универзитета у Нишу и Студијска група за српеки језик и књижевност Филозофског факултета, Ниш 1955. стр. 151-158.
  13. ↑ Врање кроз векове, I. Врање 1993, стр. 353-354.
  14. ↑ Н. Кравцов. Сербскии епос, Москва-Ленинград 1933, стр. 33.
  15. ↑ У причама. поготову у онима које казују најстарије жене, боље су сачуване дијалекатске црте пчињског говора и поједине ређе речи неголи у лирским песмама. Још је Алекса Јовановић констатовао: „У говору им чује се много старих српских речи и облика које налазимо по споменицима као пратам место питам, забел м. забрап, ити м. ићи" (Алекса С. Јовановић, Пчиња, Гласник Српског ученог друштва, Х1ЛХ, Београд, 1881, стр. 341.
  16. ↑ Миленко С. Филиповић, Персида Томић. нав. дело, стр. 102.
  17. ↑ Јов. Хаџи-Васиљевић, нав. дело, стр. 294-295.
  18. ↑ Миленко С. Филиповић, Персида Томић, нав. дело, стр. 105.
  19. ↑ Јован Ф. Трифуноски, Горња Пчиња, САНУ, Београд 1964, стр. 29-30.
  20. ↑ Јов. Хаџи-Васиљевић, нав. дело, стр. 397.
  21. ↑ Миленко С. Филиповић, Персида Томић, нав. дело, стр. 103.
  22. ↑ Песме су преузете из збирки Нишна се звезда по ведро небо (1967), Мори Бојо, бела Бојо (1968) и Стојанке, бела Врањанке (1969).
Преузето из „https://sr.wikisource.org/w/index.php?title=Момчило_Златановић:_Пчиња&oldid=122453”