Momčilo Zlatanović: Pčinja
Momčilo Zlatanović: Pčinja, Skupština opštine, Trgovište, 1996.
COBISS.SR-ID - 108644103 (https://plus.cobiss.net/cobiss/sr/sr/bib/108644103)
USMENO PESNIŠTVO[uredi]
Pčinja, kao najveći deo pogranične Preševske kaze, bila je naseljena kompaktnom masom srpskog življa, čije su oči uprte u Srbiju. Jaka patrijarhalna kućna zajednica bila je i osnova otpora osmanlijskom feudalizmu. Zbog toga je Turska ovde imala više karaula i veći garnizon vojnika. Najstariji seljaci i sad pričaju o ovim karaulama: Dukat (blizu mahale Dukat (u Crnoj Reci), Vilje kolo (kod Crvenog Grada), Patarica (na planini Patarici); i dr.
U Pčinji se živelo u oskudici otkako se zna. Prema Surličaninu Mihajlu Stojičiću, evo kako su izgledali domovi u Surlici početkom XX veka: „Kuće su bile vrlo primitivne - plotare, sagrađene isključivo od drvene građe, grede i latne zakivaie su drvenim klinovima, tavanice od pletenog pruća, premazane blatom, prozorska okna vrlo mala, često zatvorena belom štavljenom kožom od jagnjeta, jer nije bilo stakla. U kući pored ognjišta s jedne strane je bila smeštena porodica, a sa druge konj (da ne bi prozebao)." U beleškama narodnog poslanika Stamenka Stošića stoji da su negde posle Prvog svetskog rata u Donjem Stajovcu njegovi roditelji sa tri oženjena sina, ćerkom i unucima spavali u sobi koja je imala samo dvanaest kvadratnih metara. Drugi su, veli, spavali u jednoj prostoriji zajedno sa stokom. Dvadeset i dva člana Nastasijevića (rod Markovi) u Jablanici živeli su u domu od dve prostorije sve do 1945. godine, kada se raspala njihova kućna zajednica.
Ne mali broj kuća imao je samo dve prostorije i u bogatijim mahalama: kuću (u kojoj je ognjište) i odaju (sobu). A živelo se i u kopušarkama, koje su imale samo jednu prostoriju.
Čak i negde posle Drugog svetskog rata više od 50% seoskih domova bilo je pokriveno slamom ili kamenim pločama.
U arhaičnoj Pčinji sačuvani su mnogi agrarno-magijski obredi i stare forme proizvodnog procesa.
U najnovije vreme, pak, patrijarhalna kultura doživljuje korenite promene, a mnogi njeni oblici se razaraju. Pri tome treba imati na umu i činjenicu da se broj stanovnika u pčinjskim selima smanjio za više od jedne polovine od 1961. do 1981. godine (u Babinoj Poljani, Goločevcu, Kalovu, Petrovcu, Surlici itd.). U pojedinim mahalama ostali su stari samotnici. Time se prekida kontinuitet u prenošenju kulturnog nasleđa. „Deca otidoše, pa nema na koga da kažu pesmu i basmu". jada se starica u Koćuri.
I
Tačno je tvrđenje Jovana Hadživasiljevića: „Sumarno, od svih pesama u ovoj oblasti najviše ima lirskih".[1] Nema sumnje, one imaju i najveću poetsku vrednost.
Na stranicama pojedinih listova, časopisa i drugih knjiga možemo naići na po koju pesmu iz Pčinje.
Kosta Aranđelović, učitelj iz Šajinca, objavio je u Carigradskom glasniku 1902. godine rad o lazaricama u gornjim selima.[2] On napominje da je u samom Stajovcu bilo sedamnaest lazaričkih obrednih povorki. Zanimljivo je da su devojke bile naoružane pištoljima i jataganima. Još je bilo živo drevno verovanje: „Ne valja gledati borbu lazarica, niti pak s njima za jednom sofrom jesti." Aranđelović je naveo i četrnaest probranih lazaričkih pesama iz Stajovca, a koje su bile namenjene: neoženjenom momku (4), devojci (5), skoro oženjenom (1), starijem bratu (1), ženi (2) i starcu (1). Ovi zapisi pokazuju da je lazarička obredna lirika u plapinskoj Pčinji na samom početku XX stoleća bila pretežno ljubavna. Kao izraziti primer u tom pogledu može da posluži pesma neoženjenom momku:
Dve pesme čuvaju crte iz davnije prošlosti: 1. mladić je dobio opkladu i oženio se Sunčevom sestrom; 2. devojka Milka je „nadstojala, nadgrejala" i Sunce i Mesec. Njihove varijante pevane su u Pčinji na Lazarevu subotu i osamdesetih godina XX veka.
U Bosanskoj vili 1904. godine Milut. Mihajlović objavio je porodičnu pesmu, zapisanu u manastiru Sv. Prohoru Pčinjskom.[3]
Jovan Hadživasiljević u svojoj terenskoj monografiji o preševskoj oblasti podrobnije daje napomene o opadanju morala u Pčinji i o islamiziranju mnogih Srpkinja krajem XIX i početkom XX veka. Izuzetio težak socijalni položaj mnogih planinki nagnao ih je da menjaju veru i odlaze u hareme. Jedan od uzroka ovoj pojavi je i argatovanje u ravničarskim predelima, jer tamo lepe gorštakinje lakše dođu u dodir sa bogatijim muslimanskim svetom. Hadživasiljević navodi pesme i stihove da bi se video jedan od glavnih uzroka islamizacije pčinjskih devojaka.[4];
Evo jedne pesme u celosti:
Zapisujući izvorne narodne pesme u jednom osobenom dijalekatskom predelu, Hadživasiljević je poštovao njihove fonetske, morfološke i leksičke specifičiosti.
Milenko Filipović i Persida Tomić u etnografskom i etnološkom pregledu Pčinje nakon Drugog svetskog rata, naveli su i kraće lirske pesme: tri lazaričke, jednu svatovsku i jednu strižbarsku.[5]
Tekstovi u zbirci T. Vukanovića pokazuju koliko se lazaričke pesme skraćuju i sažimaju u donjem delu Pčinje.[6]
Lazarice su održavane posle Drugog svetskog rata gotovo u svim selima u gornjem delu Pčinje. Izuzetak je predstavljao samo Goločevac, a evo zašto. I u ovom naselju devojke su učestvovale u ovom obredu i to po osam u grupi. Međutim, jednom su turski vojnici sa karaule na Gizdavcu nasrnuli na lazarice kod Goločevske reke, blizu Ćosinske vodenice. Odjeknuo je vrisak u dubokoj dolini. Silovali su ih u šumi Tišaku. Posle toga sakupili su se stariji seljaci i odlučili da svoje kćeri i unuke ne šalju više u lazarice. Svojim potomcima ostavili su amanet da ne slave Lazarevu eubotu uz pesmu i igru devojaka.
Početkom osamdesetih godina XX stoleća u visinskim selima (u Stajovcu, Radovnici, Crvenom Gradu, Surlici, Prolesju) domove je ophodio impresivan broj lazaričkih grupa. Godine 1973. oko dvesta devojaka je izvodilo ovu magijsko-obrednu igru i pevalo čitav ciklus pesama. Pevalo se vodi, ljudima svih uzrasta, njivi, stoci, šumi...
U donjim selima (u Barbacu, Novom Selu, Šaprancu) lazarice su nestajale već posle 1960. godine. Devojčice su pevale kraće pesme, koje su po sadržini i jeziku vrlo bliske zapisima iz Vranjskog Pomoravlja. Sažimajući pesmu, usmeni liričar je pojedine stihove izostavio.
Devojke nekad pevaju dve posebne pesme, a nekad ih spoje u jednu celinu. Postoji, npr., ovakva pesma: junak je pod čadorom; lazarice nailaze i žele da mu pevaju; on, pak, hoće jednu od njih. Druga pesma je o devojci kolovođi, do koje se hvata „neznan delija". Ali on ne igra mirno: „ruku vu stiska, prstenje lomi", „s čift-pištolji kolan vu kida", „s t'nke puške kose vu mrsi", itd. Pevanje ovakve pesme, namenjene devojci udavači, može da traje i pola sata.
Oduvek je bio običaj da se lazarice skupljaju u Trgovištu na pazarni dan uoči Lazareve subote. Bilo je i po desetak grupa iz okolnih sela.
Među obrednim pesmama u ovoj oblasti najbrojnije, a, svakako, i najlepše jesu upravo lazaričke. One zadivljuju svojom svežinom i poetskom istančanošću, kao što je ova koja je pevana devojci udavači u Surlici 1973. godine:
Za Stanu se Budim bije,
Stanin tatko vino pije,
u gradinu, pod božura.
Stana mu je sluga bila;
služeći ga zadremala,
zadremala, s'n videla,
kude majku otrčala.
„Mori majke, mila majke,
ta kak'v sam s'n videla!
Na s'n mi je tamna magla,
na ruku mi zlatan prsten,
na glavu mi belo pero,
u bašču mi kita cveće!"
„Mila ćero, t'nka Stano,
tamna magla - tvoja majka,
zlatan prsten - na venčanje,
belo pero - na klanjanje,
kita cveće - tvoje vojno."
Najduže lazaričke pesme u Srbiji i s jače naglašenom narativpom komponentom zapisane su u gornjo-pčinjskim selima.[7]
U davnoj prošlosti u Pčinji su bile i ritualns povorke rusalije, koje su za vreme Nove godine ophodile seoske domove. Među rusalijskim družinama dolazilo je do krvavih sukoba. U Trgovištu, Dejancu i Koćuri nalaze se rusalijska groblja.
Da li je lazarička lirika primila u sebe nešto od pesama koje su pevale rusalije?
Sestre Dobrica i Milunka Krstić iz Donjeg Stajovca pevale su o raskošno obučenoj igračici. Prvi stih je: „Razigra se ruselija".
Kada su ranije svatovi putovali pešice ili jašući zakićene konje preko planine, pevali su uzvikujući i duže svadbene pesme.
Jovan Hadživasiljević objavio je pesmu od osamdeset stihova Grče Amanojče s napomenom da je to jedna „od mnogih pesama što se pevaju samo u svatovima".[8] Njen motiv je: devojka kaže momku da će poći za njega u koliko on izvrši određene zadatke. Pošto on sve to učini, ona zahteva da s neba „svede Danicu zvezdicu". Momak probada nožem devojku. Pesma i sada živi u usmenoj tradiciji, ali je skraćena: devojka zahteva da momak izvrši manji broj zadataka. Varijanta koju peva u različitim prilikama Stanimir Ristić (1928), a koju je naučio od deda Mladena Stojilkovića iz Koćure, krajnje je sažeta, naročito pri kraju; sadrži svega dvadeset i dva deseterca:
Zaženi se Grče Imanojče,
pa zaprosi Grkinju devojku.
On gu prosi, ona se ponosi.
Progovara Grkinja devojka:
„Koj prepliva Savu i Dunava,
da donese travku benerandžu,
taj će uzne Grkinju devojku."
Pomuči se Grče Imanojče,
pa prepliva Savu i Dunava,
i donese travu benerandžu.
Progovara Grkinja devojka:
„Ja sam sinoć drugo govorila:
koj mi skine zvezdicu Danicu,
da gu stavi u tej bele dvore,
da mi sija danju kao noću,
taj će zema Grknnju devojku."
Naljuti se Grče Imanojče,
pa ubije Grkinju devojku.
„Evo tebe, Grkinjo devojko,
evo tebe trava benerandža,
evo tebe i zvezda Danica,
nek' ti sija danju kako noću!"
Borisav Stanković ističe razliku između gradskog i seoskog (pčinjskog) nevanja gazda-Markovih svatova. „A iznad svega toga ono njihno natpevavanje između muških i ženskih, naizmenice. I to ponavljanje istoga stiha sa zapušenim jednim uvom, da bi im glasovi bili što silniji, jači, kao da su u selu, u planini, gde treba čak preko brda glas pesme da dopre i razgovetno se čuje".[9]
Precizno je Stankovićevo zapažanje o naricanju seljanki iz Pčinje. „Osobito se isticalo naricanje seljanki, njihovih tetaka i strina. Ono njihovo prosto, jednostavno iaricanje, ali tako silno i jako, da je izgledalo da se s tim plačem i sam krov i kuća diže." Energičan gazda Marko bio je starešina velikog bratstva. Njegovu smrt oplakuju svi sa dubokim bolom, jer su ostali bez zaštitnika i branioca na granici. Kako njegovu smrt doživljavaju Pčinjanke, pokazuje ovaj iskreni fragment iz naricaljke: „Lele, bato! Kuku, bato! Ko će, bato, da nas čuva i da brani, bato?"[10]
Terenska istraživanja potvrđuju da potresno pčinjsko naricanje sadrži najviše kuknjava i lelekanja, ali ga pokatkad zameni zapevka s ritmičkom prozom i melodičnim stihovima. Tuži se otegnuto i iz sveg glasa.
Retkost je da sva naricaljka (ili tužbalica) bude u stihovima. Pesnik Blagoje Ristić (1895-1953) u svoju pesmu Žalba iz Pčinje uneo je osmerce iz narodne pesme o pogibiji komite Stojmena:
„Stojmene, sine Stojmene,
majkina kitko ubava,
za miris taman procveta,
slana te ljuta popari!
Oj lele, crna, kude ću,
bez tebe, kitko ubava!"
Žetalačka pesma bila je u gornjim selima vrlo aktivna pre dva desetleća, i to tamo gde su žele devojke i mlađe žene. Pevalo se u duetu. Jedna obično „vodi" (peva), a druga „slaga" (prati je). Ako je u postatu više njih, onda pevaju naizmenično, jedne pa druge.
U planinskoj Pčinji žito sazreva kasnije, pa su siromašne devojke iz visinskih sela skupljali dragomani i vodili ih u kumanovsko, kratovsko i preševsko polje da žanju na begovim njivama. Manje grupe odlazile su nekada čak u Bugarsku, u plovdivsko polje.
Dragomani koji su imali veće grupe devojaka vodili su na put i gajdardžiju ili ćemandžiju.
Prilikom povratka iz Makedonije grupe žetelica provodile su noć u Trgovištu, a u rano jutro krenule bi u svoja sela. Iako su pešačile više časova, po cele noći bi igrale i pevale u ovom mestu. Čula se obavezno i tužna pesma o smrti pčinjske devojke u tuđini. Lazar Marinković iz Trgovišta seća se da je bilo i više od dvesta žetelaca. Gajdardžije i ćemandžije svirali su do iznemoglosti.
Čitav je ciklus žetalačkih pesama. Njihova topla melodija još se ponegde može čuti na planinskim kosama, odnosno tamo gde se žanje srpom.
Bez pošalice Kriva koza žetva se nije mogla zamisliti. Čula se najviše tamo gde je bilo mladih žetelica i žetalaca i imala podsticajnu ulogu. Pevala se onome ko zaostane u postatu. Sadržina joj je načešće ista, samo se dodaje ime onoga na koga se ona odnosi. Najradije je pevana novodovedepim snahama i prizivane im stare simpatije. Devojci bi pozivali momka koga ona potajno voli. Npr.:
Ostade ti kriva koza,
Dano le, devojko le!
Priđi, dođi, prizberi gu,
Rade le, bećare le!
Kozu teraj u kozara,
Danu vodi u košara,
Rade le, bećare le!
Pesme mogu biti čisto ljubavne, strasne, kao što je ova, poznata svugde u Pčinji:
Devojče belo, crveno,
devojče t'nko, visoko,
ne stoj sprema mene,
izgore za tebe;
izgore za tebe
kao lan za vodu;
kao lan za vodu
u Petrovo leto."
„Gori, ludo, gori,
toprv će da goriš."
(Umesto „u Petrovo leto" javlja se i stih „u prisojno mesto").
Sačuvana su u osmercima, desetercima, dvanaestercima, pa i četrnaestercima i istorijska sećanja (rad pa begovoj njivi, odnosi žetalaca i predstavnika turskog feudalnog sistema - aga, begova, spahija, bekčija). Više je varijanata pesme o devojci Božani i poljaku (bekčiji). Prema Arsi Tomiću iz Radovnice, u njegovom rodnom mestu u Stajovcu vrlo popularna je bila ova:
Što mi je merak poljakda budem, Božano bre!
Poljak da budem na tvoje selo, Božano bre!
Na tvoje selo, na tvoja njiva, Božano bre!
Ti da mi poješ, ja da te slušam, Božano bre!
Ti da mi žneješ, ja da te gledam, Božano bre!
Žetalačke pesme pevaju se najglasnije („da se čuje u drugo selo") i sa čestim uzvicima: oj! ej!
Pevane su i putačke (putničke) pesme (kad se išlo u planinu na bačije, na pazar, u pečalbu). Takva je ova koju je saopštila Jordanka Dinić (1922) iz Koćure:
Pojdem gora zelena,
sretnem moma malena.
Smetnem puška da gađam,
pa se jadno pomisli,
pa mi misal ne dade, -
belkim je samo u majku,
belkim je samo u tatka,
belkim će majka da plače,
belkim će tatko da žali.
Među ljubavnim pesmama podosta je takvih koje su, u nešto izmenjenoj formi, poznate i u drugim krajevima. Stihovi su raznovrsni, a česta su ponavljanja i dopevi, pogotovu ako peva starija osoba. Pripev „gido, gidijo, varaj, gidijo" javlja se u nekim pesmama posle svakog stiha. Gornjopčinjeku varijantu peeme Belo Lenče otpevala je 1974. godine u Crvenom Gradu Stamena Nastasović u 86. godini života:
„Otvaraj mi, belo Lenče, vratiče,
mori, vratiče!
Otvaraj mi, đuzeliče, vratiče, vratiče!"
„Ja ne mogu, ja ne mogu, ludo mlado, da stanem,
more, da stanem!
Majka mi je, majka mi je nasednala fustanče,
more, fustanče!
Majka mn je, nasednala fustanče, fustančz:
Po fustanče, po fustanče, ćemerče,
more, ćemerče!"
„Ja si brkni, đuzeliče, džepovi, dženovi,
pa izvadi, pa izvadi, belo Lenče, čekiče,
mori, čekiče!
Pa izvadi, đuzeliče, čekiče, čekiče!
Ta otvori, ta otvori portiče,
mori, portiče!
Ta otvori, đuzeliče, portiče, portiče!
S tvojite, belo Lenče, ključevi,
mori, ključevi!
S tvojite, đuzeliče, ključevi, ključevi!
Ta izvadi, ta izvadi, belo Lenče, dukati,
mori, dukati!
Ta nzvadi, đuzeliče, dukati, dukati!"
Siromašno stanovništvo u Preševskoj kazi. ponajviše u Pčinji, bilo je izloženo različitim pritiscima osmanlijske vlasti. Osioni pojedinci nasrtali su na ženski svet, pa je dolazilo i do ubistva. Braneći čast svoje sestre Bimbilj iz Donjeg Stajovca Je ubio bega na mestu Kula i pobegao u Jelašnicu. Ovakvih slučajeva bilo je više.
Hadživasiljević je dao jezgrovitu psihofizičku karakteristiku za ženu iz ove oblasti: „Pčinjanka je zdrava i krepka, i otuda bujne prirode. Ona je vesela i koketna, a lukava i bisgra, pri tom sujetna i kaćinerka."[11]
Starice još pamte pesme ili fragmente iz njih o odnosima ovakve Pčinjanke i Turaka (spahija, beglidžija, sejmena, bekčija). Devojke, ređe mlade žene, milom ili silom odlaze u muslimanske domove. Pesma može biti sva u dijalogu između Turčina i hrišćanke. Pčinjanka je opevana i kao naivna žena.
Izvornu svežinu imaju pesme iz Crvenog Grada. Najviše pesama je ispevano o devojkama iz mahale Izvor, iznad koje je do 1912. godine bila turska karaula („kula"). One su na pašnjacima pored granics čuvale stoku i dolazile u dodir sa turskim službenim licima.
U ovoj mahali živela je bujia i siromašna lepotica Dimitra, u koju se zagledao Turčin iz pogranične karaule, nedaleko od njene kuće. Kad je otišao odatle, odveo je Dimitru. Ova ljubav opevana je u pesmi Izgore me, isuši me, Dimitro.
Iz Izvora je i lepotica Velika, o kojoj je, takođe, spevana pesma. Nju je beg silom odveo u Krivu Palanku, ali tamo ju je pretukla njegova hanuma. Velikina majka Solunka je na leđima donela kćer u Crveni Grad, prevalivši dugačak put. Devojka je tri dana bila sakrivena u bačvi, a potom je krišom odvedena u Bugarsku. Posle mesec dana vratila se u Pčinju, ali je uskoro umrla, slomljena psihičkim i fizičkim patnjama. Velika je sestra majke Altane Đošić, cenjene pesmopojke iz Crvenog Grada. Altanina majka Stojanka pevala je za svoju sestru Veliku. Da nije ona prvi stvaralac ove pesme?
Prema pesmi, Velika je otišla na livadu da nabere „razgom travu" za konja svoga brata. Turčin ju je tamo spazio i govorio:
„Veliko mome, ti si moja, pa moja!
Sen đuzel mori, đuzel mome ubava!
Veliko mori, kaleš mome ubava!"
Za vreme komitskih akcija život u pčinjskim selima postao je nepodnošljiv. Iako su bile stalne turske potere i akcije, komite su predstavljale „sve i sva". Tukli su, pa i ubijali žene samo ako ih vide sa askerima, carinicima ili sejmenima. Po povratku sa žetve u kumanovskom polju, devojka Stojna iz Koćure bila je optužena komitama da je, tobože, zveckala đerdanom i tako izazivala Turčina Džemaila. Komite Petar Koćura i Jaćim Čarapina odveli su je u Crnovce i pred ljudima je tukli motkama, tako da je jedva ostala živa.
Usmeni liričar je opevao i komite.[12] Rasprostranjen je bio ovakav tip pesme: savetuje se aga, beg ili neko drugi da ne kreće na put jer ga tamo čekaju tri busije - tri komitske vojvode sa svojim četama. Npr.:
Sedi, ne idi, čojbaši ago bre,
sedi, ne idi uz taja Pčinja, bre!
Tamo te čekav do tri busije.
Prva busija Jovan Dovezenski,
druga busija Krsta Trgoviški,
treća busija Petar Koćura, bre!
Kude te fativ, glavu će ti skinev!
Sedi, ne idi, čojbaši ago bre!
Iz prvog desetleća našeg veka je i melodična pesma o pogibiji mladića Dime iz Crvenog Grada, iz mahale Zabel. Bojeći se od komita, kojima se zamerio, skrivao se kod tetke Petre. Komite su ga ubile na putu za Krivu Palanku. Grob mu je u ataru sela Prolesja.
Petlite pevav, more, će s'mne.
Puštaj mr, bela Petro, da begam!"
„Polegaj, Dime more, polegaj,
polegaj, krotko jagnje, polegaj!
Tija su petli, Dime, lažoviti,
će mi te, Dime more, izlažev.
Nemoj da ideš, Dime, niz Raške ridine,
niz Raške ridpne, Dime, Domačke doline!
Tamo te čekav, Dime, do tri busije,
do tri busije, Dime, čete kumite,
će mi te, Dime more, mlado izgubiv!"
Ostaci epskih narodnih pesama dokaz su da se i ovde negovalo epsko pevanje.
Nekada čuvena pesmopojka Todora Bojković iz Šajinca, kojoj je 1973. godine bilo oko devedeset godina, kazivala je kako se u njenoj mladosti pevalo o našem najpopularnijem epskom junaku. S vidnim naporom otpevala je početak slavske pesme Službu služi Kraljeviću Marko. A pesmu iz zbirke Vuka Karadžića Marko Kraljević i vila (II, 37) priča kao pripovetku. Evo jednog odlomka: "Tam'n Miloš zapojaja, čula ga vila da poje, pa frljila jednu strelu u grlo, drugu u snagu, a treću u srce. Miloš počnaja da pišti kao crv u suvo drvo, a Marko se probudija i videja što je bidnalo sas njegovoga pobratima. Viknaja on na Šarca: - Eli će stigneš vilu, eli će ti izvrtu oči i oseču noge, pa će te ostavu na carski drumi."
Svetislav St. Simić, profesor vranjske gimiazije, organizovao je sa svojim učenicima prikupljanje narodnih umotvorina u tadašnjem Vranjskom okrugu. Od sredovečnog zemljoradnika Todora Ilića iz Solačke Sene u Inogoštu zapisane su pesme o Marku Kraljeviću. Kad su ga pitali: „Od koga je ove pesme čuo i naučio?", on je kazao: „Od starina." Njegovi potomci znaju da potiču iz Pčinje.[13]
Mogu se čuti i fragmenti o boju na Kosovu i kosovskim junacima. Pokatkad to su i stihovi i proza, odnosno kazivač i recituje i priča.
Inače, pesme iz Vukovih zbirki bile su vrlo popularne u Pčinji. Čitane su i recitovane na noćnim sedeljkama, slavama i drugim skupovima. Vasilije Trbić je seljacima i komitama čitao najpoznatije Vukove epske pesme. Šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka starci starice kazivali su mnoge deseterce iz Vukovih pesmarica.
U jednom srpskom hilandarskom rukopisu iz 1353. godine pominju se pevači u Pčinji „Prede svirьc i Hruse slьpьc".[14]
Pčinjani su oduvek bili cenjeni kao pevači u široj oblasti.
Goločevac je poznat po igraorcima, a Novi Glog po pevačima. Otuda i izreka: „Goločevci igraorci, a Gložani pesmopojci." Vrsni pevači, i muškarci i žene, bili su iz roda Mirdžinci u Novom Glogu.
Zapažen pesmopojac je Mladen Stojanović, dugovečni starac iz Koćure. Snažan, energičan i preduzimljiv, on je trgovao čak do Carigrada. Na put je išao uvek naoružan. Još se čuva njegov jatagan. Nosio je odelo ukrašeno mnogim topovima gajtana. Tri godine je proveo u zatvoru u Izmiru. Odatle ga je izbavila žena mu Smiljka pomoću čitave pregršti zlata. Pevao ]e i duže pesme na slavama i u Dininoj kafani u Koćuri. Dolazili su Turci sa granice da bi ga slušali.
U veće pevače može da se svrsta i narodni poslanik Stamenko Stošić, koji je pevao i na većim skupovima. Osmog januara 1952. godine po treći put je organizovao Vranjsko veče u Narodnom pozorištu u Vranju. Sav prihod bio je iamenjen podizanju spomenika Borisavu Stankoviću. Pa plakati se vidi da je kao prvi pevač nastupao Stamenko Stošić. Njegova najdraža pesma je:
Čuvam ovce tri godine,
tri godine tri stotine.
Nikom štetu ne napravi,
sal napravi kmetu štetu,
kmetu štetu na krstine.
Sabraše se svi seljani,
svi seljani i kmetovi,
oceniše kmetu štetu:
na snopčence po bravčence,
na krstinu po stotinu, -
otidoše trista ovce.
A ja što ću, a kude ću?
Pa otido u ajduci;
tamo najdo tri devojke,
jedna svira, a dve igrav;
tuj se fati ja da igram,
tuj se fati, tuj ostado.
Pesmopojki je neuporedivo više. Uostalom, izvorne lirske pesme (lazaričke, žetalačke i druge) u Pčinji najviše su ispevale žene. Mnoge su i u naše doba upamćene po lirskom pevanju. Altana Đošić (1913) iz Crvenog Grada govorila je: „Gočevi su ućutuvali kad sam ja pojala." Sestre Ljubica Manasijević (1903) iz Šajinca i Jevrosija Aptić (1910) iz Mezdraje kad su pevale na žetvi, slušali su ih „i argati i ovčari, i staro i mlado".
II
Nekada se mnogo pripovedalo ia sedeljkama, u vodenicama, u ovčarskim kolibama na katunima, u kafanama, na putovanjima itd.
Zima je u gornjem delu Pčinje duga, sa mnogo snega, a putevi zapadnu, pa planinci imaju mnogo vremena za priču. Besposleni ljudi, poznati kao stapari, obilazili su u zimsko doba mahale i kuće, probijajući se kroz dubok sneg, i kazivali, uz rakiju i meze, zgode i šale. Oni su autori pojedinih, humorističko-satiričnih pričica (facetija) koje kruže pčinjskim selima. Kao pripovedači privlačili su pažnju i vodeničari, pečalbari i trgovci stokom.
Egzistiraju različiti tipovi pripovedaka.
Bajka se skraćuje, a i pojednostavljuje. Slušalac pokatkad može biti u dilemi: da li je to što priča starica bajka, predanje ili nešto treće? U ovom proznoi obliku sve se više javljaju realističke crte.
Starica Stojanka Ristić iz Koćure (1905-1970) ispričala je ovu pripovetku:
Bija u u staro vreme jedan mlogo ubav vodeničar, koga vikali Tulumbek. On neje bija oženjen i sve si sedeja u vodenicu.
Kad mu donesev večeru, dođe nešto pa mu zakuka buku na vodenicu. On istrči da pušta vodu, a kad se vrne, večera gu nema. I takoj svaki večer ostanuvaja gladan.
I neki put dojde jedna prestara babetina, a Tulumbek vu se požali kako ostanuje bez večeru „Babu mu rekla da drugi put ne iskača, nego da čeka u vodenicu. On se skrija poza vrata i uzeja golemu motku. Kad, ete ti gu lisica i poče brgo da jede večeru. Tulumbek zatvori vrata i poče da gu udara sas motku. Ona mu reče:
„Tulumbek, prestani da me udaraš, će ti dovedu carovu ćerku za ženu."
On pristanuja na toj.
Lisica našla carovu ćerku i zborila vu da je Tulumbsk najubav mladić, a i da je bogat: ima vodenicu pa tri vitla, buljuk od trista ovce muznice, golem govedarnik i sto trmke pčele. I takoj gu prevarila.
Spremiv se i otidev kude cara lisica i Tulumbek. Car gi pitaja kude su gi svatovi, a lisica izl'žala da nesu mogli da projdev jednu golemu vodu, a na Tulumbeka mu jedan vodeničar daja aljine.
Tulumbeka su u carski dvori promenili u gospodske aljine, a on počeja da se zadzrća. Kad su pitali lisicu zašto mladoženja toj čini, ona rekla da su njegove aljine bile poarne.
Najtro pošli na put. Lisica otrčala i zapalila Tulumbekovu vodenicu. Posle rekla kako se zapalija Tulumbekov dvor.
Posle car sabra narod i na Tulumbeka napraviše dvori. Ja be tamo i nosi na radnici vodu. Mladi ostanaše tamo da si živiv i blagujev, a ja se vrna u Koćuru da čuvam ovce.[15]
Najradije se sluša aktuelna šaljiva i duhovita pričica (facetija), jer smanjuje duševnu napetost današnjeg čoveka, premorenog i otuđenog u ovom uznemirenom svetu: „Kaži neku lakrdiju, da se bar nasmejemo". reći će usamljen starac. To je ujedno i najproduktivnija prozna vrsta, koja zgusnuto i resko slika slabosti u društvu i mane pojedinaca.
Pamte se i zgode iz ranijeg vremena. Npr.:
- U Prvom svetskom ratu odmetnuo se od okupatorske vlasti Janja iz Ćerekarca. Krio se po obližnjim šumama, dolinama i kolibama, a zavlačio se i u nadubnjake.
Vojnici su ga uhvatili na prevaru i doveli u Donje Stajovce. Zahtevali su od popa da mu čita molitvu jer će ga streljati. Pop je dugo čatio u crkvi, ponavljajući nekoliko puta u toku molitve: „Janjice, beganjice". Janja je dobro razumeo sveštenikove reči.
Posle toga su vojnici s Janjom, kome su ruke bile vezane, došli u Kozalsku reku. Bila je ljuta zima i led pokrio reku i njene potoke. Janja skočio u potok, okliznuo se i - pravo u duboku dolinu. Ostao je živ i odvukao se u neku svoju skrivnicu. Ostala je i izreka Janjice, beganjice.
- Između dva svetska rata pozove seoski dućandžija nekoliko najuticajnijih domaćina iz okolnih sela. Ubeđivao ih je da na terenu agituju za njegovog brata, poslaničkog kandidata. Na rastanku js svakome dao po jedan beo opanak. Seljaci će:
„Zašto daješ samo po jedan opanak?"
„Kad moj brat bidne poslanik, dođite da pijemo krčmu. T'g ću da vi dadu i drug op'nak."
Dugo je u poratnom periodu bila aktivna facetija Istoprv. Zakazano je vreme kada u Trgovištu, sreskom mestu, treba da počne prva filmska predstava. Međutim, rukovodioci (sreski i opštinski) zakašljavaju. Kako koji dođe, vikne: „Istoprv!" (Ponovo). Traka se vraća da bi svako video početak. Tako je prvi film u ovoj varošici prikazivan nekoliko časova.
Više je pričica o Stamenku Stošiću, koji je govorio: „Gubi se takat, ali ne i merak."
Dok se na jednom sreskom sastanku u Vranju raspravljalo o Staljinovom pritisku na Jugoslaviju, Stamenko je ćuteći sedeo u prvom redu i samo povremeno sukao brkove.
Za vreme odmora prišao mu je jedan visoki srpski rukovodilac, koji ga je poznavao još iz rata:
„Ti čika-Stameiko, samo ćutiš. Možemo li da se pouzdamo u vas starije?"
„Da ti ja... nešto kažu: u nas stare da se ne sumnja. Mi Staljina nikad nesmo voleli, ali vi toj neste mogli da vidite. Nego, nemoj vi mladi da omanete?"
Kratke šals (šege) mogu se čuti i za vreme putovanja. U autobusu prema Trgovištu žena se s osmehom obraća šoferu: „Majstore, istresi me kude Krivo slivče." Putnici se smeju. Potom ovakve šale putuju od sela do sela i traže najbolje usmene pripovedače.
U priče su ušle i šaljivčine iz Šajinca: pop Jovan i kovač Radul.
III
Pamte se mitološka, etnološka, kulturno-istorijska i druga predanja.
U donjem delu Pčinje priča se o đavolima, kojima je glavno stanište Vražji kamen kod Donje Trnice.
Jedno kraće predanje objavili su M. Filipović i P. Tomić: „Seljaci zidali crkvu kraj Pčinje. Što bi oni sagradili preko dana, to bi đavoli u toku noći u ženskoj marami izneli na Vražji kamen. I tako je postala crkva na Vražjem kamenu."[16]
I dalje se može čuti o tome kako su seljaci u Šajiicu bili u oštroj zavadi s ovim demonima. Da bi se osvetili Šajinčanima, đavoli su pokušali kamenom grdosijom da pregrade Pčinju. Stenovit blok su nosili u cedilu, ali razbežali se u zoru, kad je zakukurikao petao.
Najpoznatiji đavoli su: Cudža Budža, Kumbara Kljeka, Filanko Šija i Muja. Mali su i crni, a na glavi im je stalno crvena kapa.
O verovanju u vile govori i topografeki naziv Vilje kolo (u Kozjem Dolu i Crvenom Gradu). Misli se da su ovi demoni prirode igrali na Igrištu (u Radovnici i Novoj Brezovici).
Znaju i za samovile, za koje misle da mogu boraviti i u pojedinim manjim prostorijama seoskog doma. Iz priče Tri sesgre, zapisane u Stajovcu, vidi se verovanje da se samovila može pretvoriti u kornjaču.[17]
Po verovanju Pčinjana, postoje ženski demoni prirode andre (andrišta). M. Fššpović i P. Tomić smatraju da one „odgovaraju nevidljivim vilama kod ostalih Srba."[18]
Ova mitološka bića žive u drveću. Najviše se svete ljudima kad im prilikom sečenja drveća ubijaju decu. Jednog drvoseču je udario ovaj demon i viknuo mu: „Zašto mi deca iseče?" Nekom teškom bolesniku u Koćuri stalno su pred očima lebdele ljuljaške jer je posekao krušku u kojoj su bila andrina deca. U selima nije retka kletva: „Da te odnesev andrišta!"
Demon ala (lamlja) sakuplja, kažu, godinama letinu, pa je nekada narod gladovao. Pčinjani su obilazili crkve i molili svece da ih oslobode ovog mitološkog bića. Bile su česte grmljavine i kiše. Bujice su odnosile plodan sloj zemlje sa brda, a nadošla reka plavila bašte i livade. Gromovnik Ilija stalno je gađao alu (lamnju), ali nije mogao da je pogodi jer se ona krila u dubokoj pukotini stene. Najzad ju je gađao svom silom. Grom je udario u stenu, ala je ubivena, a ogromai kameni blok odvalio se i sjurio prema reci kod Šapranca. Na steni su ostale velike brazde. „Ala može kad oće da uništi polje" - govore pojedine starice.
I ovde je nekada bilo epidemije opake bolesti kolere (čume). Sačuvana je i poslovička poredba: „Potepala gi kako čuma." Ona je u predanjima ostala kao najpoznatiji demon. Zamišljali su je kao mršavu i ružnu ženu sa raščupanom kosom. Umre svako koga ona u glavu dodirne lejkom. Veruje se, takođe, da čuma noću ulazi u prostoriju u kojoj je ognjište. Greje vodu u grnetu, a potom pere kosu. Odmah umire onaj koga ona udari grnetom.
Ljudi su se protiv čume borili na razne načine. Jednom su sa dva crna vola blizanca zaorali brazdu oko sela Koćure. Verovali su da čuma ne može preći preko brazde i doneti Koćuranima zlo. A u nekom, pak, drugom selu ljudi su tako polegali da su im noge činile krug. Noću se u sobu uvukla čuma. Nailazila je na noge, a na glave nikako. Kad je stala do ognjišta, neko joj je ukrao lejku i ona je postala bezopasna.
Čuma je potpuno uništila naselje koje se prostiralo od Trgovišta do Kozjeg Dola. Od njega je, vele, ostalo samo uzvišenje Grad.
Čuma je pobila stanovnike siromašnog sela Vladovca, koje je bilo pa mestu gde je sada krst. Ostali su samo brat i sestra Mara, od koje vodi poreklo rod Marinci.
U Goriovcu je čuma usmrtila sve stanovnike, samo je pobegao jedan ovčar. Lutajući po planini, on je video kako se na brdu crni brana i ispod nje se sakrio od čume. Uskoro je došao orač da tom branom vlači tek pooranu njivu.
„Šta ćeš tu?"
„Rode, sakrija sam se od čumu."
„Pa, čuma je moja žena, ja ću da te spasim."
Orač je zamolio ženu da ne dira jedinog živog Gornovčanina.
O ovom demonu bolesti stvorene su i kletve: „Čuma da te odnese!", „Čuma te odnela, dabogda!", „Čuma te snemala!" i dr.
Veruje se da se noću na raskršću pojavljuju veštice. Ima ih koji tvrde da se one mogu videti, u mestu Kamenarnica u Surlici.
Najstariji Pčinjani još govore o crnom demonu karakondžulu (tur. karakoncolos), koji se pojavljuje od Božića do Bogojavljenja, i to samo noću. Ovo zlo mitsko biće ima gvozdene zube i vuče dugačak lanac, pa se čuje zastrašujuće zveckanje. Priča se kako su ljudi nekada stradali od karakondžule, najčešće kad ih noć uhvati na putu.
Etiološka predanja objašnjavaju postanak pojedinih životinja: lastavice, mečke, krtice i dr.
Predanje o poreklu lastavice saopštila je Jordanka Dinić iz Koćurs. Po sadržini je blisko već poznatim zapisima, ali ima i lokalne osobenosti:
Došla snaška u kuću, ama tri godine ne zborila. I svi su mislili da je ona nema.
Njojan muž se oženija sas drugu. Ona sukala banicu, a stara snaška svetlila sas borinu. Kad dogorela borina do ruke, mlada snaška viknula:
„Ako si nema nemka, nesi slepa slepka! Zar ne vidiš da će ruke da gi izgoriv?"
Ona vu odgovorila:
„Nesam nema nemka, niti sam slepa slepka! No sam se tri godine sramuvala: jednu godinu na svekra, jednu na svskrvu, jednu na mladoženju."
Svekrva se t'g pružila da gu ogali, ali ona se prstvorila u lastavicu i poletela. Samo vu rep rascepan. (Na onoj mesto kude gu fatila svekrva).
I ovde se održava kosovski mit. Do naših dana se pričalo o tome kako su se u hramu manastira Sv. Prohora Pčinjskog pričestili kosovski junaci. Verovalo se da js kruna kneza Lazara posle Kosovske bitke dospela u feudalnu oblast Konstantina Dejanovića, vazala sultana Murata. U priprati manastira posebnu pažnju je privlačila freska kneza Lazara iz XV veka, koja je, nažalost, uništena 1898. godine.
Antropogeograf J. Trifunoski pomenuo je predanja o Marku Kraljeviću, a koja su u vezi s topografskim nazivima: Markov kamen u Petrovcu, Markova stupaljka ispod Gornovca i Markove struge u Goločevcu.[19]
Predanja o ovom epskom junaku još žive u pčinjskim selima. Npr.:
- Marko Kraljević se posvadio sa posestrimom vilom. Jureći je preko brda i planina, on je skočio sa Veljinog vrha prema Pčinji. Jedna noga mu je bila na Petrovačkom potoku kod Novog Sela, a druga s one strane Pčinje, blizu Mezdraje. Na egeni blizu Novog Sela i sad postoje otisci Markove noge i Šarčeve kopite - Markova stupaljka.
- Živeo Marko Kraljević sa svojom sestrom u gradu na strmoj obali Vranjske reke. Jednoga dana brat i sestra su se posvađali. Sestra je uvredila Marka i on ju je pojurio da je ubije. Međutim, ona je poput planinske vile preletela Moravu i vinula ee u pravcu Pčinje. Srditi brat dograbio js kamen i bacio ga iz sve snage za sestrom. Ona se već bila udaljila od Pčinje i letela prema Širokoj Planini. Dugačka raščešljana kosa ličila je na taman oblak. Kamen je upravo nju pogodio. Sestra je pala na planinu, a bujna kosa zajedno s kamenom ušla u zemlju. Odvažna devojka iščupala je kosu i pobegla u zemlju žegligovsku. Markov kamen i sad postoji - Pobijen kamen u selu Široka Planina.
Hadživasiljević je zapisao predanje o tome da je ustanike u Pčinji predvodio vojvoda Karpa.[20] U gornjo-pčinjskim selima još nije potpuno iščezlo sećanje na Karpošev ustanak krajem XVII veka.
U Pčinji je više od dvadeset crkvišta i manastirišta u Gornjem Punuševcu i Crnoj Reci, što znači da je hrišćanstvo ovde imalo duboke korene.
I sad žive priče o porušenim hramovima.
- U gornjim selima se smatra da je najstarija crkva u ovoj oblasti bila u Meteževskoj mahali u Gornjem Stajovcu i da je hram posvećen sv. Leontiju. Nalazila se blizu sastava Bukovopadinske i Meteževske reke. Još se vide njene razvaline.
- Dve sestre, vlastelinke u Pčinji, rešile su da sagrade sebi zadužbine. Jedna je otišla u kumanovski kraj i sazidala lepu crkvu. Druga je ostala u Pčinji i u Zladovcu, na mestu gde je sada crkva sv. Trojice, podigla veliku zadužbinu, crkvu sv. Marka. Njena bogomolja je imala i „kameni irestol". Naokolo se prostirala gusta borova i jelova šuma. Crkva je bila veoma bogata: imala je veliki pčelinjak i ogromno sviloruno stado, koje je paslo na Zladovskoj planini. Otuda, iz bačija, išla js dugačka cev od zemljanih ćunkova. Njime je leti sa planine „teklo mleko do crkvu". Ovu srednjovekovnu crkvu srušili su Turci „kad je propalo naše carstvo". Tada su pred crkvom poubijali mnogo naroda.
- Na potesu Dubje u Gorpovcu bila je u neko doba crkva posvećena sv. Pantelejmonu, pored koje je održavan veliki sabor. Nalazila se pa visokom mestu, a sabordžije su nosile odela od belog sukna, pa je sabor mogao da se vidi čak sa vranjskih brda! Bogomolja je porušena, a građevinski materijal oteran u Lepčince za gradnju manastirskog hrama posvećenog istoimenom svecu.
- Govedari su zapazili kako jedan bik u podne nestaje u dolini i pojavljuje se posle podne. Jednom se pažljivo posmatrali kako se uvlači u pavit. Kad su ušli u gustiš, videli su kako stoji na kamenom podu, pored ostataka od zida sa freskama sv. Nikole. Tako je otkriveno mesto gde je, misli se, bila manastirska crkva. Šaprančani su na tom mestu sazidali 1873. godine hram i posvetili ga sv. Nikoli letnjem.
Na strmom stepovitom uzvišenju sa desne strane reke Pčinje nalazi se srednjovekovni hram Sv. Bogorodica, poznat kao Vražja ili Đavoleška crkva. M. Filipović i P. Tomić pogrešno su naveli da je bogomolja posvećena sv. Petki. O crkvi je rečeno i ovo: „Hrišćanstvo je u borbi sa starim kultovima postavilo i crkvu na Vražjem kamenu, ali je ta crkva do danas očuvala u svom imenu uspomenu na starije stanje, na doba kada je na tom mestu vršen kult neprijatelju, vragu, hrišćanstva."[21]
Hram su najviše posećivale žene. Pojedine su strugale boju sa fresaka i prah pile s vodom, verujući da će posle toga zatrudneti.
U Vražjoj crkvi ljudi se ne venčavaju otkako su nastradali mladenci iz obližnjeg sela. O tome se i sad čuje predanje.
Zavoleli se momak i devojka u Donjoj Trnici. On je bio jedinac i iz najbolje kuće, a ona najlepša u Pčinji. Međutim, njihove se porodice nisu slagale i nisu htele ni da čuju za brak. Mladi su se, pak, sve strasnije voleli i sve češće sastajali. Roditelji nisu imali kud: pristali su da se mladi uzmu.
Venčanje je obavljepo u Vražjoj crkvi na velikoj steni. Kad su izašli iz crkve, mladoženja i mlada uzjahali su nakićsne konje. Njegov konj se zbog vike i sviranja poplašio, pošao nazad i sjurio se niz liticu u provaliju. Čim je to videla snaha, sjahala je, potrčala prema ivici stene, skočila kriknuvši i pala preko mrtvog mladoženje. Gore na steni vrištao je njen konj, pokriven šarenim ćilimom. Bučno veselje se začas pretvorilo u veliku žalost. Sahranili su ih pored hrama, a na grob mlade položili dugačku belu ploču.
PESMA O ŠERIF-BEGU[uredi]
Srpsko-turska granica je u prvoj deceniji XX stoleća postala nemirnija i krvavija, a život seljaka u pograničnim naseljima teži i pun neizvesnosti.
Pojedini lokalni događaji u ovom surovom („graničarskom", „komitskom") vremenu opevani su u kraćim lirskim pesmama, koje su pretežno tužne („žalne"). Poetski oblikujući novu sadržinu, usmeni liričar se služio kompozicijskom strukturom i izražajnim sredstvima starijih pesama (hajdučkih, npr.). - Bogat seljak Nace umro je od batina pored granice (Mlogoli te biše, le Nace, /na tursku granicu). - Majka potresno plače nad mrtvim sinom, turskim graničarem (Zaplakala Osmanova majka). - Ispevane su pesme o mladiću, obično komiti, koga su na granici ranili sejmeni ili askeri. Družina ga popela na konja i on odlazi devojci Jani.
U narodnim stihovima je ožaljen i oplakan i Šerif-beg.
Pre njega carinik na karauli u Margancu (Turskom) bio je Vesel, za koga savremenici kažu da je važno za dobrog čoveka, mada je davao novac pod interes. Turci su ga jednog dana našli zaklanog između Mezdraje i Šajinca. Ubrzo se doznalo da su ga ubili seljaci:
Nedeljko, Radojko i Manča. Prvom i drugom je bilo suđenje u Preševu i osuđeni su na po sto i jednu godinu zatvora. Kaznu su izdržavali u Prištini. Nedeljko je tamo umro, a Radojka su posle nekoliko godina pustili kući. Manča je nakon zločina pobegao u Srbiju.
Na Veselovo mesto došao je strog i energičan Šerif-beg. Bio je srednjeg rasta, čvrsto građen i naočit Turčin od oko četrdeset godina. Pamte ga Mezdrajčani i Šajinčani kako je, naoružan i dostojanstven, jahao konja pored granice. Smatran je za izelicu i prekog čoveka. Trgovao je duvanom, pa je i zbog toga iavlačio na sebe mržnju seljaka. Održavao je intimne odnose s pojedinim ženama iz siromašnih planinskih kuća. U kontaktu sa Pčinjankama mogao je da dobije podatke o komitama, koji su se na tom terenu stalno kretali.
Iz Lepčinca, pa pored šapranačke mahale Lisičarci vodio je glavni kanal kojim su komite prelazile iz Srbije u Tursku i obratno. U Šaprancu je živeo Stojan Koruba, povezan sa četničkom organizacijom u Vranju i odan njenim ciljevima do fanatizma.
Dakle, agilni Šerif-beg službovao je na vrlo osetljivom delu srpsko-turske granice i bio stalna opasnost za pripadnike četničke (komitske) organizacije.
Ovog carinika je u jesen, najverovatnije 1909. godine, ubio graničar Toma. To je bilo ovako. Šerif-beg je, jašući konja, obilazio granicu od Mezdraje prema Margancu. Toma je budno pratio njegovo kretanje i čekao ga u zasedi blizu mahale Rošaci (u Lepčincu), na mestu zv. Liska. Pogođen iz puške, Šerif-beg je pao s konja pored same granične linije. Pritrčali su vojiici podnarednika Tome, uzeli leš, preneli ga na srpsku stranu i sakrili ispod kreveta u karauli. Kad je pala noć, graničari su ga odneli u Živkov zabel (u hrastovu šumu) naspram mahale Miš'ci, u Lepčincu, i tu ga potajno sahranili. Koliko se zna, glava je odneta u Vranje.
Posle Šerif-begova ubistva, askeri i dervendžije hapsili su i tukli seljake iz pograničnih sela Mezdraje i Vladovca, a odvodili ih i u Preševo, u sedište kaze. Starac Trifun Aptić iz Mezdraje, koji je tada bio mladić, detaljno je pričao o stradanju nevinih ljudi i o tome kako je njegov otac dvadeset dana ležao u preševskom zatvoru. Turske vlasti, u stvari, nisu u početku pouzdano znale kako je poginuo Šerif-beg, sumnjale su u žitelje pored granice i tražile od njih da im pošto-poto kažu gde je leš marganačkog carinika.
Graničaru Tomi je savetovano da traži prekomandu, jer Turci znaju gde je Šerif-beg nestao, pa može doći do osvete. No, on nije ozbiljno shvatio svoj položaj. I na Božić, u zoru, kad je budnost srpskih graničara opala, askeri su počeli da pucaju pored granice. Uvek revnostan, Toma je istrčao na graničnu liniju. Askeri su ga opazili i pucali u njega. Smrtno je ranjen u stomak u Petnom dolu. Ranjenika su Lepčinčani potovarili na saonice i preko dubokog snega oterali u Vranje. Čim se čulo da je Toma ranjen, seljaci iz Rošačke mahale i iz drugih naselja istrčali su na granicu. Nakon kraće pucnjave, turski vojnici su napustili karaulu i povukli se u dolinu Pčinje.
Đorđe Jovčić, rođen 1887. godine, u Šaprancu (u mahali Lisičarci), pamti da se pesma „od Šerifa" pevala odmah posle begove pogibije. Toma Ristić, rođen 1897. godine u Lepčincu (u Rošačkoj mahali) čuvao je ovce kad je Šerif ubiven. On i drugi Lepčinčani potvrđuju da je pesma mnogo pevaia u Lepčincu oko 1912. godine i među dva svetska rata. Jednu kraću verziju zna i Toma, a završava se tugom Šerifove majke:
Majka te plače, tužno te žali,
Šernf-bego bre!
Tekst i ariju u Šaprancu najbolje zna nepismen Đorđe Jovčić. Peva on „od Šerifa" više od šezdeset godina u svojem selu, kad je negde u gostima, prilikom zidanja kuća u vranjskim i pčinjskim selima itd. „Kad me je merak i s'g gu zapojem, ali me već godine pritisnaše." Kako on kaže, niko je u Pčinji pe otpeva do kraja. „Mlogi gu započnev, ali nijedan ne može da gu iskara." Ubeđen je da je najduža baš ona koju on zna, ali naglašava da je nije samo on stvarao. „Pojali su i pojev gu i drugi, ali nikoj kako mene! Nikoj ne moga da gu uvati od mene ni na glas, ni po red!" - izjavljivljo je on u januaru 1971. godine.
Njegova je pesma duža i u zvučnom pogledu doteranija. Veći broj stihova se nekoliko puta ponavlja. Evo jednog odlomka:
Konj mu stoji, mamo,
nema koj da jaši!
Šerife, nigde te nema,
Šerife, žalba golema!
Turci ga žalev, mamo,
bule ga plačev!
Šerife, nigde te nema,
Šerife, žalba golema!
U pesmi se ređaju: puška, redenici, sablja, čizme, kitka i drugi delovi oružja i odeće poginulog carinika („đumrugdžije"), a na kraju se sa bolom ističe plač dece i tuga majke. Stalno se ponavljaju stihovi iz navedenog odlomka (od trećeg do osmog). Pevanje traje onoliko koliko je pevač voljan da peva ili publika da sluša. Na sedeljkama i uopšte kada je bio u središtu pažnje slušalaca, Đorđe Jovčić bi otpevao negde oko osamdeset stihova. Pada u oči da pevač umesto uobičajenog turcizma nane (nano), ovde upotrebljava mamo! Oblik žalev (od glagola na - iti) tipično je pčinjski. U Vranjskom Pomoravl>u je - žaliv.
Šerif-beg je bila omiljena melodija Jevrosije Antić iz Mezdraje, a koja je rodom iz Šajiica (iz roda Čergarci). Pređašnjih godiia redovno ju je pevala na slavama, sedeljkama, ali i u polju („poljska pesma"). Dva-tri puta je saopštavala stihove i uvek ponešto menjala. Pesma počinje trinaestercem „Šerif-bego, more, u Živkov zabel lega". Kaže se da su ga ubile „pčinjsks kumite". Beg je mrtav, a „konj mu vrišti", „sablja sija", „puška stoji" i „gunj mu visi".
Nešto je drugačija pesma koju je pevala njena sestra Ljubica Manasijević, rođena 1903. godine u Šajincu:
Šerife bego nigde ga nema,
golema žalba za njega!
Šerifo bego u Živkov zabel leži!
Dorato konj fišti, nema koj da jaši!
Šerifo bego nigde ga nema!
Sura gunja visi, nema koj da nosi!
Šerifo bego nigde ga nema,
golema žalba za njsga!
Puška mu stoji, nema koj da nosi!
Šerifo bego u Živkov zabel ležn,
golema žalba za njega!
Sablja mu sija, nema koj da paše!
Šerifo bego nigde ga nema,
golema žalba za njega!
(Dok je Ljubica Manasijević pevala u oktobru 1973, njen svekar Nikola Đorđević, rođen 1887. godipe, koji je lično poznavao Šerif-bega, pričao je o događaju na granici i izgovarao stihove za koje je mislio da ih je snaha izostavila).
Jednu od lepših varijanata pevao je Dragutin Stanković iz Gornjeg Trebešinja. Naučio ju je posle Prvog svetskog rata na julskom saboru u Lepčincu. Beg je nestalo, a njegovu sablju i pušku „nema koj da nosi", konja, pak, „nema koj da jaši". Tri puta se ponavljaju stihovi koji pesmi daju osnovni ton:
Šerpf-bego, nano, nigde ga nema,
golema žalba za njega!
Elegična pesma o Šerif-begu najčešće je pevana i najviše odolevala vremenu i ukusu upravo u Mezdraji, šapranačkoj mahali Lisičarci i u Šajincu. Tamo, dakle, gde se događaj zbio i gde su zbog toga seljaci imali velike neprilike. Neosporno je da je tu i ispevana. Da li u tome imaju udela žene iz ovih siromašnih sela pored nekadašnje granice? Neke među njima imale su lične razloge da tuže za Šerif-begom i da oplakuju njegovu smrt. To je, uostalom, bilo vreme kad je neopisiva beda kao nezadrživa sila prosto gurala pojedine žene i devojke u naručja gospodara (aga, begova), carinika i drugih bogatijih ljudi.
ČETVRTI DEO[uredi]
LIRSKE NARODNE PESME[22] (IZBOR)
- 1. More momče nazl'nče, lazare
- 2. Konja razigra Gruja delija
- 3. Ivan radi, saraj gradi
- 4. Oj gospodo, mlad gospodo
- 5. Dimitrije vino pije
- 6. Sedela Jana pod žutu dunju
- 7. Oj svekrvo, svekrvice
- 8. Oj Veliko čelebiko
- 9. Jano, mori Jano, slunce izgrejalo
- 10. Nane, milo nane
- 11. Pobole se Mite, pusto Banjsko polje
- 12. Moma Milka najubava
- 13. Devojče belo, crveno
- 14. Kude će ideš, Veliko dado
- 15. Božane belo, prebelo
- 16. Pavlino mori, ćerko Pavlino
- 17. U vojsku paša pisuje
- 18. Majka Marka po mejane traži
- 19. Dva su se ludi varali, nane
- 20. C’vti, ružo, ti mene ne žali
Reference[uredi]
- ↑ Jov. Hadži-Vasiljević, Južna Stara Srbija. II. Preševska oblast. Beograd 1913. str. 301.
- ↑ Kosta Aranđelović. Lazarice (Stajovci i okolina - Preševska kaza), Carigradski glasnik, br. 8, 21. II 1902, str. 2-3; br. 10, 7. III 1902, str. 4; br. 12,21. III 1902, str. 4.
- ↑ Bosanska vila, br. 19-20, Sarajevo 1904, str. 354.
- ↑ Jov. Hadži-Vasiljević, nav. delo, str. 249-254.
- ↑ Milenko S. Filipović, Persida Tomić, Gornja Pčinja. SANU. Beograd 1955, str. 74, 79, 96-97.
- ↑ Tatomir Vukanović, Srpske parodne lirske pesme, Vranje 1975. str. 131 (br. 12), 132 (br. 16-17), 133 (br. 18).
- ↑ Momčilo Zlatanović, Narodno pesništvo južne Srbije, Vranje 1982. str. 18—20.
- ↑ 8
- ↑ Borisav Stanković, Nečista krv. Sabrana dela, III. Beo^rad 1970, str.201.
- ↑ Isto, str. 233.
- ↑ Jov. Hadži-Vasiljević, nav. delo, str. 250 (napomena 14).
- ↑ Momčilo Zlatanović, Komitski pokret i komitske pesme, Književnost i istorija, I. Centar za naučna iitraživanja SANU i Univerziteta u Nišu i Studijska grupa za srpeki jezik i književnost Filozofskog fakulteta, Niš 1955. str. 151-158.
- ↑ Vranje kroz vekove, I. Vranje 1993, str. 353-354.
- ↑ N. Kravcov. Serbskii epos, Moskva-Leningrad 1933, str. 33.
- ↑ U pričama. pogotovu u onima koje kazuju najstarije žene, bolje su sačuvane dijalekatske crte pčinjskog govora i pojedine ređe reči negoli u lirskim pesmama. Još je Aleksa Jovanović konstatovao: „U govoru im čuje se mnogo starih srpskih reči i oblika koje nalazimo po spomenicima kao pratam mesto pitam, zabel m. zabrap, iti m. ići" (Aleksa S. Jovanović, Pčinja, Glasnik Srpskog učenog društva, H1LH, Beograd, 1881, str. 341.
- ↑ Milenko S. Filipović, Persida Tomić. nav. delo, str. 102.
- ↑ Jov. Hadži-Vasiljević, nav. delo, str. 294-295.
- ↑ Milenko S. Filipović, Persida Tomić, nav. delo, str. 105.
- ↑ Jovan F. Trifunoski, Gornja Pčinja, SANU, Beograd 1964, str. 29-30.
- ↑ Jov. Hadži-Vasiljević, nav. delo, str. 397.
- ↑ Milenko S. Filipović, Persida Tomić, nav. delo, str. 103.
- ↑ Pesme su preuzete iz zbirki Nišna se zvezda po vedro nebo (1967), Mori Bojo, bela Bojo (1968) i Stojanke, bela Vranjanke (1969).