Младост Доситија Обрадовића/25

ТРЕЋИ ЧИН

ПЕТА ПОЈАВА

II ОДЕЉЕЊЕ^[1]
ДОСИТИЈЕВА ћелија

ПЕТА ПОЈАВА
ДОСИТИЈЕ сам
(Држи књигу у руци — гледа кроз прозор)

ДОСИТИЈЕ:
Красно Опово, како ли си пуно дивоте!.... Тамо с леве стране брда и хумићи, покривени виноградима и воћњацима; тамо с десне стране од потока велика долина, украшена ливадама, пуна биља и шарена цвећа. Тамо с оне стране виноград до винограда, брдо над брдом, брежуљак над брежуљком као да се један на другог наслонио, као да је један врх другога поноситу главу помолио: како ће лакше сестру своју — долину, и поток — њена љубимца гледати и посматрати... Није ли све то благост и богат дар свевишњега Творца? — Да, да, ово је вечна књига — књига Аврамова и свију патријара!.... Жива књига из које у свако доба, сваки час, свако тренуће ока — Бог говори... Небо и сунце, месец и звезде, ваздух и облаци, муња и грмљавина, вода и земља, пролеће и лето, јесен и зима, свако створење до најмањега створења — све су то речи које човеку говоре: познај, човече, Творца твога, Творца вишњега и јединога, праведна и милостива!... (Наслони се на руку — жалостиво.) Па ипак све то не увесељава срце моје као до сада што је! Срце ми је расцепљено.... тешки су ме јади притиснули!... Три пута бејах блажен и срећан. Сва три пута за мало времена!... Бејах блажен и срећан. кад сам у овај миран стан ступио; бејах блажен и срећан, кад сам мога оца и благодетеља, доброг игумана, видео и волео; бејах блажен и срећан, кад сам Смиљу упознао. И гле, сва три блаженства уништена су за навек!... Мир и тишина овога стана несносним ми постају; доброг игумана отргла ми смрт; Смиље сам се одрекао... Шта остаје још мени, калуђеру, на овоме свету?!.. (Тргне се.) На свету, велим?... А зар је овај уски манастир свет?!... Где су она велика брда и планине, што охолим врхом својим у облаке засецају?... Камо оне пустиње којима нога човечија није ходала?... Камо силно море и по њему толи тисућа бродова и десет пута толико бродара?... Камо земаља где смокве и маслине расту, у којима је небо ведрије, ваздух блажи?... И ја велнм да се на свету налазим; ја, који сам овде међу ова четири зида, јадан и немоћан, птица у кавезу што скакута од пречаге на пречагу и никад даље?!... Зар никад? — О, да немиле речи; али истините!... Истину ли посведочава ова црна хаљина, а за њу ме везују оне речи којима сам се пред олтаром свега одрекао!... Куд си, дакле заблудио, јадни калуђеру?.... (Са болом.) Боже, смилуј се на мене; поврати ми пређашње задовољство срца мога; даруј души мојој мир и спокојство; разведри ћуд моју или скруши несрећника, који се недостојним учинио милости твоје, незадовољан будући судбом својом!... Да, да, осећам већ да ми је срцу лакше и као увек, тако и сада нађох утехе у топлој молитви.... (Звона звоне.) Звони на службу — благ је дан. Не могу у цркву. Раздвојен као што сам самим собом.... нисам достојан да прекорачим свети праг!... Овде ћу да седнем, да се усрдно помолим теби, Творче благи, да ми покажеш пут, којим јадно срце моје да утешим и бедно ово стање да поправим!.... (Седне и почне читати. У томе се чује црквено певање а Доситије, лола читајући пола слушајући певање, задрема и заспи. — Тада се лагано подиже завеса позади њега, те се види богато искићена и осветљепа царска соба. На престолу седи руска царица Јелисавета, сјајно одевена, а око ње дворани њени. — Царица устане, узме једну књигу и сишавши са престола, дође до Доситија, расклопи књигу пред њим и рече му: „Учи се!“ — Царица се онет врати своме престолу, а завеса пада)

Референце

↑ Овај део одговара, петоме чину старијега рукописа и пошто се битно разликују то и њега у целини штампамо.

ПЕТИ ЧИН
ИГУМАНОВА соба

ПРВА ПОЈАВА
ВАСИЛИЈЕ и ДОСИТИЈЕ

ВАСИЛИЈЕ (хода горе доле по соби):
То је већ сувише!... Од како си се покалуђерио, не може човек да те позна!... Ни с ким не разговараш, од сваког се клониш... рекао би човек да си са свим незадовољан!.. А?
ДОСИТИЈЕ:
Ја не знам.
ВАСИЛИЈЕ:
„Ја не знам"!... Је ли то одговор? Кад не знаш, онда си дакле незадовољан!... а зашто?!... (Подругљиво.) Та ти си бар чак из Баната допетљао овамо, да се посветиш!...
ДОСИТИЈЕ:
Имаш право, оче.
ВАСИЛИЈЕ:
Какви су то одговори?!... Ја бих рекао да ти мене хоћеш само да једиш!...
ДОСИТИЈЕ:
Каква мисао, оче, ја немам обичаја друге једити.
ВАСИЛИЈЕ:
Имаш, и опет ти кажем да имаш!... То твоје скромно понашање; та твоја привидна мирноћа; тај твој изглед да си се, бајаги, судбини предао — све ме то једи, знаш ли море, све ме то једи!
ДОСИТИЈЕ:
Заиста, оче, то је ново за мене.
ВАСИЛИЈЕ:
Ето, како ми одговара.... Море, знаш ли ти с ким ти говориш?!.. Знаш ли ти да сам сада ја овде игуман?
ДОСИТИЈЕ:
Само замењујеш игумана.
ВАСИЛИЈЕ:
То је све једно!.... Још који дан па неће више бити нужде да та замењујем.
ДОСИТИЈЕ (живо):
Дакле, игуман ће скорим доћи?
ВАСИЛИЈЕ:
Ха.... ха... доћи?! Отићи ће скоро, и то тамо, одакле се више не долази!
ДОСИТИЈЕ:
Оче, је ли то истина што говориш?... Мој добри игуман, дакле, је болестан?!
ВАСИЛИЈЕ:
Твој добри игуман?! Смешна ствар! Ја не налазим баш да ти имаш повода игумана добрим називати!
ДОСИТИЈЕ:
Оче, и ако ме игуман у живац дирнуо, ипак не могу заборавити да је он био мој добротвор, па му зато све праштам.
ВАСИЛИЈЕ (за оебе):
Проклета нарав!... (На глас.) Заиста твоме се великодушију мора човек да диви!
ДОСИТИЈЕ:
То је само благодарност, оче. Али манимо се тога... Реците ми, оче, зашто су игумана оправили у Шишатовац, шта је он скривио да мора, сиромах, последње дане своје у затвору провести?!
ВАСИЛИЈЕ:
Шта ја знам!... Калуђерске сплетке!... Ти бар познајеш наше калуђере!... Досадио им игуман, па су га облагали. То је све.
ДОСИТИЈЕ:
Па добро, оче, ти знаш да је игуман честит и ваљан био, да је манастир и цркву своју љубио, а братији својој добра чинио, па зашто, дакле, ти не оповргнеш нанесене му клевете и лажи?!
ВАСИЛИЈЕ:
Ја?!... А ко би слушао на мене?!... Само бих шкодио себи, па би још и мене с њиме затворили! То ти не разумеш, зато се мани таква разговора... А сад — време је да се иде у цркву — иди зазвони да се калуђери скупе.
ДОСИТИЈЕ (оде).

ДРУГА ПОЈАВА
ВАСИЛИЈЕ!

ВАСИЛИЈЕ:
Проклето дериште! Све сам употребио само да га у мантију стрпам; држао сам да ће чину нашем ваљана одбрана бити, па гледај шта се из њега излегло!.... Али чекај се мало, само да ја будем игуман, знаћеш ти како се игра пред својим старијим!...

ТРЕЋА ПОЈАВА
ВАСИЛИЈЕ, АНТОНИЈЕ, ЈАНИЋИЈЕ, ДИОНИСИЈЕ
(Улазећи у собу поклони се)

ВАСИЛИЈЕ:
Но како сте братијо!... Јесте ли задовољни са нашим новим замеником?
АНТОНИЈЕ:
Како не бисмо били задовољни?! (За себе.) Ниткове један!
ЈАНИЋИЈЕ:
Сасвим је друкчије, него под пређашњим игуманом!... (За себе.) То јест, сад је наопако!
ДИОНИСИЈЕ:
Све је добро, само још да није оног Доситија. Тај нам је са својим мудровањем изашао на врх носа!
АНТОНИЈЕ и ЈАНИЋИЈЕ:
Да, да, то је права истина!
ВАСИЛИЈЕ:
Нека; нека још мало, укротићу ја њега! Стрпите се још мало.... (За себе.) док игуман умре.... (На глас.) А сад време је да се иде у цркву на службу божју. (Сви се клаљају, Василије иде напред, а калуђери за њим.)

ЧЕТВРТА ПОЈАВА
ДОСИТИЈЕ
ДОСИТИЈЕ (улази с противне стране):
Дакле, болестан!... Мој добри игуман болестан је, а ја не могу да сам уз њега, да га негујем, да га тешим у несрећи његовој!.... Сиромах игуман!... Јадна Маро!... Мара?!.. При звуку овога имена зашто мора да ми срце јаче куца?!... Нисам ли се ја одрекао света, одрекао и Маре?!... Зар један калуђер сме да мисли на своју прошлост?... Беж’те, беж’те од мене горке мисли, то је био само сан!... Не знам шта се са мном збива од како сам обукао ову црну одећу!... Све сам то више незадовољан... куд год погледим, свуд ми се чини да је издајство и проклетство!... Мир и тишину, што сам их тражио међу овим зидовима, заменио је вечити немир и вечита борба. Док не бејах калуђер, држао сам да ћу у калуђерству врхупац блаженства постнћи. А сада? — Сада ми се види да је све превара, а блаженство да је... не, не, стани, Доситије!... Ниси ли ти сам потражио манастир овај?... Зар сада, када си жељу своју постигао, да си неблагодаран?... Зар немаш довољно узрока да будеш срећан и задовољан?... Па ипак, ипак сам несрећан — врло несрећан!... (Покрије лицв рукама.) Мир срце моје! Помисао иа њих двоје, које сам највећма љубио на овоме свету, помисао да су они бедни и несрећни, нека стиша тугу твоју!.. Да, да осећам већ да ми је лакше... (Чује се појање „Благослови душе моја господа...“— Доситије узме књигу, клекне и моли се богу, а у томе и заспи. — Тада се дигне позади завеса и укаже се пред њим на престолу игуман, а чело његових ногу Мара,— Игуман држећи у својој руци велику књигу, сиђе са свога престола, приступн ближе Доситију, отвори пред њим књигу и рече му „Учи се!“— За тим се игуман врати, а завеса се спусти.)

ПЕТА ПОЈАВА
ДОСИТИЈЕ и ТАНАСИЈЕ

ТАНАСИЈЕ (покаже се на вратима).
ДОСИТИЈЕ (пробуди се из сна и живо скочи):
Шта се то збива око мене?!... Игуман, Мара, они су овде?!.. (Спази Танасију.) Ти си их видео, говори... је ли да су овде били?
ТАНАСНЈЕ:
Где то?
ДОСИТИЈЕ:
Овде — у овој соби.
ТАНАСИЈЕ:
Ко то?
ДОСИТИЈЕ:
Та зар си слеп?!.. Зар ниси видео?!...
ТАНАСИЈЕ (за себе):
Шта је оцу ђакону?!... (На глас.) Кога сам видео?!...
ДОСИТИЈЕ:
Њега, игумана, и њу, Мару.
ТАНАСИЈЕ (за себе):
Благи боже, отац ђакон је полудео!... (На глас.) Оче, ви сте ваљда болесни?
ДОСИТИЈЕ:
Болестан?... Говорим ли ја збуњено?... Може бити... глава ми зуји... нека ме ватра обузела!... Имаш право, Танасије, мора да сам болестан!
ТАНАСИЈЕ (приђе му ближе):
Умирите се, оче, па ми реците шта вам се догодило?
ДОСИТИЈЕ:
Да, да, сад се сећам... хтео сам се богу молити, па сам заспао. То је, дакле, био само пусти сан!...
ТАНАСИЈЕ:
Па шта сте снивали?
ДОСИТИЈЕ:
Снивао сам да сам се нашао у сјајној дворани. У зачељу је седео игуман, а чело ногу му Мара. У једаред се диже игуман, приступи ми, отвори велику књигу, писану на разним језицима које ја не разумем, и рече ми: „Учи се!"... Још се насмеши на мене, за тим се окрете, а ја се тргнем...
ТАНАСИЈЕ:
То је врло чудан сан!... Шта то може да значи?
ДОСИТИЈЕ (замишљено):
„Учи се!" рече ми, као што ми је увек говорио.... Зар то није знак да се оканем овог кадуђерског живота?... Зар нису мисли моје од неког времена добиле нов правац, тежећи некој иепознатој мети?... Каква је то мета?... Нису ли то оне силне књиге?... Није ли то свет, најбоља жива књига?... То је речца коју до сада нисам познавао — то је наука!... Добри игумане, сада те разумем!
ТАНАСИЈЕ (за себе):
Сан га је са свим збунио, те је тако замишљен. Морам га на друге мисли довести, тим пре што је овај час одсудан... (Гласно.) Оче, ви ме још не запитасте зашто сам дошао.
ДОСИТИЈЕ:
Имаш право; хајде реци.
ТАНАСИЈЕ:
Знате, оче, ја имам тајну на срцу; морам вам се исповедити.
ДОСИТИЈЕ:
Ако си згрешио, исповеди се богу.
ТАНАСИЈЕ:
Нисам згрешио; друго нешто.
ДОСИТИЈЕ:
А то?
ТАНАСИЈЕ:
Не знам смем ли рећи.... ја се бојим...
ДОСИТИЈЕ:
Ја те не разумем.
ТАНАСИЈЕ:
Та знате... мени се јако досадило у манастиру.
ДОСИТИЈЕ (за себе):
А мени?... Зар мени није?
ТАНАСИЈЕ:
Обузела ме нека чежња за кућом.
ДОСИТИЈЕ (за себе):
Моја је кућа широки свет.
ТАНАСИЈЕ:
Па сам због тога наумио....
ДОСИТИЈЕ:
Но?
ТАНАСИЈЕ:
Да из манастира побегнем.
ДОСИТИЈЕ (гледа га):
Побегнеш?!
ТАНАСИЈЕ:
Ви сте се већ расрдили на мене?
ДОСИТИЈЕ (не слушајући га):
А зашто се ти сам мени повераваш?
ТАНАСИЈЕ:
Е, знате, то има свога узрока....
ДОСНТИЈЕ:
Дакле?
ТАНАСИЈЕ:
Јер ми вас је жао што трајете овде дане.
ДОСИТИЈЕ:
Тако?
ТАНАСИЈЕ:
Да... па сам дошао да вам понудим.... да заједно.... побегнемо.
ДОСИТИЈЕ:
А куда то?
ТАНАСИЈЕ:
Са мном у Хрватску, мојим родитељима. Можете код нас остати, а ако вам се ие допадне, широк вам је цео свет.
ДОСИТИЈЕ:
Свет?!.. цео свет?!... И ти мислиш да бих ја могао отићи у свет?
ТАНАСИЈЕ:
Та ви сте рођени зато; ви и нисте за калуђера..
ДОСИТИЈЕ (за себе):
Шта говори овај деран?!... Зашто баш сада такве понуде?!...
ТАНАСИЈЕ (моли га):
Хајдете са мном; оставите овај манастир, где нећете никад бити срећни.
ДОСИТИЈЕ:
Шта да чиним?
ТАНАСИЈЕ:
Немојте се бојати да ће вас познати... Ја сам већ све приправио... (Извади из завежљаја.) Ево вам хаљина.... обуците се само; сасвим ће вам добро стајати.
ДОСИТИЈЕ (за себе):
Дакле, да бежим у широки свет... да тражим школу и науку? Па зашто не?... Шта ме везује овде?.... А игуман, а Мара?... Зар да их оставим?!... Не, не... никада!.... (Одважно.) Хвала ти, Танасије, на твојој понуди... ја остајем овде.
ТАНАСИЈЕ:
Немојте, оче; хајдете са мном.
ДОСИТИЈЕ:
Ни речи више! Ја ћу остати. Што се тебе тиче, ја ти саветујем: иди твојим родитељима. Тамо ћеш бити срећнији.... (Чује се ларма) Шта је то?... Каква је то вика?...
ТАНАСИЈЕ (оде).

ШЕСТА ПОЈАВА
ВАСИЛИЈЕ, АНТОНИЈЕ, ДИОНИСИЈЕ, ЈАННЋИЈЕ, ГЛАСНИК и пређашњн

ВАСИЛИЈЕ:
Говори, дакле, шта носиш из Шишатовца?
ГЛАСНИК:
Жалоотан глас.... игуман је умро!
ДОСИТИЈЕ:
Умро?
СВИ:
Умро?
ГЛАСНИК:
Умро данас из јутра.
ДОСИТИЈЕ:
Мој добри игуман.... њега више нема!
ЈАНИЋИЈЕ:
Дакле, умро-о-о! (Иде по соби и тура у џеп што нађе.)
ДИОНИСИЈЕ:
Да, да... умро! (Исто тако.)
АНТОНИЈЕ:
Та баш није ни штета! (Исто тако.)
ЈАНИЋИЈЕ:
Право велиш, био је страшно напрасит.
ДИОНИСИЈЕ:
И бесан.
АНТОНИЈЕ:
Грубијан.... То је наш Василије други човек.... Е, честитам!
ЈАНИЋИЈЕ и ДИОНИСИЈЕ:
Честитамо!
ВАСИЛИЈЕ:
Хвала, браћо!... Ја се надам.. држим за извесно.... а ви ћете већ са мном задовољни бити, много више него с оном кавгаџијом.
ДОСИТИЈЕ (скочи):
То је већ сувише!... Тако оговарати свога добротвора, ком нисте вредни да прах с ногу обришете!... Срам вас било!
ВАСИЛИЈЕ:
Шта је то, деране?!.. Знаш ли ти да сам сада ја господар?
ДОСИТИЈЕ:
Знам да си и ти као и ови други, људи неблагодарни, који немате суза за онога који вас је као своју браћу љубио!... И ви сте слуге божје, ви нељуди!...
ВАСИЛИЈЕ (угушено):
Бол за игуманом збунио га је, те не зна шта говори!... Не слушајте га, браћо; други пут ћемо се разговарати.
АНТОННЈЕ:
Имаш право... Хајдмо ми (Оде.)
ЈАНИЋИЈЕ и ДИОНИСИЈЕ:
Хајдмо (Оду.)

СЕДМА ПОЈАВА
ДОСИТИЈЕ, ВАСИЛИЈЕ и ГЛАСНИК

ВАСИЛИЈЕ (гласннку):
Имаш ли какву поруку за мене?
ГЛАСНИК:
За тебе ништа, већ за Доситија једно писмо од покојног игумана... Ево га. (Преда писмо Доситију, па оде.)
ДОСИТИЈЕ:
Писмо од мог доброг игумана?!... (Отвори га.)
ВАСИЛИЈЕ:
Шта то може бити?!.... Де, читај га јасно.
ДОСИТИЈЕ (чита писмо):
„Љубазни сине и оче Доситије! На самртном часу моме долазим теби, љубезни сине, да ти се поверим. Ти ћеш ме разумети, јер си поштен и племенит. Као калуђер — могао сам бити твојих година — заљубио сам се у једио божанствено створење, скромно и невино девојче. Бадава сам се усиљавао да одржим завет свој — љубав не познаје неприроднога одрицања света!... Девојче одговараше мојој несрећној љубави и дарова ме љубавном залогом — поклони ми кћер. Та моја кћи, то је Мара“.... (За себе.) Свемогући боже!.... (Чита даље.) „За ту тајну нико није знао до Мара, моја кћи, шумар, мој пријатељ, који је пред светом место оца заступао, и отац Василије".... (Василију-) Ти си, дакле, знао?
ВАСИЛИЈЕ (за себе):
Ове се дознало.
ДОСИТИЈЕ (чита даље):
„Ја сам се трудио да дете моје с тобом усрећим; али гадна клевета оца Василија покварила је намеру и моју и твоју. Тебе је преваром од Маре одвратио, а мене клеветом у затвор послао, наводећи да тајну љубав с Маром водим. Бранити се, значило би тајну открити, а ја волијем умрети, него да моја кћи пред светом црвени. Сад све зиаш, чувај дете моје, усрећи је, ако је још могуће, а ја ћу те и у гробу благосивљати. Твој игуман Тодор".... Свемогући боже!... Је ли могуће да се тако што под небом збива!....
ВАСИЛИЈЕ (за себе):
Шта сада да радим!
ДОСИТИЈЕ:
Ти си нас, дакле, издао, подли клеветниче, гадна хијено, безбожни разбојниче!... Једне жртве твоје нема више. На пакленој души твојој забележено је убиство!... Али ако си њега убио, Мару нећеш. Она је још жива и ја сам жив!... Идем да јој све кажем.... идем да је на коленима молим да ми опрости што сам јој са тебе неправо учинио и онда ћу сав свој живот њеној срећи да посветим. (Упути се.)
ВАСИЛИЈЕ (збуњен и гледа на прозор):
Куда си наумио?... Куда ћеш? — Ону коју тражиш, ено је где долази.
ДОСИТИЈЕ:
Зло гласе твоје речи! (Чује се сватовац и повикивање сватовско.):
ВАСИЛИЈЕ:
Гледни овамо... Видиш ли оне сватове? — Види која је невеста.... Познајеш ли је?
ДОСИТИЈЕ:
Невеста — моја Мара!... Боже!.... Маро, стани... Причекај твога Димитрија... (Отрча напоље.)
ВАСИЛИЈЕ:
Ипак ћеш бити мој! (Оде за њим.)

ПРОМЕНА
Манастирска порта. На десно види се црква. —

ОСМА ПОЈАВА
ДОСИТИЈЕ, затим ВАСИЛИЈЕ

ДОСИТИЈЕ (трчи црквенивм вратима, а кад им се лриближи стаде):
Шта, сам хтео. куд сам пошао?!... Да, ја дођох да лично раскивем свезе подлости и да оживим умрли живот мој... да га спојим са анђелским животом моје Маре... Па где сам ја сад? — Овде пред божјим храмом, камо пред светим олтаром доведоше невину и безазлену душу, да је као јагње жрецима на жртвеиик даду!... Зар ја то смем.... зар то моје срце може допустити?! — Не, не; иикад! Та она је моја, она не сме ничија друго бити!... Они су је од мене отргли, отели.... Од мене, од њеног љубавника; али ја то нећу, то ја не смем допустити!... Ено је девер приведе олтару.... И последња моја нада ишчезава ми!... Ено сад је приведоше свештенику.... Свештеник пита њега: „Је ли твоја искрена воља?" — Он рече: „Јесте"!... Да, он је то казао, а она? — Ено, сад је ред на њу.... Маро.... Маро, стани; не изреци ту кобну речцу, која ће ме убити и упропастити!... Ено, свештеник пита њу.... Стани, не изговарај!... Ја те љубим.... Чујеш, Маро глас срца мога, ја те љубим!.... Касно је већ; реч је излетела, а ова је за мене за навек умрла!... (Клоне на плочу што је поред црквених врата.) Сунце мн се помрачило и густа се тама хвата пред мојим очима.
ВАСИЛИЈЕ (излазећи из цркве, дође до Доситија и удари га руком по рамену):
Куда ћеш сада?... Ха.... ха.... ха! (Оде.)
ДОСИТИЈЕ (и не гледајући га):
Добри игумане, ти видиш да вољу твоју не могу испунити!... (Клоне на камен.)
(Сватови излазе певајући и узвикујући. — Мала пауза)
ДОСИТИЈЕ:
Све је пропало!... Све је пропало!... С мојим манастирским животом, сад је све свршено....

ДЕВЕТА ПОЈАВА
ДОСИТИЈЕ и ТАНАСИЈЕ

ТАНАСИЈЕ (долазећи):
Оче Доситије.... тражим вас....
ДОСИТИЈЕ:
Јеси ли ти то, Танасије?
ТАНАСИЈЕ:
Ја сам...
ДОСИТИЈЕ:
А где су ти оне хаљине?
ТАНАСИЈЕ:
Шта?!... Зар сте се склопили да са мном пођете?
ДОСИТИЈЕ:
Где су хаљине?
ТАНАСИЈЕ:
Ево их; овде су биле сакривене. (Из једнога бокора цвећа изнесе завежљај.)
ДОСИТИЈЕ:
Дај да их обучем (Пресвлачи се, а мантију баци.) Збогом, мој добри игумане. Твоја ће успомена навек у мојим грудима жива остати!... Збогом, Маро, моја прва радости а потоња жалости!... Буди у наручја другога срећна и задовољна, кад те је судбина од мене отргла!... Збогом и ти, бели манастире. Твоје ћелије не годе човеку који тражи света и светскога живота.... Празнину, што су је у моме срцу попуњавале Марииа љубав и игуманова доброта, нека замени љубав мога несрећнога, пропаћеног народа српског.... Наука нека ми буде пратиља у животу, да се научим, да изаберем начин како ваља род српски ослободити и усрећити.... Ти ћеш ми, мили мој српски роде бити сва брига, сав мој живот!.... Умудри ме, Боже, та теби се све може!.... Хајдмо. (Оде.)
ТАНАСИЈЕ (узме мантију Доситнјеву и обеси је на шљиву):
Ура!... Ево вам спомена од некадашњег Доситија. (Оде за њим.)

ДЕСЕТА ПОЈАВА

Ова појава потпуно одговара последњој појави новијега рукописа, с тога се она и не исписује овде.

[1] Овај део одговара, петоме чину старијега рукописа и пошто се битно разликују то и њега у целини штампамо.

ПЕТИ ЧИН
ИГУМАНОВА соба

ПРВА ПОЈАВА
ВАСИЛИЈЕ и ДОСИТИЈЕ

ВАСИЛИЈЕ (хода горе доле по соби):
То је већ сувише!... Од како си се покалуђерио, не може човек да те позна!... Ни с ким не разговараш, од сваког се клониш... рекао би човек да си са свим незадовољан!.. А?
ДОСИТИЈЕ:
Ја не знам.
ВАСИЛИЈЕ:
„Ја не знам"!... Је ли то одговор? Кад не знаш, онда си дакле незадовољан!... а зашто?!... (Подругљиво.) Та ти си бар чак из Баната допетљао овамо, да се посветиш!...
ДОСИТИЈЕ:
Имаш право, оче.
ВАСИЛИЈЕ:
Какви су то одговори?!... Ја бих рекао да ти мене хоћеш само да једиш!...
ДОСИТИЈЕ:
Каква мисао, оче, ја немам обичаја друге једити.
ВАСИЛИЈЕ:
Имаш, и опет ти кажем да имаш!... То твоје скромно понашање; та твоја привидна мирноћа; тај твој изглед да си се, бајаги, судбини предао — све ме то једи, знаш ли море, све ме то једи!
ДОСИТИЈЕ:
Заиста, оче, то је ново за мене.
ВАСИЛИЈЕ:
Ето, како ми одговара.... Море, знаш ли ти с ким ти говориш?!.. Знаш ли ти да сам сада ја овде игуман?
ДОСИТИЈЕ:
Само замењујеш игумана.
ВАСИЛИЈЕ:
То је све једно!.... Још који дан па неће више бити нужде да та замењујем.
ДОСИТИЈЕ (живо):
Дакле, игуман ће скорим доћи?
ВАСИЛИЈЕ:
Ха.... ха... доћи?! Отићи ће скоро, и то тамо, одакле се више не долази!
ДОСИТИЈЕ:
Оче, је ли то истина што говориш?... Мој добри игуман, дакле, је болестан?!
ВАСИЛИЈЕ:
Твој добри игуман?! Смешна ствар! Ја не налазим баш да ти имаш повода игумана добрим називати!
ДОСИТИЈЕ:
Оче, и ако ме игуман у живац дирнуо, ипак не могу заборавити да је он био мој добротвор, па му зато све праштам.
ВАСИЛИЈЕ (за оебе):
Проклета нарав!... (На глас.) Заиста твоме се великодушију мора човек да диви!
ДОСИТИЈЕ:
То је само благодарност, оче. Али манимо се тога... Реците ми, оче, зашто су игумана оправили у Шишатовац, шта је он скривио да мора, сиромах, последње дане своје у затвору провести?!
ВАСИЛИЈЕ:
Шта ја знам!... Калуђерске сплетке!... Ти бар познајеш наше калуђере!... Досадио им игуман, па су га облагали. То је све.
ДОСИТИЈЕ:
Па добро, оче, ти знаш да је игуман честит и ваљан био, да је манастир и цркву своју љубио, а братији својој добра чинио, па зашто, дакле, ти не оповргнеш нанесене му клевете и лажи?!
ВАСИЛИЈЕ:
Ја?!... А ко би слушао на мене?!... Само бих шкодио себи, па би још и мене с њиме затворили! То ти не разумеш, зато се мани таква разговора... А сад — време је да се иде у цркву — иди зазвони да се калуђери скупе.
ДОСИТИЈЕ (оде).

ДРУГА ПОЈАВА
ВАСИЛИЈЕ!

ВАСИЛИЈЕ:
Проклето дериште! Све сам употребио само да га у мантију стрпам; држао сам да ће чину нашем ваљана одбрана бити, па гледај шта се из њега излегло!.... Али чекај се мало, само да ја будем игуман, знаћеш ти како се игра пред својим старијим!...

ТРЕЋА ПОЈАВА
ВАСИЛИЈЕ, АНТОНИЈЕ, ЈАНИЋИЈЕ, ДИОНИСИЈЕ
(Улазећи у собу поклони се)

ВАСИЛИЈЕ:
Но како сте братијо!... Јесте ли задовољни са нашим новим замеником?
АНТОНИЈЕ:
Како не бисмо били задовољни?! (За себе.) Ниткове један!
ЈАНИЋИЈЕ:
Сасвим је друкчије, него под пређашњим игуманом!... (За себе.) То јест, сад је наопако!
ДИОНИСИЈЕ:
Све је добро, само још да није оног Доситија. Тај нам је са својим мудровањем изашао на врх носа!
АНТОНИЈЕ и ЈАНИЋИЈЕ:
Да, да, то је права истина!
ВАСИЛИЈЕ:
Нека; нека још мало, укротићу ја њега! Стрпите се још мало.... (За себе.) док игуман умре.... (На глас.) А сад време је да се иде у цркву на службу божју. (Сви се клаљају, Василије иде напред, а калуђери за њим.)

ЧЕТВРТА ПОЈАВА
ДОСИТИЈЕ
ДОСИТИЈЕ (улази с противне стране):
Дакле, болестан!... Мој добри игуман болестан је, а ја не могу да сам уз њега, да га негујем, да га тешим у несрећи његовој!.... Сиромах игуман!... Јадна Маро!... Мара?!.. При звуку овога имена зашто мора да ми срце јаче куца?!... Нисам ли се ја одрекао света, одрекао и Маре?!... Зар један калуђер сме да мисли на своју прошлост?... Беж’те, беж’те од мене горке мисли, то је био само сан!... Не знам шта се са мном збива од како сам обукао ову црну одећу!... Све сам то више незадовољан... куд год погледим, свуд ми се чини да је издајство и проклетство!... Мир и тишину, што сам их тражио међу овим зидовима, заменио је вечити немир и вечита борба. Док не бејах калуђер, држао сам да ћу у калуђерству врхупац блаженства постнћи. А сада? — Сада ми се види да је све превара, а блаженство да је... не, не, стани, Доситије!... Ниси ли ти сам потражио манастир овај?... Зар сада, када си жељу своју постигао, да си неблагодаран?... Зар немаш довољно узрока да будеш срећан и задовољан?... Па ипак, ипак сам несрећан — врло несрећан!... (Покрије лицв рукама.) Мир срце моје! Помисао иа њих двоје, које сам највећма љубио на овоме свету, помисао да су они бедни и несрећни, нека стиша тугу твоју!.. Да, да осећам већ да ми је лакше... (Чује се појање „Благослови душе моја господа...“— Доситије узме књигу, клекне и моли се богу, а у томе и заспи. — Тада се дигне позади завеса и укаже се пред њим на престолу игуман, а чело његових ногу Мара,— Игуман држећи у својој руци велику књигу, сиђе са свога престола, приступн ближе Доситију, отвори пред њим књигу и рече му „Учи се!“— За тим се игуман врати, а завеса се спусти.)

ПЕТА ПОЈАВА
ДОСИТИЈЕ и ТАНАСИЈЕ

ТАНАСИЈЕ (покаже се на вратима).
ДОСИТИЈЕ (пробуди се из сна и живо скочи):
Шта се то збива око мене?!... Игуман, Мара, они су овде?!.. (Спази Танасију.) Ти си их видео, говори... је ли да су овде били?
ТАНАСНЈЕ:
Где то?
ДОСИТИЈЕ:
Овде — у овој соби.
ТАНАСИЈЕ:
Ко то?
ДОСИТИЈЕ:
Та зар си слеп?!.. Зар ниси видео?!...
ТАНАСИЈЕ (за себе):
Шта је оцу ђакону?!... (На глас.) Кога сам видео?!...
ДОСИТИЈЕ:
Њега, игумана, и њу, Мару.
ТАНАСИЈЕ (за себе):
Благи боже, отац ђакон је полудео!... (На глас.) Оче, ви сте ваљда болесни?
ДОСИТИЈЕ:
Болестан?... Говорим ли ја збуњено?... Може бити... глава ми зуји... нека ме ватра обузела!... Имаш право, Танасије, мора да сам болестан!
ТАНАСИЈЕ (приђе му ближе):
Умирите се, оче, па ми реците шта вам се догодило?
ДОСИТИЈЕ:
Да, да, сад се сећам... хтео сам се богу молити, па сам заспао. То је, дакле, био само пусти сан!...
ТАНАСИЈЕ:
Па шта сте снивали?
ДОСИТИЈЕ:
Снивао сам да сам се нашао у сјајној дворани. У зачељу је седео игуман, а чело ногу му Мара. У једаред се диже игуман, приступи ми, отвори велику књигу, писану на разним језицима које ја не разумем, и рече ми: „Учи се!"... Још се насмеши на мене, за тим се окрете, а ја се тргнем...
ТАНАСИЈЕ:
То је врло чудан сан!... Шта то може да значи?
ДОСИТИЈЕ (замишљено):
„Учи се!" рече ми, као што ми је увек говорио.... Зар то није знак да се оканем овог кадуђерског живота?... Зар нису мисли моје од неког времена добиле нов правац, тежећи некој иепознатој мети?... Каква је то мета?... Нису ли то оне силне књиге?... Није ли то свет, најбоља жива књига?... То је речца коју до сада нисам познавао — то је наука!... Добри игумане, сада те разумем!
ТАНАСИЈЕ (за себе):
Сан га је са свим збунио, те је тако замишљен. Морам га на друге мисли довести, тим пре што је овај час одсудан... (Гласно.) Оче, ви ме још не запитасте зашто сам дошао.
ДОСИТИЈЕ:
Имаш право; хајде реци.
ТАНАСИЈЕ:
Знате, оче, ја имам тајну на срцу; морам вам се исповедити.
ДОСИТИЈЕ:
Ако си згрешио, исповеди се богу.
ТАНАСИЈЕ:
Нисам згрешио; друго нешто.
ДОСИТИЈЕ:
А то?
ТАНАСИЈЕ:
Не знам смем ли рећи.... ја се бојим...
ДОСИТИЈЕ:
Ја те не разумем.
ТАНАСИЈЕ:
Та знате... мени се јако досадило у манастиру.
ДОСИТИЈЕ (за себе):
А мени?... Зар мени није?
ТАНАСИЈЕ:
Обузела ме нека чежња за кућом.
ДОСИТИЈЕ (за себе):
Моја је кућа широки свет.
ТАНАСИЈЕ:
Па сам због тога наумио....
ДОСИТИЈЕ:
Но?
ТАНАСИЈЕ:
Да из манастира побегнем.
ДОСИТИЈЕ (гледа га):
Побегнеш?!
ТАНАСИЈЕ:
Ви сте се већ расрдили на мене?
ДОСИТИЈЕ (не слушајући га):
А зашто се ти сам мени повераваш?
ТАНАСИЈЕ:
Е, знате, то има свога узрока....
ДОСНТИЈЕ:
Дакле?
ТАНАСИЈЕ:
Јер ми вас је жао што трајете овде дане.
ДОСИТИЈЕ:
Тако?
ТАНАСИЈЕ:
Да... па сам дошао да вам понудим.... да заједно.... побегнемо.
ДОСИТИЈЕ:
А куда то?
ТАНАСИЈЕ:
Са мном у Хрватску, мојим родитељима. Можете код нас остати, а ако вам се ие допадне, широк вам је цео свет.
ДОСИТИЈЕ:
Свет?!.. цео свет?!... И ти мислиш да бих ја могао отићи у свет?
ТАНАСИЈЕ:
Та ви сте рођени зато; ви и нисте за калуђера..
ДОСИТИЈЕ (за себе):
Шта говори овај деран?!... Зашто баш сада такве понуде?!...
ТАНАСИЈЕ (моли га):
Хајдете са мном; оставите овај манастир, где нећете никад бити срећни.
ДОСИТИЈЕ:
Шта да чиним?
ТАНАСИЈЕ:
Немојте се бојати да ће вас познати... Ја сам већ све приправио... (Извади из завежљаја.) Ево вам хаљина.... обуците се само; сасвим ће вам добро стајати.
ДОСИТИЈЕ (за себе):
Дакле, да бежим у широки свет... да тражим школу и науку? Па зашто не?... Шта ме везује овде?.... А игуман, а Мара?... Зар да их оставим?!... Не, не... никада!.... (Одважно.) Хвала ти, Танасије, на твојој понуди... ја остајем овде.
ТАНАСИЈЕ:
Немојте, оче; хајдете са мном.
ДОСИТИЈЕ:
Ни речи више! Ја ћу остати. Што се тебе тиче, ја ти саветујем: иди твојим родитељима. Тамо ћеш бити срећнији.... (Чује се ларма) Шта је то?... Каква је то вика?...
ТАНАСИЈЕ (оде).

ШЕСТА ПОЈАВА
ВАСИЛИЈЕ, АНТОНИЈЕ, ДИОНИСИЈЕ, ЈАННЋИЈЕ, ГЛАСНИК и пређашњн

ВАСИЛИЈЕ:
Говори, дакле, шта носиш из Шишатовца?
ГЛАСНИК:
Жалоотан глас.... игуман је умро!
ДОСИТИЈЕ:
Умро?
СВИ:
Умро?
ГЛАСНИК:
Умро данас из јутра.
ДОСИТИЈЕ:
Мој добри игуман.... њега више нема!
ЈАНИЋИЈЕ:
Дакле, умро-о-о! (Иде по соби и тура у џеп што нађе.)
ДИОНИСИЈЕ:
Да, да... умро! (Исто тако.)
АНТОНИЈЕ:
Та баш није ни штета! (Исто тако.)
ЈАНИЋИЈЕ:
Право велиш, био је страшно напрасит.
ДИОНИСИЈЕ:
И бесан.
АНТОНИЈЕ:
Грубијан.... То је наш Василије други човек.... Е, честитам!
ЈАНИЋИЈЕ и ДИОНИСИЈЕ:
Честитамо!
ВАСИЛИЈЕ:
Хвала, браћо!... Ја се надам.. држим за извесно.... а ви ћете већ са мном задовољни бити, много више него с оном кавгаџијом.
ДОСИТИЈЕ (скочи):
То је већ сувише!... Тако оговарати свога добротвора, ком нисте вредни да прах с ногу обришете!... Срам вас било!
ВАСИЛИЈЕ:
Шта је то, деране?!.. Знаш ли ти да сам сада ја господар?
ДОСИТИЈЕ:
Знам да си и ти као и ови други, људи неблагодарни, који немате суза за онога који вас је као своју браћу љубио!... И ви сте слуге божје, ви нељуди!...
ВАСИЛИЈЕ (угушено):
Бол за игуманом збунио га је, те не зна шта говори!... Не слушајте га, браћо; други пут ћемо се разговарати.
АНТОННЈЕ:
Имаш право... Хајдмо ми (Оде.)
ЈАНИЋИЈЕ и ДИОНИСИЈЕ:
Хајдмо (Оду.)

СЕДМА ПОЈАВА
ДОСИТИЈЕ, ВАСИЛИЈЕ и ГЛАСНИК

ВАСИЛИЈЕ (гласннку):
Имаш ли какву поруку за мене?
ГЛАСНИК:
За тебе ништа, већ за Доситија једно писмо од покојног игумана... Ево га. (Преда писмо Доситију, па оде.)
ДОСИТИЈЕ:
Писмо од мог доброг игумана?!... (Отвори га.)
ВАСИЛИЈЕ:
Шта то може бити?!.... Де, читај га јасно.
ДОСИТИЈЕ (чита писмо):
„Љубазни сине и оче Доситије! На самртном часу моме долазим теби, љубезни сине, да ти се поверим. Ти ћеш ме разумети, јер си поштен и племенит. Као калуђер — могао сам бити твојих година — заљубио сам се у једио божанствено створење, скромно и невино девојче. Бадава сам се усиљавао да одржим завет свој — љубав не познаје неприроднога одрицања света!... Девојче одговараше мојој несрећној љубави и дарова ме љубавном залогом — поклони ми кћер. Та моја кћи, то је Мара“.... (За себе.) Свемогући боже!.... (Чита даље.) „За ту тајну нико није знао до Мара, моја кћи, шумар, мој пријатељ, који је пред светом место оца заступао, и отац Василије".... (Василију-) Ти си, дакле, знао?
ВАСИЛИЈЕ (за себе):
Ове се дознало.
ДОСИТИЈЕ (чита даље):
„Ја сам се трудио да дете моје с тобом усрећим; али гадна клевета оца Василија покварила је намеру и моју и твоју. Тебе је преваром од Маре одвратио, а мене клеветом у затвор послао, наводећи да тајну љубав с Маром водим. Бранити се, значило би тајну открити, а ја волијем умрети, него да моја кћи пред светом црвени. Сад све зиаш, чувај дете моје, усрећи је, ако је још могуће, а ја ћу те и у гробу благосивљати. Твој игуман Тодор".... Свемогући боже!... Је ли могуће да се тако што под небом збива!....
ВАСИЛИЈЕ (за себе):
Шта сада да радим!
ДОСИТИЈЕ:
Ти си нас, дакле, издао, подли клеветниче, гадна хијено, безбожни разбојниче!... Једне жртве твоје нема више. На пакленој души твојој забележено је убиство!... Али ако си њега убио, Мару нећеш. Она је још жива и ја сам жив!... Идем да јој све кажем.... идем да је на коленима молим да ми опрости што сам јој са тебе неправо учинио и онда ћу сав свој живот њеној срећи да посветим. (Упути се.)
ВАСИЛИЈЕ (збуњен и гледа на прозор):
Куда си наумио?... Куда ћеш? — Ону коју тражиш, ено је где долази.
ДОСИТИЈЕ:
Зло гласе твоје речи! (Чује се сватовац и повикивање сватовско.):
ВАСИЛИЈЕ:
Гледни овамо... Видиш ли оне сватове? — Види која је невеста.... Познајеш ли је?
ДОСИТИЈЕ:
Невеста — моја Мара!... Боже!.... Маро, стани... Причекај твога Димитрија... (Отрча напоље.)
ВАСИЛИЈЕ:
Ипак ћеш бити мој! (Оде за њим.)

ПРОМЕНА
Манастирска порта. На десно види се црква. —

ОСМА ПОЈАВА
ДОСИТИЈЕ, затим ВАСИЛИЈЕ

ДОСИТИЈЕ (трчи црквенивм вратима, а кад им се лриближи стаде):
Шта, сам хтео. куд сам пошао?!... Да, ја дођох да лично раскивем свезе подлости и да оживим умрли живот мој... да га спојим са анђелским животом моје Маре... Па где сам ја сад? — Овде пред божјим храмом, камо пред светим олтаром доведоше невину и безазлену душу, да је као јагње жрецима на жртвеиик даду!... Зар ја то смем.... зар то моје срце може допустити?! — Не, не; иикад! Та она је моја, она не сме ничија друго бити!... Они су је од мене отргли, отели.... Од мене, од њеног љубавника; али ја то нећу, то ја не смем допустити!... Ено је девер приведе олтару.... И последња моја нада ишчезава ми!... Ено сад је приведоше свештенику.... Свештеник пита њега: „Је ли твоја искрена воља?" — Он рече: „Јесте"!... Да, он је то казао, а она? — Ено, сад је ред на њу.... Маро.... Маро, стани; не изреци ту кобну речцу, која ће ме убити и упропастити!... Ено, свештеник пита њу.... Стани, не изговарај!... Ја те љубим.... Чујеш, Маро глас срца мога, ја те љубим!.... Касно је већ; реч је излетела, а ова је за мене за навек умрла!... (Клоне на плочу што је поред црквених врата.) Сунце мн се помрачило и густа се тама хвата пред мојим очима.
ВАСИЛИЈЕ (излазећи из цркве, дође до Доситија и удари га руком по рамену):
Куда ћеш сада?... Ха.... ха.... ха! (Оде.)
ДОСИТИЈЕ (и не гледајући га):
Добри игумане, ти видиш да вољу твоју не могу испунити!... (Клоне на камен.)
(Сватови излазе певајући и узвикујући. — Мала пауза)
ДОСИТИЈЕ:
Све је пропало!... Све је пропало!... С мојим манастирским животом, сад је све свршено....

ДЕВЕТА ПОЈАВА
ДОСИТИЈЕ и ТАНАСИЈЕ

ТАНАСИЈЕ (долазећи):
Оче Доситије.... тражим вас....
ДОСИТИЈЕ:
Јеси ли ти то, Танасије?
ТАНАСИЈЕ:
Ја сам...
ДОСИТИЈЕ:
А где су ти оне хаљине?
ТАНАСИЈЕ:
Шта?!... Зар сте се склопили да са мном пођете?
ДОСИТИЈЕ:
Где су хаљине?
ТАНАСИЈЕ:
Ево их; овде су биле сакривене. (Из једнога бокора цвећа изнесе завежљај.)
ДОСИТИЈЕ:
Дај да их обучем (Пресвлачи се, а мантију баци.) Збогом, мој добри игумане. Твоја ће успомена навек у мојим грудима жива остати!... Збогом, Маро, моја прва радости а потоња жалости!... Буди у наручја другога срећна и задовољна, кад те је судбина од мене отргла!... Збогом и ти, бели манастире. Твоје ћелије не годе човеку који тражи света и светскога живота.... Празнину, што су је у моме срцу попуњавале Марииа љубав и игуманова доброта, нека замени љубав мога несрећнога, пропаћеног народа српског.... Наука нека ми буде пратиља у животу, да се научим, да изаберем начин како ваља род српски ослободити и усрећити.... Ти ћеш ми, мили мој српски роде бити сва брига, сав мој живот!.... Умудри ме, Боже, та теби се све може!.... Хајдмо. (Оде.)
ТАНАСИЈЕ (узме мантију Доситнјеву и обеси је на шљиву):
Ура!... Ево вам спомена од некадашњег Доситија. (Оде за њим.)

ДЕСЕТА ПОЈАВА

Ова појава потпуно одговара последњој појави новијега рукописа, с тога се она и не исписује овде.

[1]