Mladost Dositija Obradovića/25

TREĆI ČIN

PETA POJAVA

II ODELjENjE^[1]
DOSITIJEVA ćelija

PETA POJAVA
DOSITIJE sam
(Drži knjigu u ruci — gleda kroz prozor)

DOSITIJE:
Krasno Opovo, kako li si puno divote!.... Tamo s leve strane brda i humići, pokriveni vinogradima i voćnjacima; tamo s desne strane od potoka velika dolina, ukrašena livadama, puna bilja i šarena cveća. Tamo s one strane vinograd do vinograda, brdo nad brdom, brežuljak nad brežuljkom kao da se jedan na drugog naslonio, kao da je jedan vrh drugoga ponositu glavu pomolio: kako će lakše sestru svoju — dolinu, i potok — njena ljubimca gledati i posmatrati... Nije li sve to blagost i bogat dar svevišnjega Tvorca? — Da, da, ovo je večna knjiga — knjiga Avramova i sviju patrijara!.... Živa knjiga iz koje u svako doba, svaki čas, svako trenuće oka — Bog govori... Nebo i sunce, mesec i zvezde, vazduh i oblaci, munja i grmljavina, voda i zemlja, proleće i leto, jesen i zima, svako stvorenje do najmanjega stvorenja — sve su to reči koje čoveku govore: poznaj, čoveče, Tvorca tvoga, Tvorca višnjega i jedinoga, pravedna i milostiva!... (Nasloni se na ruku — žalostivo.) Pa ipak sve to ne uveseljava srce moje kao do sada što je! Srce mi je rascepljeno.... teški su me jadi pritisnuli!... Tri puta bejah blažen i srećan. Sva tri puta za malo vremena!... Bejah blažen i srećan. kad sam u ovaj miran stan stupio; bejah blažen i srećan, kad sam moga oca i blagodetelja, dobrog igumana, video i voleo; bejah blažen i srećan, kad sam Smilju upoznao. I gle, sva tri blaženstva uništena su za navek!... Mir i tišina ovoga stana nesnosnim mi postaju; dobrog igumana otrgla mi smrt; Smilje sam se odrekao... Šta ostaje još meni, kaluđeru, na ovome svetu?!.. (Trgne se.) Na svetu, velim?... A zar je ovaj uski manastir svet?!... Gde su ona velika brda i planine, što oholim vrhom svojim u oblake zasecaju?... Kamo one pustinje kojima noga čovečija nije hodala?... Kamo silno more i po njemu toli tisuća brodova i deset puta toliko brodara?... Kamo zemalja gde smokve i masline rastu, u kojima je nebo vedrije, vazduh blaži?... I ja velnm da se na svetu nalazim; ja, koji sam ovde među ova četiri zida, jadan i nemoćan, ptica u kavezu što skakuta od prečage na prečagu i nikad dalje?!... Zar nikad? — O, da nemile reči; ali istinite!... Istinu li posvedočava ova crna haljina, a za nju me vezuju one reči kojima sam se pred oltarom svega odrekao!... Kud si, dakle zabludio, jadni kaluđeru?.... (Sa bolom.) Bože, smiluj se na mene; povrati mi pređašnje zadovoljstvo srca moga; daruj duši mojoj mir i spokojstvo; razvedri ćud moju ili skruši nesrećnika, koji se nedostojnim učinio milosti tvoje, nezadovoljan budući sudbom svojom!... Da, da, osećam već da mi je srcu lakše i kao uvek, tako i sada nađoh utehe u toploj molitvi.... (Zvona zvone.) Zvoni na službu — blag je dan. Ne mogu u crkvu. Razdvojen kao što sam samim sobom.... nisam dostojan da prekoračim sveti prag!... Ovde ću da sednem, da se usrdno pomolim tebi, Tvorče blagi, da mi pokažeš put, kojim jadno srce moje da utešim i bedno ovo stanje da popravim!.... (Sedne i počne čitati. U tome se čuje crkveno pevanje a Dositije, lola čitajući pola slušajući pevanje, zadrema i zaspi. — Tada se lagano podiže zavesa pozadi njega, te se vidi bogato iskićena i osvetljepa carska soba. Na prestolu sedi ruska carica Jelisaveta, sjajno odevena, a oko nje dvorani njeni. — Carica ustane, uzme jednu knjigu i sišavši sa prestola, dođe do Dositija, rasklopi knjigu pred njim i reče mu: „Uči se!“ — Carica se onet vrati svome prestolu, a zavesa pada)

Reference[uredi]

↑ Ovaj deo odgovara, petome činu starijega rukopisa i pošto se bitno razlikuju to i njega u celini štampamo.

PETI ČIN
IGUMANOVA soba

PRVA POJAVA
VASILIJE i DOSITIJE

VASILIJE (hoda gore dole po sobi):
To je već suviše!... Od kako si se pokaluđerio, ne može čovek da te pozna!... Ni s kim ne razgovaraš, od svakog se kloniš... rekao bi čovek da si sa svim nezadovoljan!.. A?
DOSITIJE:
Ja ne znam.
VASILIJE:
„Ja ne znam"!... Je li to odgovor? Kad ne znaš, onda si dakle nezadovoljan!... a zašto?!... (Podrugljivo.) Ta ti si bar čak iz Banata dopetljao ovamo, da se posvetiš!...
DOSITIJE:
Imaš pravo, oče.
VASILIJE:
Kakvi su to odgovori?!... Ja bih rekao da ti mene hoćeš samo da jediš!...
DOSITIJE:
Kakva misao, oče, ja nemam običaja druge jediti.
VASILIJE:
Imaš, i opet ti kažem da imaš!... To tvoje skromno ponašanje; ta tvoja prividna mirnoća; taj tvoj izgled da si se, bajagi, sudbini predao — sve me to jedi, znaš li more, sve me to jedi!
DOSITIJE:
Zaista, oče, to je novo za mene.
VASILIJE:
Eto, kako mi odgovara.... More, znaš li ti s kim ti govoriš?!.. Znaš li ti da sam sada ja ovde iguman?
DOSITIJE:
Samo zamenjuješ igumana.
VASILIJE:
To je sve jedno!.... Još koji dan pa neće više biti nužde da ta zamenjujem.
DOSITIJE (živo):
Dakle, iguman će skorim doći?
VASILIJE:
Ha.... ha... doći?! Otići će skoro, i to tamo, odakle se više ne dolazi!
DOSITIJE:
Oče, je li to istina što govoriš?... Moj dobri iguman, dakle, je bolestan?!
VASILIJE:
Tvoj dobri iguman?! Smešna stvar! Ja ne nalazim baš da ti imaš povoda igumana dobrim nazivati!
DOSITIJE:
Oče, i ako me iguman u živac dirnuo, ipak ne mogu zaboraviti da je on bio moj dobrotvor, pa mu zato sve praštam.
VASILIJE (za oebe):
Prokleta narav!... (Na glas.) Zaista tvome se velikodušiju mora čovek da divi!
DOSITIJE:
To je samo blagodarnost, oče. Ali manimo se toga... Recite mi, oče, zašto su igumana opravili u Šišatovac, šta je on skrivio da mora, siromah, poslednje dane svoje u zatvoru provesti?!
VASILIJE:
Šta ja znam!... Kaluđerske spletke!... Ti bar poznaješ naše kaluđere!... Dosadio im iguman, pa su ga oblagali. To je sve.
DOSITIJE:
Pa dobro, oče, ti znaš da je iguman čestit i valjan bio, da je manastir i crkvu svoju ljubio, a bratiji svojoj dobra činio, pa zašto, dakle, ti ne opovrgneš nanesene mu klevete i laži?!
VASILIJE:
Ja?!... A ko bi slušao na mene?!... Samo bih škodio sebi, pa bi još i mene s njime zatvorili! To ti ne razumeš, zato se mani takva razgovora... A sad — vreme je da se ide u crkvu — idi zazvoni da se kaluđeri skupe.
DOSITIJE (ode).

DRUGA POJAVA
VASILIJE!

VASILIJE:
Prokleto derište! Sve sam upotrebio samo da ga u mantiju strpam; držao sam da će činu našem valjana odbrana biti, pa gledaj šta se iz njega izleglo!.... Ali čekaj se malo, samo da ja budem iguman, znaćeš ti kako se igra pred svojim starijim!...

TREĆA POJAVA
VASILIJE, ANTONIJE, JANIĆIJE, DIONISIJE
(Ulazeći u sobu pokloni se)

VASILIJE:
No kako ste bratijo!... Jeste li zadovoljni sa našim novim zamenikom?
ANTONIJE:
Kako ne bismo bili zadovoljni?! (Za sebe.) Nitkove jedan!
JANIĆIJE:
Sasvim je drukčije, nego pod pređašnjim igumanom!... (Za sebe.) To jest, sad je naopako!
DIONISIJE:
Sve je dobro, samo još da nije onog Dositija. Taj nam je sa svojim mudrovanjem izašao na vrh nosa!
ANTONIJE i JANIĆIJE:
Da, da, to je prava istina!
VASILIJE:
Neka; neka još malo, ukrotiću ja njega! Strpite se još malo.... (Za sebe.) dok iguman umre.... (Na glas.) A sad vreme je da se ide u crkvu na službu božju. (Svi se klaljaju, Vasilije ide napred, a kaluđeri za njim.)

ČETVRTA POJAVA
DOSITIJE
DOSITIJE (ulazi s protivne strane):
Dakle, bolestan!... Moj dobri iguman bolestan je, a ja ne mogu da sam uz njega, da ga negujem, da ga tešim u nesreći njegovoj!.... Siromah iguman!... Jadna Maro!... Mara?!.. Pri zvuku ovoga imena zašto mora da mi srce jače kuca?!... Nisam li se ja odrekao sveta, odrekao i Mare?!... Zar jedan kaluđer sme da misli na svoju prošlost?... Bež’te, bež’te od mene gorke misli, to je bio samo san!... Ne znam šta se sa mnom zbiva od kako sam obukao ovu crnu odeću!... Sve sam to više nezadovoljan... kud god pogledim, svud mi se čini da je izdajstvo i prokletstvo!... Mir i tišinu, što sam ih tražio među ovim zidovima, zamenio je večiti nemir i večita borba. Dok ne bejah kaluđer, držao sam da ću u kaluđerstvu vrhupac blaženstva postnći. A sada? — Sada mi se vidi da je sve prevara, a blaženstvo da je... ne, ne, stani, Dositije!... Nisi li ti sam potražio manastir ovaj?... Zar sada, kada si želju svoju postigao, da si neblagodaran?... Zar nemaš dovoljno uzroka da budeš srećan i zadovoljan?... Pa ipak, ipak sam nesrećan — vrlo nesrećan!... (Pokrije licv rukama.) Mir srce moje! Pomisao ia njih dvoje, koje sam najvećma ljubio na ovome svetu, pomisao da su oni bedni i nesrećni, neka stiša tugu tvoju!.. Da, da osećam već da mi je lakše... (Čuje se pojanje „Blagoslovi duše moja gospoda...“— Dositije uzme knjigu, klekne i moli se bogu, a u tome i zaspi. — Tada se digne pozadi zavesa i ukaže se pred njim na prestolu iguman, a čelo njegovih nogu Mara,— Iguman držeći u svojoj ruci veliku knjigu, siđe sa svoga prestola, pristupn bliže Dositiju, otvori pred njim knjigu i reče mu „Uči se!“— Za tim se iguman vrati, a zavesa se spusti.)

PETA POJAVA
DOSITIJE i TANASIJE

TANASIJE (pokaže se na vratima).
DOSITIJE (probudi se iz sna i živo skoči):
Šta se to zbiva oko mene?!... Iguman, Mara, oni su ovde?!.. (Spazi Tanasiju.) Ti si ih video, govori... je li da su ovde bili?
TANASNJE:
Gde to?
DOSITIJE:
Ovde — u ovoj sobi.
TANASIJE:
Ko to?
DOSITIJE:
Ta zar si slep?!.. Zar nisi video?!...
TANASIJE (za sebe):
Šta je ocu đakonu?!... (Na glas.) Koga sam video?!...
DOSITIJE:
Njega, igumana, i nju, Maru.
TANASIJE (za sebe):
Blagi bože, otac đakon je poludeo!... (Na glas.) Oče, vi ste valjda bolesni?
DOSITIJE:
Bolestan?... Govorim li ja zbunjeno?... Može biti... glava mi zuji... neka me vatra obuzela!... Imaš pravo, Tanasije, mora da sam bolestan!
TANASIJE (priđe mu bliže):
Umirite se, oče, pa mi recite šta vam se dogodilo?
DOSITIJE:
Da, da, sad se sećam... hteo sam se bogu moliti, pa sam zaspao. To je, dakle, bio samo pusti san!...
TANASIJE:
Pa šta ste snivali?
DOSITIJE:
Snivao sam da sam se našao u sjajnoj dvorani. U začelju je sedeo iguman, a čelo nogu mu Mara. U jedared se diže iguman, pristupi mi, otvori veliku knjigu, pisanu na raznim jezicima koje ja ne razumem, i reče mi: „Uči se!"... Još se nasmeši na mene, za tim se okrete, a ja se trgnem...
TANASIJE:
To je vrlo čudan san!... Šta to može da znači?
DOSITIJE (zamišljeno):
„Uči se!" reče mi, kao što mi je uvek govorio.... Zar to nije znak da se okanem ovog kaduđerskog života?... Zar nisu misli moje od nekog vremena dobile nov pravac, težeći nekoj iepoznatoj meti?... Kakva je to meta?... Nisu li to one silne knjige?... Nije li to svet, najbolja živa knjiga?... To je rečca koju do sada nisam poznavao — to je nauka!... Dobri igumane, sada te razumem!
TANASIJE (za sebe):
San ga je sa svim zbunio, te je tako zamišljen. Moram ga na druge misli dovesti, tim pre što je ovaj čas odsudan... (Glasno.) Oče, vi me još ne zapitaste zašto sam došao.
DOSITIJE:
Imaš pravo; hajde reci.
TANASIJE:
Znate, oče, ja imam tajnu na srcu; moram vam se ispovediti.
DOSITIJE:
Ako si zgrešio, ispovedi se bogu.
TANASIJE:
Nisam zgrešio; drugo nešto.
DOSITIJE:
A to?
TANASIJE:
Ne znam smem li reći.... ja se bojim...
DOSITIJE:
Ja te ne razumem.
TANASIJE:
Ta znate... meni se jako dosadilo u manastiru.
DOSITIJE (za sebe):
A meni?... Zar meni nije?
TANASIJE:
Obuzela me neka čežnja za kućom.
DOSITIJE (za sebe):
Moja je kuća široki svet.
TANASIJE:
Pa sam zbog toga naumio....
DOSITIJE:
No?
TANASIJE:
Da iz manastira pobegnem.
DOSITIJE (gleda ga):
Pobegneš?!
TANASIJE:
Vi ste se već rasrdili na mene?
DOSITIJE (ne slušajući ga):
A zašto se ti sam meni poveravaš?
TANASIJE:
E, znate, to ima svoga uzroka....
DOSNTIJE:
Dakle?
TANASIJE:
Jer mi vas je žao što trajete ovde dane.
DOSITIJE:
Tako?
TANASIJE:
Da... pa sam došao da vam ponudim.... da zajedno.... pobegnemo.
DOSITIJE:
A kuda to?
TANASIJE:
Sa mnom u Hrvatsku, mojim roditeljima. Možete kod nas ostati, a ako vam se ie dopadne, širok vam je ceo svet.
DOSITIJE:
Svet?!.. ceo svet?!... I ti misliš da bih ja mogao otići u svet?
TANASIJE:
Ta vi ste rođeni zato; vi i niste za kaluđera..
DOSITIJE (za sebe):
Šta govori ovaj deran?!... Zašto baš sada takve ponude?!...
TANASIJE (moli ga):
Hajdete sa mnom; ostavite ovaj manastir, gde nećete nikad biti srećni.
DOSITIJE:
Šta da činim?
TANASIJE:
Nemojte se bojati da će vas poznati... Ja sam već sve pripravio... (Izvadi iz zavežljaja.) Evo vam haljina.... obucite se samo; sasvim će vam dobro stajati.
DOSITIJE (za sebe):
Dakle, da bežim u široki svet... da tražim školu i nauku? Pa zašto ne?... Šta me vezuje ovde?.... A iguman, a Mara?... Zar da ih ostavim?!... Ne, ne... nikada!.... (Odvažno.) Hvala ti, Tanasije, na tvojoj ponudi... ja ostajem ovde.
TANASIJE:
Nemojte, oče; hajdete sa mnom.
DOSITIJE:
Ni reči više! Ja ću ostati. Što se tebe tiče, ja ti savetujem: idi tvojim roditeljima. Tamo ćeš biti srećniji.... (Čuje se larma) Šta je to?... Kakva je to vika?...
TANASIJE (ode).

ŠESTA POJAVA
VASILIJE, ANTONIJE, DIONISIJE, JANNĆIJE, GLASNIK i pređašnjn

VASILIJE:
Govori, dakle, šta nosiš iz Šišatovca?
GLASNIK:
Žalootan glas.... iguman je umro!
DOSITIJE:
Umro?
SVI:
Umro?
GLASNIK:
Umro danas iz jutra.
DOSITIJE:
Moj dobri iguman.... njega više nema!
JANIĆIJE:
Dakle, umro-o-o! (Ide po sobi i tura u džep što nađe.)
DIONISIJE:
Da, da... umro! (Isto tako.)
ANTONIJE:
Ta baš nije ni šteta! (Isto tako.)
JANIĆIJE:
Pravo veliš, bio je strašno naprasit.
DIONISIJE:
I besan.
ANTONIJE:
Grubijan.... To je naš Vasilije drugi čovek.... E, čestitam!
JANIĆIJE i DIONISIJE:
Čestitamo!
VASILIJE:
Hvala, braćo!... Ja se nadam.. držim za izvesno.... a vi ćete već sa mnom zadovoljni biti, mnogo više nego s onom kavgadžijom.
DOSITIJE (skoči):
To je već suviše!... Tako ogovarati svoga dobrotvora, kom niste vredni da prah s nogu obrišete!... Sram vas bilo!
VASILIJE:
Šta je to, derane?!.. Znaš li ti da sam sada ja gospodar?
DOSITIJE:
Znam da si i ti kao i ovi drugi, ljudi neblagodarni, koji nemate suza za onoga koji vas je kao svoju braću ljubio!... I vi ste sluge božje, vi neljudi!...
VASILIJE (ugušeno):
Bol za igumanom zbunio ga je, te ne zna šta govori!... Ne slušajte ga, braćo; drugi put ćemo se razgovarati.
ANTONNJE:
Imaš pravo... Hajdmo mi (Ode.)
JANIĆIJE i DIONISIJE:
Hajdmo (Odu.)

SEDMA POJAVA
DOSITIJE, VASILIJE i GLASNIK

VASILIJE (glasnnku):
Imaš li kakvu poruku za mene?
GLASNIK:
Za tebe ništa, već za Dositija jedno pismo od pokojnog igumana... Evo ga. (Preda pismo Dositiju, pa ode.)
DOSITIJE:
Pismo od mog dobrog igumana?!... (Otvori ga.)
VASILIJE:
Šta to može biti?!.... De, čitaj ga jasno.
DOSITIJE (čita pismo):
„Ljubazni sine i oče Dositije! Na samrtnom času mome dolazim tebi, ljubezni sine, da ti se poverim. Ti ćeš me razumeti, jer si pošten i plemenit. Kao kaluđer — mogao sam biti tvojih godina — zaljubio sam se u jedio božanstveno stvorenje, skromno i nevino devojče. Badava sam se usiljavao da održim zavet svoj — ljubav ne poznaje neprirodnoga odricanja sveta!... Devojče odgovaraše mojoj nesrećnoj ljubavi i darova me ljubavnom zalogom — pokloni mi kćer. Ta moja kći, to je Mara“.... (Za sebe.) Svemogući bože!.... (Čita dalje.) „Za tu tajnu niko nije znao do Mara, moja kći, šumar, moj prijatelj, koji je pred svetom mesto oca zastupao, i otac Vasilije".... (Vasiliju-) Ti si, dakle, znao?
VASILIJE (za sebe):
Ove se doznalo.
DOSITIJE (čita dalje):
„Ja sam se trudio da dete moje s tobom usrećim; ali gadna kleveta oca Vasilija pokvarila je nameru i moju i tvoju. Tebe je prevarom od Mare odvratio, a mene klevetom u zatvor poslao, navodeći da tajnu ljubav s Marom vodim. Braniti se, značilo bi tajnu otkriti, a ja volijem umreti, nego da moja kći pred svetom crveni. Sad sve ziaš, čuvaj dete moje, usreći je, ako je još moguće, a ja ću te i u grobu blagosivljati. Tvoj iguman Todor".... Svemogući bože!... Je li moguće da se tako što pod nebom zbiva!....
VASILIJE (za sebe):
Šta sada da radim!
DOSITIJE:
Ti si nas, dakle, izdao, podli klevetniče, gadna hijeno, bezbožni razbojniče!... Jedne žrtve tvoje nema više. Na paklenoj duši tvojoj zabeleženo je ubistvo!... Ali ako si njega ubio, Maru nećeš. Ona je još živa i ja sam živ!... Idem da joj sve kažem.... idem da je na kolenima molim da mi oprosti što sam joj sa tebe nepravo učinio i onda ću sav svoj život njenoj sreći da posvetim. (Uputi se.)
VASILIJE (zbunjen i gleda na prozor):
Kuda si naumio?... Kuda ćeš? — Onu koju tražiš, eno je gde dolazi.
DOSITIJE:
Zlo glase tvoje reči! (Čuje se svatovac i povikivanje svatovsko.):
VASILIJE:
Gledni ovamo... Vidiš li one svatove? — Vidi koja je nevesta.... Poznaješ li je?
DOSITIJE:
Nevesta — moja Mara!... Bože!.... Maro, stani... Pričekaj tvoga Dimitrija... (Otrča napolje.)
VASILIJE:
Ipak ćeš biti moj! (Ode za njim.)

PROMENA
Manastirska porta. Na desno vidi se crkva. —

OSMA POJAVA
DOSITIJE, zatim VASILIJE

DOSITIJE (trči crkvenivm vratima, a kad im se lribliži stade):
Šta, sam hteo. kud sam pošao?!... Da, ja dođoh da lično raskivem sveze podlosti i da oživim umrli život moj... da ga spojim sa anđelskim životom moje Mare... Pa gde sam ja sad? — Ovde pred božjim hramom, kamo pred svetim oltarom dovedoše nevinu i bezazlenu dušu, da je kao jagnje žrecima na žrtveiik dadu!... Zar ja to smem.... zar to moje srce može dopustiti?! — Ne, ne; iikad! Ta ona je moja, ona ne sme ničija drugo biti!... Oni su je od mene otrgli, oteli.... Od mene, od njenog ljubavnika; ali ja to neću, to ja ne smem dopustiti!... Eno je dever privede oltaru.... I poslednja moja nada iščezava mi!... Eno sad je privedoše svešteniku.... Sveštenik pita njega: „Je li tvoja iskrena volja?" — On reče: „Jeste"!... Da, on je to kazao, a ona? — Eno, sad je red na nju.... Maro.... Maro, stani; ne izreci tu kobnu rečcu, koja će me ubiti i upropastiti!... Eno, sveštenik pita nju.... Stani, ne izgovaraj!... Ja te ljubim.... Čuješ, Maro glas srca moga, ja te ljubim!.... Kasno je već; reč je izletela, a ova je za mene za navek umrla!... (Klone na ploču što je pored crkvenih vrata.) Sunce mn se pomračilo i gusta se tama hvata pred mojim očima.
VASILIJE (izlazeći iz crkve, dođe do Dositija i udari ga rukom po ramenu):
Kuda ćeš sada?... Ha.... ha.... ha! (Ode.)
DOSITIJE (i ne gledajući ga):
Dobri igumane, ti vidiš da volju tvoju ne mogu ispuniti!... (Klone na kamen.)
(Svatovi izlaze pevajući i uzvikujući. — Mala pauza)
DOSITIJE:
Sve je propalo!... Sve je propalo!... S mojim manastirskim životom, sad je sve svršeno....

DEVETA POJAVA
DOSITIJE i TANASIJE

TANASIJE (dolazeći):
Oče Dositije.... tražim vas....
DOSITIJE:
Jesi li ti to, Tanasije?
TANASIJE:
Ja sam...
DOSITIJE:
A gde su ti one haljine?
TANASIJE:
Šta?!... Zar ste se sklopili da sa mnom pođete?
DOSITIJE:
Gde su haljine?
TANASIJE:
Evo ih; ovde su bile sakrivene. (Iz jednoga bokora cveća iznese zavežljaj.)
DOSITIJE:
Daj da ih obučem (Presvlači se, a mantiju baci.) Zbogom, moj dobri igumane. Tvoja će uspomena navek u mojim grudima živa ostati!... Zbogom, Maro, moja prva radosti a potonja žalosti!... Budi u naručja drugoga srećna i zadovoljna, kad te je sudbina od mene otrgla!... Zbogom i ti, beli manastire. Tvoje ćelije ne gode čoveku koji traži sveta i svetskoga života.... Prazninu, što su je u mome srcu popunjavale Mariia ljubav i igumanova dobrota, neka zameni ljubav moga nesrećnoga, propaćenog naroda srpskog.... Nauka neka mi bude pratilja u životu, da se naučim, da izaberem način kako valja rod srpski osloboditi i usrećiti.... Ti ćeš mi, mili moj srpski rode biti sva briga, sav moj život!.... Umudri me, Bože, ta tebi se sve može!.... Hajdmo. (Ode.)
TANASIJE (uzme mantiju Dositnjevu i obesi je na šljivu):
Ura!... Evo vam spomena od nekadašnjeg Dositija. (Ode za njim.)

DESETA POJAVA

Ova pojava potpuno odgovara poslednjoj pojavi novijega rukopisa, s toga se ona i ne ispisuje ovde.

[1] Ovaj deo odgovara, petome činu starijega rukopisa i pošto se bitno razlikuju to i njega u celini štampamo.

PETI ČIN
IGUMANOVA soba

PRVA POJAVA
VASILIJE i DOSITIJE

VASILIJE (hoda gore dole po sobi):
To je već suviše!... Od kako si se pokaluđerio, ne može čovek da te pozna!... Ni s kim ne razgovaraš, od svakog se kloniš... rekao bi čovek da si sa svim nezadovoljan!.. A?
DOSITIJE:
Ja ne znam.
VASILIJE:
„Ja ne znam"!... Je li to odgovor? Kad ne znaš, onda si dakle nezadovoljan!... a zašto?!... (Podrugljivo.) Ta ti si bar čak iz Banata dopetljao ovamo, da se posvetiš!...
DOSITIJE:
Imaš pravo, oče.
VASILIJE:
Kakvi su to odgovori?!... Ja bih rekao da ti mene hoćeš samo da jediš!...
DOSITIJE:
Kakva misao, oče, ja nemam običaja druge jediti.
VASILIJE:
Imaš, i opet ti kažem da imaš!... To tvoje skromno ponašanje; ta tvoja prividna mirnoća; taj tvoj izgled da si se, bajagi, sudbini predao — sve me to jedi, znaš li more, sve me to jedi!
DOSITIJE:
Zaista, oče, to je novo za mene.
VASILIJE:
Eto, kako mi odgovara.... More, znaš li ti s kim ti govoriš?!.. Znaš li ti da sam sada ja ovde iguman?
DOSITIJE:
Samo zamenjuješ igumana.
VASILIJE:
To je sve jedno!.... Još koji dan pa neće više biti nužde da ta zamenjujem.
DOSITIJE (živo):
Dakle, iguman će skorim doći?
VASILIJE:
Ha.... ha... doći?! Otići će skoro, i to tamo, odakle se više ne dolazi!
DOSITIJE:
Oče, je li to istina što govoriš?... Moj dobri iguman, dakle, je bolestan?!
VASILIJE:
Tvoj dobri iguman?! Smešna stvar! Ja ne nalazim baš da ti imaš povoda igumana dobrim nazivati!
DOSITIJE:
Oče, i ako me iguman u živac dirnuo, ipak ne mogu zaboraviti da je on bio moj dobrotvor, pa mu zato sve praštam.
VASILIJE (za oebe):
Prokleta narav!... (Na glas.) Zaista tvome se velikodušiju mora čovek da divi!
DOSITIJE:
To je samo blagodarnost, oče. Ali manimo se toga... Recite mi, oče, zašto su igumana opravili u Šišatovac, šta je on skrivio da mora, siromah, poslednje dane svoje u zatvoru provesti?!
VASILIJE:
Šta ja znam!... Kaluđerske spletke!... Ti bar poznaješ naše kaluđere!... Dosadio im iguman, pa su ga oblagali. To je sve.
DOSITIJE:
Pa dobro, oče, ti znaš da je iguman čestit i valjan bio, da je manastir i crkvu svoju ljubio, a bratiji svojoj dobra činio, pa zašto, dakle, ti ne opovrgneš nanesene mu klevete i laži?!
VASILIJE:
Ja?!... A ko bi slušao na mene?!... Samo bih škodio sebi, pa bi još i mene s njime zatvorili! To ti ne razumeš, zato se mani takva razgovora... A sad — vreme je da se ide u crkvu — idi zazvoni da se kaluđeri skupe.
DOSITIJE (ode).

DRUGA POJAVA
VASILIJE!

VASILIJE:
Prokleto derište! Sve sam upotrebio samo da ga u mantiju strpam; držao sam da će činu našem valjana odbrana biti, pa gledaj šta se iz njega izleglo!.... Ali čekaj se malo, samo da ja budem iguman, znaćeš ti kako se igra pred svojim starijim!...

TREĆA POJAVA
VASILIJE, ANTONIJE, JANIĆIJE, DIONISIJE
(Ulazeći u sobu pokloni se)

VASILIJE:
No kako ste bratijo!... Jeste li zadovoljni sa našim novim zamenikom?
ANTONIJE:
Kako ne bismo bili zadovoljni?! (Za sebe.) Nitkove jedan!
JANIĆIJE:
Sasvim je drukčije, nego pod pređašnjim igumanom!... (Za sebe.) To jest, sad je naopako!
DIONISIJE:
Sve je dobro, samo još da nije onog Dositija. Taj nam je sa svojim mudrovanjem izašao na vrh nosa!
ANTONIJE i JANIĆIJE:
Da, da, to je prava istina!
VASILIJE:
Neka; neka još malo, ukrotiću ja njega! Strpite se još malo.... (Za sebe.) dok iguman umre.... (Na glas.) A sad vreme je da se ide u crkvu na službu božju. (Svi se klaljaju, Vasilije ide napred, a kaluđeri za njim.)

ČETVRTA POJAVA
DOSITIJE
DOSITIJE (ulazi s protivne strane):
Dakle, bolestan!... Moj dobri iguman bolestan je, a ja ne mogu da sam uz njega, da ga negujem, da ga tešim u nesreći njegovoj!.... Siromah iguman!... Jadna Maro!... Mara?!.. Pri zvuku ovoga imena zašto mora da mi srce jače kuca?!... Nisam li se ja odrekao sveta, odrekao i Mare?!... Zar jedan kaluđer sme da misli na svoju prošlost?... Bež’te, bež’te od mene gorke misli, to je bio samo san!... Ne znam šta se sa mnom zbiva od kako sam obukao ovu crnu odeću!... Sve sam to više nezadovoljan... kud god pogledim, svud mi se čini da je izdajstvo i prokletstvo!... Mir i tišinu, što sam ih tražio među ovim zidovima, zamenio je večiti nemir i večita borba. Dok ne bejah kaluđer, držao sam da ću u kaluđerstvu vrhupac blaženstva postnći. A sada? — Sada mi se vidi da je sve prevara, a blaženstvo da je... ne, ne, stani, Dositije!... Nisi li ti sam potražio manastir ovaj?... Zar sada, kada si želju svoju postigao, da si neblagodaran?... Zar nemaš dovoljno uzroka da budeš srećan i zadovoljan?... Pa ipak, ipak sam nesrećan — vrlo nesrećan!... (Pokrije licv rukama.) Mir srce moje! Pomisao ia njih dvoje, koje sam najvećma ljubio na ovome svetu, pomisao da su oni bedni i nesrećni, neka stiša tugu tvoju!.. Da, da osećam već da mi je lakše... (Čuje se pojanje „Blagoslovi duše moja gospoda...“— Dositije uzme knjigu, klekne i moli se bogu, a u tome i zaspi. — Tada se digne pozadi zavesa i ukaže se pred njim na prestolu iguman, a čelo njegovih nogu Mara,— Iguman držeći u svojoj ruci veliku knjigu, siđe sa svoga prestola, pristupn bliže Dositiju, otvori pred njim knjigu i reče mu „Uči se!“— Za tim se iguman vrati, a zavesa se spusti.)

PETA POJAVA
DOSITIJE i TANASIJE

TANASIJE (pokaže se na vratima).
DOSITIJE (probudi se iz sna i živo skoči):
Šta se to zbiva oko mene?!... Iguman, Mara, oni su ovde?!.. (Spazi Tanasiju.) Ti si ih video, govori... je li da su ovde bili?
TANASNJE:
Gde to?
DOSITIJE:
Ovde — u ovoj sobi.
TANASIJE:
Ko to?
DOSITIJE:
Ta zar si slep?!.. Zar nisi video?!...
TANASIJE (za sebe):
Šta je ocu đakonu?!... (Na glas.) Koga sam video?!...
DOSITIJE:
Njega, igumana, i nju, Maru.
TANASIJE (za sebe):
Blagi bože, otac đakon je poludeo!... (Na glas.) Oče, vi ste valjda bolesni?
DOSITIJE:
Bolestan?... Govorim li ja zbunjeno?... Može biti... glava mi zuji... neka me vatra obuzela!... Imaš pravo, Tanasije, mora da sam bolestan!
TANASIJE (priđe mu bliže):
Umirite se, oče, pa mi recite šta vam se dogodilo?
DOSITIJE:
Da, da, sad se sećam... hteo sam se bogu moliti, pa sam zaspao. To je, dakle, bio samo pusti san!...
TANASIJE:
Pa šta ste snivali?
DOSITIJE:
Snivao sam da sam se našao u sjajnoj dvorani. U začelju je sedeo iguman, a čelo nogu mu Mara. U jedared se diže iguman, pristupi mi, otvori veliku knjigu, pisanu na raznim jezicima koje ja ne razumem, i reče mi: „Uči se!"... Još se nasmeši na mene, za tim se okrete, a ja se trgnem...
TANASIJE:
To je vrlo čudan san!... Šta to može da znači?
DOSITIJE (zamišljeno):
„Uči se!" reče mi, kao što mi je uvek govorio.... Zar to nije znak da se okanem ovog kaduđerskog života?... Zar nisu misli moje od nekog vremena dobile nov pravac, težeći nekoj iepoznatoj meti?... Kakva je to meta?... Nisu li to one silne knjige?... Nije li to svet, najbolja živa knjiga?... To je rečca koju do sada nisam poznavao — to je nauka!... Dobri igumane, sada te razumem!
TANASIJE (za sebe):
San ga je sa svim zbunio, te je tako zamišljen. Moram ga na druge misli dovesti, tim pre što je ovaj čas odsudan... (Glasno.) Oče, vi me još ne zapitaste zašto sam došao.
DOSITIJE:
Imaš pravo; hajde reci.
TANASIJE:
Znate, oče, ja imam tajnu na srcu; moram vam se ispovediti.
DOSITIJE:
Ako si zgrešio, ispovedi se bogu.
TANASIJE:
Nisam zgrešio; drugo nešto.
DOSITIJE:
A to?
TANASIJE:
Ne znam smem li reći.... ja se bojim...
DOSITIJE:
Ja te ne razumem.
TANASIJE:
Ta znate... meni se jako dosadilo u manastiru.
DOSITIJE (za sebe):
A meni?... Zar meni nije?
TANASIJE:
Obuzela me neka čežnja za kućom.
DOSITIJE (za sebe):
Moja je kuća široki svet.
TANASIJE:
Pa sam zbog toga naumio....
DOSITIJE:
No?
TANASIJE:
Da iz manastira pobegnem.
DOSITIJE (gleda ga):
Pobegneš?!
TANASIJE:
Vi ste se već rasrdili na mene?
DOSITIJE (ne slušajući ga):
A zašto se ti sam meni poveravaš?
TANASIJE:
E, znate, to ima svoga uzroka....
DOSNTIJE:
Dakle?
TANASIJE:
Jer mi vas je žao što trajete ovde dane.
DOSITIJE:
Tako?
TANASIJE:
Da... pa sam došao da vam ponudim.... da zajedno.... pobegnemo.
DOSITIJE:
A kuda to?
TANASIJE:
Sa mnom u Hrvatsku, mojim roditeljima. Možete kod nas ostati, a ako vam se ie dopadne, širok vam je ceo svet.
DOSITIJE:
Svet?!.. ceo svet?!... I ti misliš da bih ja mogao otići u svet?
TANASIJE:
Ta vi ste rođeni zato; vi i niste za kaluđera..
DOSITIJE (za sebe):
Šta govori ovaj deran?!... Zašto baš sada takve ponude?!...
TANASIJE (moli ga):
Hajdete sa mnom; ostavite ovaj manastir, gde nećete nikad biti srećni.
DOSITIJE:
Šta da činim?
TANASIJE:
Nemojte se bojati da će vas poznati... Ja sam već sve pripravio... (Izvadi iz zavežljaja.) Evo vam haljina.... obucite se samo; sasvim će vam dobro stajati.
DOSITIJE (za sebe):
Dakle, da bežim u široki svet... da tražim školu i nauku? Pa zašto ne?... Šta me vezuje ovde?.... A iguman, a Mara?... Zar da ih ostavim?!... Ne, ne... nikada!.... (Odvažno.) Hvala ti, Tanasije, na tvojoj ponudi... ja ostajem ovde.
TANASIJE:
Nemojte, oče; hajdete sa mnom.
DOSITIJE:
Ni reči više! Ja ću ostati. Što se tebe tiče, ja ti savetujem: idi tvojim roditeljima. Tamo ćeš biti srećniji.... (Čuje se larma) Šta je to?... Kakva je to vika?...
TANASIJE (ode).

ŠESTA POJAVA
VASILIJE, ANTONIJE, DIONISIJE, JANNĆIJE, GLASNIK i pređašnjn

VASILIJE:
Govori, dakle, šta nosiš iz Šišatovca?
GLASNIK:
Žalootan glas.... iguman je umro!
DOSITIJE:
Umro?
SVI:
Umro?
GLASNIK:
Umro danas iz jutra.
DOSITIJE:
Moj dobri iguman.... njega više nema!
JANIĆIJE:
Dakle, umro-o-o! (Ide po sobi i tura u džep što nađe.)
DIONISIJE:
Da, da... umro! (Isto tako.)
ANTONIJE:
Ta baš nije ni šteta! (Isto tako.)
JANIĆIJE:
Pravo veliš, bio je strašno naprasit.
DIONISIJE:
I besan.
ANTONIJE:
Grubijan.... To je naš Vasilije drugi čovek.... E, čestitam!
JANIĆIJE i DIONISIJE:
Čestitamo!
VASILIJE:
Hvala, braćo!... Ja se nadam.. držim za izvesno.... a vi ćete već sa mnom zadovoljni biti, mnogo više nego s onom kavgadžijom.
DOSITIJE (skoči):
To je već suviše!... Tako ogovarati svoga dobrotvora, kom niste vredni da prah s nogu obrišete!... Sram vas bilo!
VASILIJE:
Šta je to, derane?!.. Znaš li ti da sam sada ja gospodar?
DOSITIJE:
Znam da si i ti kao i ovi drugi, ljudi neblagodarni, koji nemate suza za onoga koji vas je kao svoju braću ljubio!... I vi ste sluge božje, vi neljudi!...
VASILIJE (ugušeno):
Bol za igumanom zbunio ga je, te ne zna šta govori!... Ne slušajte ga, braćo; drugi put ćemo se razgovarati.
ANTONNJE:
Imaš pravo... Hajdmo mi (Ode.)
JANIĆIJE i DIONISIJE:
Hajdmo (Odu.)

SEDMA POJAVA
DOSITIJE, VASILIJE i GLASNIK

VASILIJE (glasnnku):
Imaš li kakvu poruku za mene?
GLASNIK:
Za tebe ništa, već za Dositija jedno pismo od pokojnog igumana... Evo ga. (Preda pismo Dositiju, pa ode.)
DOSITIJE:
Pismo od mog dobrog igumana?!... (Otvori ga.)
VASILIJE:
Šta to može biti?!.... De, čitaj ga jasno.
DOSITIJE (čita pismo):
„Ljubazni sine i oče Dositije! Na samrtnom času mome dolazim tebi, ljubezni sine, da ti se poverim. Ti ćeš me razumeti, jer si pošten i plemenit. Kao kaluđer — mogao sam biti tvojih godina — zaljubio sam se u jedio božanstveno stvorenje, skromno i nevino devojče. Badava sam se usiljavao da održim zavet svoj — ljubav ne poznaje neprirodnoga odricanja sveta!... Devojče odgovaraše mojoj nesrećnoj ljubavi i darova me ljubavnom zalogom — pokloni mi kćer. Ta moja kći, to je Mara“.... (Za sebe.) Svemogući bože!.... (Čita dalje.) „Za tu tajnu niko nije znao do Mara, moja kći, šumar, moj prijatelj, koji je pred svetom mesto oca zastupao, i otac Vasilije".... (Vasiliju-) Ti si, dakle, znao?
VASILIJE (za sebe):
Ove se doznalo.
DOSITIJE (čita dalje):
„Ja sam se trudio da dete moje s tobom usrećim; ali gadna kleveta oca Vasilija pokvarila je nameru i moju i tvoju. Tebe je prevarom od Mare odvratio, a mene klevetom u zatvor poslao, navodeći da tajnu ljubav s Marom vodim. Braniti se, značilo bi tajnu otkriti, a ja volijem umreti, nego da moja kći pred svetom crveni. Sad sve ziaš, čuvaj dete moje, usreći je, ako je još moguće, a ja ću te i u grobu blagosivljati. Tvoj iguman Todor".... Svemogući bože!... Je li moguće da se tako što pod nebom zbiva!....
VASILIJE (za sebe):
Šta sada da radim!
DOSITIJE:
Ti si nas, dakle, izdao, podli klevetniče, gadna hijeno, bezbožni razbojniče!... Jedne žrtve tvoje nema više. Na paklenoj duši tvojoj zabeleženo je ubistvo!... Ali ako si njega ubio, Maru nećeš. Ona je još živa i ja sam živ!... Idem da joj sve kažem.... idem da je na kolenima molim da mi oprosti što sam joj sa tebe nepravo učinio i onda ću sav svoj život njenoj sreći da posvetim. (Uputi se.)
VASILIJE (zbunjen i gleda na prozor):
Kuda si naumio?... Kuda ćeš? — Onu koju tražiš, eno je gde dolazi.
DOSITIJE:
Zlo glase tvoje reči! (Čuje se svatovac i povikivanje svatovsko.):
VASILIJE:
Gledni ovamo... Vidiš li one svatove? — Vidi koja je nevesta.... Poznaješ li je?
DOSITIJE:
Nevesta — moja Mara!... Bože!.... Maro, stani... Pričekaj tvoga Dimitrija... (Otrča napolje.)
VASILIJE:
Ipak ćeš biti moj! (Ode za njim.)

PROMENA
Manastirska porta. Na desno vidi se crkva. —

OSMA POJAVA
DOSITIJE, zatim VASILIJE

DOSITIJE (trči crkvenivm vratima, a kad im se lribliži stade):
Šta, sam hteo. kud sam pošao?!... Da, ja dođoh da lično raskivem sveze podlosti i da oživim umrli život moj... da ga spojim sa anđelskim životom moje Mare... Pa gde sam ja sad? — Ovde pred božjim hramom, kamo pred svetim oltarom dovedoše nevinu i bezazlenu dušu, da je kao jagnje žrecima na žrtveiik dadu!... Zar ja to smem.... zar to moje srce može dopustiti?! — Ne, ne; iikad! Ta ona je moja, ona ne sme ničija drugo biti!... Oni su je od mene otrgli, oteli.... Od mene, od njenog ljubavnika; ali ja to neću, to ja ne smem dopustiti!... Eno je dever privede oltaru.... I poslednja moja nada iščezava mi!... Eno sad je privedoše svešteniku.... Sveštenik pita njega: „Je li tvoja iskrena volja?" — On reče: „Jeste"!... Da, on je to kazao, a ona? — Eno, sad je red na nju.... Maro.... Maro, stani; ne izreci tu kobnu rečcu, koja će me ubiti i upropastiti!... Eno, sveštenik pita nju.... Stani, ne izgovaraj!... Ja te ljubim.... Čuješ, Maro glas srca moga, ja te ljubim!.... Kasno je već; reč je izletela, a ova je za mene za navek umrla!... (Klone na ploču što je pored crkvenih vrata.) Sunce mn se pomračilo i gusta se tama hvata pred mojim očima.
VASILIJE (izlazeći iz crkve, dođe do Dositija i udari ga rukom po ramenu):
Kuda ćeš sada?... Ha.... ha.... ha! (Ode.)
DOSITIJE (i ne gledajući ga):
Dobri igumane, ti vidiš da volju tvoju ne mogu ispuniti!... (Klone na kamen.)
(Svatovi izlaze pevajući i uzvikujući. — Mala pauza)
DOSITIJE:
Sve je propalo!... Sve je propalo!... S mojim manastirskim životom, sad je sve svršeno....

DEVETA POJAVA
DOSITIJE i TANASIJE

TANASIJE (dolazeći):
Oče Dositije.... tražim vas....
DOSITIJE:
Jesi li ti to, Tanasije?
TANASIJE:
Ja sam...
DOSITIJE:
A gde su ti one haljine?
TANASIJE:
Šta?!... Zar ste se sklopili da sa mnom pođete?
DOSITIJE:
Gde su haljine?
TANASIJE:
Evo ih; ovde su bile sakrivene. (Iz jednoga bokora cveća iznese zavežljaj.)
DOSITIJE:
Daj da ih obučem (Presvlači se, a mantiju baci.) Zbogom, moj dobri igumane. Tvoja će uspomena navek u mojim grudima živa ostati!... Zbogom, Maro, moja prva radosti a potonja žalosti!... Budi u naručja drugoga srećna i zadovoljna, kad te je sudbina od mene otrgla!... Zbogom i ti, beli manastire. Tvoje ćelije ne gode čoveku koji traži sveta i svetskoga života.... Prazninu, što su je u mome srcu popunjavale Mariia ljubav i igumanova dobrota, neka zameni ljubav moga nesrećnoga, propaćenog naroda srpskog.... Nauka neka mi bude pratilja u životu, da se naučim, da izaberem način kako valja rod srpski osloboditi i usrećiti.... Ti ćeš mi, mili moj srpski rode biti sva briga, sav moj život!.... Umudri me, Bože, ta tebi se sve može!.... Hajdmo. (Ode.)
TANASIJE (uzme mantiju Dositnjevu i obesi je na šljivu):
Ura!... Evo vam spomena od nekadašnjeg Dositija. (Ode za njim.)

DESETA POJAVA

Ova pojava potpuno odgovara poslednjoj pojavi novijega rukopisa, s toga se ona i ne ispisuje ovde.

[1]