Мистер Долар (комедија у четири чина)/9
IV
МАТКОВИЋ, РЕДАКТОР
МАТКОВИЋ (Отвара писма која су на столу и прелистава их)
РЕДАКТОР (Долази): Посао, а, посао? Па ви сте развили читаву администрацију?
МАТКОВИЋ: Архива је тако богата; помишљам већ да ангажујем нарочито лице које ће је сређивати.
РЕДАКТОР: Верујем, а свакога дана биће све богатија.
МАТКОВИЋ: Морам све то средити, јер се ни један листић не сме затурити или изгубити. Не знате ви како је ово драгоцена архива; та ово је, верујте неисцрпан извор за будућег књижевника. О, колико ту лежи
готових комедија а колико трагедија. — (Узима једно писмо) — Једна млада девојчица — она вели да јој је шеснаест година — идеално воли свога пријатеља. Напустила је родитеље и одбегла њему, ономе кога идеално воли. Сад вели увиђа да је он сиромах, и сад идеално воли Жана и нуди се да побегне Жану. — (Узима друго писмо) — Један студент, тврдећи за себе да је врло даровит и да пише песме, нуди се да га Жан узме под своје. (Узима треће писмо) — Један банкар поверава Жану своју намеру да изврши самоубиство и моли га да га од тога задржи. — (Узима четврто писмо) Једна дама, у правом смислу дама, исповеда своје брачне тегобе, и пита се, зар нема данас херојски одважних мушкараца који би је умели утешити. Она мисли да би то Жан могао бити. — (Пето писмо) — Један стручњак предлаже оснивање фабрике свиле. Он је у тај посао уложио својих десет хиљада динара, али би му још требало пет до шест милиона. — (шесто писмо) — Опет дама. Поверљиво саопштава Жану да у последње време осећа неку антипатију према своме мужу и услед тога извесну празнину у своме срцу... Али ко ће вам све то набројати. Не могу стићи ни да их прочитам све, јер свакога дана пошта је све многобројнија.
РЕДАКТОР: А ствар се, види, и иначе развија по вашој жељи. Новине пуне сензација. Наслови упадљиви, поднаслови интересантни: „г. Тодорозић спава увек на леву страну”; „г. Тодоровић не воли салату”; „г. Тодоровић необично цени националне свираче”.
МАТКОВИЋ: „Г. Тодоровић подиже нову цркву у селу Путинцима”.
РЕДАКТОР: То нисам читао?
МАТКОВИЋ: Читаћете сутра, а кроз који дан ћете видети на моме столу бар десет пројеката младих архитекта.
РЕДАКТОР: И шта на све то каже Жан?
МАТКОВИЋ: Право да вам кажем подетињио се; уплашио се од среће. Не уме још никако да се помири са новим стањем, све га изненађује. Изненадило га је, на пример кад је изабран за члана Управе банке „Напредак”.
РЕДАКТОР: А је ли он већ акционар те банке?
МАТКОВИЋ: Није, али, Боже мој, не мора се свака банка држати својих правила.
РЕДАКТОР: Ласка ли му тај избор?
МАТКОВИЋ: Не, више му ласка друга једна понуда. Једна виђена партијска личност учинила му је понуду да постане члан партије с тим да о првим идућим изборима буде носилац листе.
РЕДАКТОР: Ама, зар је и то могуће?
МАТКОВИЋ: Иначе избори за почиснога члана друштва хуманих, културних, спортских, певачких... безброј, безброј, сваки дан све више. — (Узима једно писмо) — Ово је писмо за мене најинтересантније. Један трговачки агент фабрике гумених штикала и сапуна за бријање, нуди се да изради г. Јовану Тодоровићу одликовање Светом Лауром, орденом републике Таутланд.
РЕДАКТОР: Господе Боже!
МАТКОВИЋ: Да, ево и ценовника: Први степен са лентом 25.000 динара; други степен 20.000; трећи степен 15.000; четврти 10.000 и пети 7.000 динара. Шта велите, да примимо понуду?
РЕДАКТОР: Али каква је то република?
МАТКОВИЋ: Нема је ни у једном лексикону, а ко зна да ли и географски постоји. Оно што знам то је: од свих привредних грана та република највише негује производњу ордена и извози их преко разних агенција. Има људи којима је то неминовна потреба, јер без ордена немају никакво значење. То су обичне нуле, а орден је цифра која стављена пред ту нулу даје овој неку вредност у рачуници живота. И ради таквих потрошача вероватно и постоји република Таутланд и орден Свете Лауре. Набавићу га да појачам вредност Жанову.
РЕДАКТОР: Та има је он и без ордена.
МАТКОВИЋ: Имаће је тек. Кад би знали само колико понуда за женидбу.
РЕДАКТОР: Из бољих породица?
МАТКОВИЋ: Из најугледнијих.
РЕДАКТОР: Господе Боже, како је велика сила новац!
МАТКОВИЋ: Некад се свет занимао загонетком, шта је пре постало: пиле или јаје. Да би постојало пиле требало је претходно да постоји јаје из којега ће се излећи, а да би постојало јаје требало је да постоји пиле које ће га излећи. Данас је одбачена та наивна загонетка. Поставили смо себи другу и савременију, на коју данашњица даје јасан одговор. Питам ја: је ли то човек који прави новац или је то новац који прави човека. — (Спусти шаку на писма) — Ево вам одговора на ту загонетку. Долар,
мистер Долар је господар света! Ако не верујете а ви седите стрпљиво у партеру па гледајте и даље овај филм који ја, као што видите, са доста успеха режирам.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|