Милош Обилић (Јован Суботић)/43

Милош Обилић (Јован Суботић)
Писац: Јован Суботић
СЕДМИ ПРИЗОР

СЕДМИ ПРИЗОР

БРАНКОВИЋ (умотан дође, за себе):
Ха срећан сам... баш њу нађох...
(Гласно.)
Маро!
МАРА (тргне се, гледи ко је, па кад га позна повиче му):
Иди од мене ти слико паклена!
Иди у пак’о, тамо ти је место.
БРАНКОВИЋ (покорно):
Кад се цео свет на мене диже
Ваљда треба ти да ме прихватиш,
Моја жена...
МАРА (прекине му говор):
Издајица никог свога нема:
Нема жене, нема родитеља,
Нема мајке, не има детета;
(Узвишено.)
Ко род изда, рода се одриче!
Иди од мене: ја ти нисам жена;
Рекла сам ти... знаш кад сам ти рекла...
Да ћу донде зват’ се Бранковићком,
Док се тако могу звати с чешћу.
Твоје име поста проклетињом...
Нисам ни ја више Бранковићка!
БРАНКОВИЋ (блажећи):
Освести се... ти си се занела.
Не чека те код мене срамота,
Већ краљевска слава и поштење.
Ја сам с Турци добар мир склопио:
Пола царства Стевану је дата,
Половина мени је припала,
Докле живим у њој да краљујем,
А кад умрем сину да је оставим.
МАРА:
Одричем се и тебе и царства,
Одричем ти се имена и господства.
Нећу да свет и помислит’ може
Да сам знала за твоју издају,
Да сам ишла за очином главом.
Ти уживај, ако ти се може,
Што си душом од врага купио;
А ја идем тихој испосници,
Да сачувам име од навета,
Да покајем своју грешну холост,
Да намолим Бога на колени
Да твој грех на децу ми не баци.
(Оде нагло.)
БРАНКОВИЋ (сам):
На поруку не хтеде ми доћи,
Па ни самог мене не послуша.
А у кући преко ми је нужна.
Свет би реко: да издаде таста
Не би жена код њега стојала;
А моји би били ми вернији,
Јер њу служе мене слушајући
А данас је свуда по народу
Свако свето, што цар Лазар роди.
Па сад што ћу?.. Ха, ево Стевана!
(Увија се.)
Замишљен је... неће ме спазити.
(Повуче се у један кут.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.