Miloš Obilić (Jovan Subotić)/43
| ←Šesti prizor | Miloš Obilić (Jovan Subotić) Pisac: Jovan Subotić SEDMI PRIZOR |
Osmi prizor→ |
SEDMI PRIZOR
BRANKOVIĆ (umotan dođe, za sebe):
Ha srećan sam... baš nju nađoh...
(Glasno.)
Maro!
MARA (trgne se, gledi ko je, pa kad ga pozna poviče mu):
Idi od mene ti sliko paklena!
Idi u pak’o, tamo ti je mesto.
BRANKOVIĆ (pokorno):
Kad se ceo svet na mene diže
Valjda treba ti da me prihvatiš,
Moja žena...
MARA (prekine mu govor):
Izdajica nikog svoga nema:
Nema žene, nema roditelja,
Nema majke, ne ima deteta;
(Uzvišeno.)
Ko rod izda, roda se odriče!
Idi od mene: ja ti nisam žena;
Rekla sam ti... znaš kad sam ti rekla...
Da ću donde zvat’ se Brankovićkom,
Dok se tako mogu zvati s češću.
Tvoje ime posta prokletinjom...
Nisam ni ja više Brankovićka!
BRANKOVIĆ (blažeći):
Osvesti se... ti si se zanela.
Ne čeka te kod mene sramota,
Već kraljevska slava i poštenje.
Ja sam s Turci dobar mir sklopio:
Pola carstva Stevanu je data,
Polovina meni je pripala,
Dokle živim u njoj da kraljujem,
A kad umrem sinu da je ostavim.
MARA:
Odričem se i tebe i carstva,
Odričem ti se imena i gospodstva.
Neću da svet i pomislit’ može
Da sam znala za tvoju izdaju,
Da sam išla za očinom glavom.
Ti uživaj, ako ti se može,
Što si dušom od vraga kupio;
A ja idem tihoj isposnici,
Da sačuvam ime od naveta,
Da pokajem svoju grešnu holost,
Da namolim Boga na koleni
Da tvoj greh na decu mi ne baci.
(Ode naglo.)
BRANKOVIĆ (sam):
Na poruku ne htede mi doći,
Pa ni samog mene ne posluša.
A u kući preko mi je nužna.
Svet bi reko: da izdade tasta
Ne bi žena kod njega stojala;
A moji bi bili mi verniji,
Jer nju služe mene slušajući
A danas je svuda po narodu
Svako sveto, što car Lazar rodi.
Pa sad što ću?.. Ha, evo Stevana!
(Uvija se.)
Zamišljen je... neće me spaziti.
(Povuče se u jedan kut.)
|