Милош Обилић (Јован Суботић)/2
| ←Први призор | Милош Обилић (Јован Суботић) Писац: Јован Суботић ДРУГИ ПРИЗОР |
Трећи призор→ |
ДРУГИ ПРИЗОР
Мара и Вукосава дођу.
ВУКОСАВА (уђе нагло у дворану и гледа по њој):
Ах, како ми у белим недрима
Игра срце од тешке радости
Кад погледим ово мило место.
Ту, у тој сам свијетлој дворани
Најмилије часе проживила
Као дете и као девојка,
Са луткама ту сам се играла,
Ту ме отац на свом држа крилу,
Ту ми мила мајка Јевросима
Приповести најлепше казива,
Ту сам млада ситан везак везла,
Везак везла, песме попевала,
А из оног зеленог гајића
Мали ми је славуј отпевао,
Кроз тај прозор гледала сам често
Плаво небо са бледим месецом
Пак ми с њега чудесне милине
У пресрећно срдашце слеташе.
Ту ми отац први пут представи
Драгог мога Милоша Обилића,
Ту ми мајка венац невестински
На млађану постави главицу
Радости га сузом оросивши,
А кад пођох са венчаним другом,
Ту сам сузе на мајчино недро
И на руку оца пролевала:
Па сад све ми то пред очи стаје,
Све ми живо у срцу устаје...
(Гледи свуда по соби усхићена.)
МАРА (хладно):
Јест доиста. Овде све је тако,
Како беше док ту становасмо.
На овој се дворани не види,
Да нам отац међу тим временом
Царску круну на главу задоби.
(К Јевросими и Јерини охоло.)
Сад идите!
ВУКОСАВА (загрли Јевросиму):
Оди, стара Јевросима мајко,
Да те млада госпођа загрли,
К’о што те је девојче грлило,
Кад си младо овде забављала.
ЈЕВРОСИМА (таре сузе):
Светла госпо, Бог ти наплатио
Сваким добром и срећом вечитом,
Кад се тако старе Јевросиме
У љубави детињској спомињеш.
ЈЕВРОСИМА и ЈЕРИНА (оду).
МАРА и ВУКОСАВА (седну за посао).
ВУКОСАВА:
Не иде ми посао од руке.
У прошлост ми одлетише мисли,
Па ми игла из руке испада.
МАРА (ради помњиво).
ВУКОСАВА (устане и оде на прозор).
МАРА (радећи):
Ти си млада, па ти свако чувство
Мало јаче срдашце потреса.
Док ојачаш, биће другачије.
Мене неће ништа уздрмати.
Нема оне на свијету мисли,
Била сјајна, била ноћне боје,
Која ће ми главу замутити;
Нити ће се тако чувство наћи,
Које ће ми срце узбунити,
Ма слетило са неба ведрога
Ил’ из црног пакла допљуснуло.
ВУКОСАВА:
Ти си увек мушкобања била.
Знам, сећам се, да је више пута
Отац рек’о милој нашој мајци
Што у шали, а што у истини,
Да је штета што мушко нијеси.
МАРА (уздахнувши):
Камо срећа да бритки мач машем,
У свету бих име оставила;
Ил’ би ми се дивила столећа,
Или би ме веци проклињали.
(Удуби се у мисли.)
ВУКОСАВА (показујући):
Видиш онај дивни бокор ружа,
Тамо стоја војвода Обилић
Кад сам њега први пут видила.
МАРА (не гледи).
ВУКОСАВА:
А под оним лиснатим јасеном
Први пут ми белу стиште руку.
МАРА (не гледи).
ВУКОСАВА:
А код оног бистрога извора
Први пут ми рече да ме љуби.
МАРА (пређе руком преко чела, и стане радити):
Ти све само о љубави сневаш.
ВУКОСАВА (срећна):
Да о чем’ ћу? Та није ли љубав
Најсветије чувство у човеку?
Зар ти не знаш, да је чиста љубав
Женском срцу најдражије благо,
Женској глави најкраснији венац,
Женском јарко животу сунашце!
МАРА:
Како кому? Мени није тако!
ВУКОСАВА:
О, ти ниси никада љубила!
МАРА:
Вукосаво, и ја имам мужа!
ВУКОСАВА:
Опрости ми, милена сестрицо,
Имаш мужа дична и ваљана
Ал’ је један Милош на свијету.
МАРА (погледа је строго, па се онда насмије):
И проста ће заклет’ се сељанка
Да јој војну нигде пара нема
Док јој љубав врије у прсима.
ВУКОСАВА:
Не, не, сестро! Нисам ти ја сама
Која тако о њему говорим;
Питај оца, питај сву Србију...
Уз Милоша другог не признају.
МАРА (посмешљиво):
Кад таст зета пред кћерком похвали,
И што рекне која улизица,
То не треба одмах узимати,
Да је злато, ако се и жути.
ВУКОСАВА:
Немој тако, секо, говорити!
Што ти тако не цениш Милоша,
Није чудо, јер си Бранковићка...
МАРА (устане поносито):
Право кажеш. Бранковићка људе
Другом мером мери и цијени.
Ко се другом врх главе уздиже,
Бранковићу колена не стиже.
ВУКОСАВА (простодушно):
Имаш право кад на друге смераш,
Ал’ Обилић и њега престиже.
МАРА:
Гледни само, кад господа иду,
Па ћеш најпре видит’ Бранковића.
ВУКОСАВА:
Јер му кућа издаље се знаде,
А пред многим иде и летима.
МАРА:
ТО је оно! Бранковића кућа
Старија је и од очине нам.
А ко знаде за дом Обилића?
Иди пољем, у пољу га нема,
Иди гором, у гори га нема.
И што има, то са женом доби.
ВУКОСАВА (безазлено):
А погледај кад се бојак бије
Па ћеш првог видит’ Обилића,
Иди пољем, поља га певају,
Иди гором, гора га попева.
Има кућа јачих и старијих,
Ал’ имена тако славног нема!
МАРА (једовито):
Ха, Кобилић заиста је име
Које славу постанком казује.
ВУКОСАВА (жалостиво):
А што име мужу ми изврћеш?
Ја у твога ни дирнула нисам.
МАРА:
Рекох само, што сав свет говори!
ВУКОСАВА:
А шта свет за Вуком не говори...
МАРА (жестоко):
Шта говори?
ВУКОСАВА (бојажљиво):
Нећу да те вређам!
МАРА (жесточије):
Реци само; хоћу да ми кажеш:
Заповедам да ми одмах кажеш!
ВУКОСАВА (тихо али одважно):
Нећу т’ казат’, биће ти неправо,
Па би могла на ме зажалити.
МАРА (увредљиво):
Нећу да ме штеди Кобилићка!
ВУКОСАВА (узвишено):
Бранковићко! Заборавила си
Да нас једна одљуља колевка!
МАРА:
Једна нас је зипка одљуљала
Али гнезда свисмо неједнако:
Моје стоји на врху од јеле,
А ти своје сави у прашини!
ВУКОСАВА (увређена):
Нек’ је тако, ал’ и ово стоји;
Твоје сави птица кукавица,
А ја грлим у своме сокола!
МАРА (шине је руком по образу):
Ето ти, на! Па из тога види,
Да у гнезду на јеловом врху
Не станује птица кукавица.
ВУКОСАВА (погледи је, па стане плакати).
МАРА (гледи је неко време поносито и презрително, пак онда оде).
ВУКОСАВА (стоји плачући).
|