Miloš Obilić (Jovan Subotić)/2

Miloš Obilić (Jovan Subotić)
Pisac: Jovan Subotić
DRUGI PRIZOR

DRUGI PRIZOR
Mara i Vukosava dođu.

VUKOSAVA (uđe naglo u dvoranu i gleda po njoj):
Ah, kako mi u belim nedrima
Igra srce od teške radosti
Kad pogledim ovo milo mesto.
Tu, u toj sam svijetloj dvorani
Najmilije čase proživila
Kao dete i kao devojka,
Sa lutkama tu sam se igrala,
Tu me otac na svom drža krilu,
Tu mi mila majka Jevrosima
Pripovesti najlepše kaziva,
Tu sam mlada sitan vezak vezla,
Vezak vezla, pesme popevala,
A iz onog zelenog gajića
Mali mi je slavuj otpevao,
Kroz taj prozor gledala sam često
Plavo nebo sa bledim mesecom
Pak mi s njega čudesne miline
U presrećno srdašce sletaše.
Tu mi otac prvi put predstavi
Dragog moga Miloša Obilića,
Tu mi majka venac nevestinski
Na mlađanu postavi glavicu
Radosti ga suzom orosivši,
A kad pođoh sa venčanim drugom,
Tu sam suze na majčino nedro
I na ruku oca prolevala:
Pa sad sve mi to pred oči staje,
Sve mi živo u srcu ustaje...
(Gledi svuda po sobi ushićena.)
MARA (hladno):
Jest doista. Ovde sve je tako,
Kako beše dok tu stanovasmo.
Na ovoj se dvorani ne vidi,
Da nam otac među tim vremenom
Carsku krunu na glavu zadobi.
(K Jevrosimi i Jerini oholo.)
Sad idite!
VUKOSAVA (zagrli Jevrosimu):
Odi, stara Jevrosima majko,
Da te mlada gospođa zagrli,
K’o što te je devojče grlilo,
Kad si mlado ovde zabavljala.
JEVROSIMA (tare suze):
Svetla gospo, Bog ti naplatio
Svakim dobrom i srećom večitom,
Kad se tako stare Jevrosime
U ljubavi detinjskoj spominješ.
JEVROSIMA i JERINA (odu).
MARA i VUKOSAVA (sednu za posao).
VUKOSAVA:
Ne ide mi posao od ruke.
U prošlost mi odletiše misli,
Pa mi igla iz ruke ispada.
MARA (radi pomnjivo).
VUKOSAVA (ustane i ode na prozor).
MARA (radeći):
Ti si mlada, pa ti svako čuvstvo
Malo jače srdašce potresa.
Dok ojačaš, biće drugačije.
Mene neće ništa uzdrmati.
Nema one na svijetu misli,
Bila sjajna, bila noćne boje,
Koja će mi glavu zamutiti;
Niti će se tako čuvstvo naći,
Koje će mi srce uzbuniti,
Ma sletilo sa neba vedroga
Il’ iz crnog pakla dopljusnulo.
VUKOSAVA:
Ti si uvek muškobanja bila.
Znam, sećam se, da je više puta
Otac rek’o miloj našoj majci
Što u šali, a što u istini,
Da je šteta što muško nijesi.
MARA (uzdahnuvši):
Kamo sreća da britki mač mašem,
U svetu bih ime ostavila;
Il’ bi mi se divila stoleća,
Ili bi me veci proklinjali.
(Udubi se u misli.)
VUKOSAVA (pokazujući):
Vidiš onaj divni bokor ruža,
Tamo stoja vojvoda Obilić
Kad sam njega prvi put vidila.
MARA (ne gledi).
VUKOSAVA:
A pod onim lisnatim jasenom
Prvi put mi belu stište ruku.
MARA (ne gledi).
VUKOSAVA:
A kod onog bistroga izvora
Prvi put mi reče da me ljubi.
MARA (pređe rukom preko čela, i stane raditi):
Ti sve samo o ljubavi snevaš.
VUKOSAVA (srećna):
Da o čem’ ću? Ta nije li ljubav
Najsvetije čuvstvo u čoveku?
Zar ti ne znaš, da je čista ljubav
Ženskom srcu najdražije blago,
Ženskoj glavi najkrasniji venac,
Ženskom jarko životu sunašce!
MARA:
Kako komu? Meni nije tako!
VUKOSAVA:
O, ti nisi nikada ljubila!
MARA:
Vukosavo, i ja imam muža!
VUKOSAVA:
Oprosti mi, milena sestrico,
Imaš muža dična i valjana
Al’ je jedan Miloš na svijetu.
MARA (pogleda je strogo, pa se onda nasmije):
I prosta će zaklet’ se seljanka
Da joj vojnu nigde para nema
Dok joj ljubav vrije u prsima.
VUKOSAVA:
Ne, ne, sestro! Nisam ti ja sama
Koja tako o njemu govorim;
Pitaj oca, pitaj svu Srbiju...
Uz Miloša drugog ne priznaju.
MARA (posmešljivo):
Kad tast zeta pred kćerkom pohvali,
I što rekne koja ulizica,
To ne treba odmah uzimati,
Da je zlato, ako se i žuti.
VUKOSAVA:
Nemoj tako, seko, govoriti!
Što ti tako ne ceniš Miloša,
Nije čudo, jer si Brankovićka...
MARA (ustane ponosito):
Pravo kažeš. Brankovićka ljude
Drugom merom meri i cijeni.
Ko se drugom vrh glave uzdiže,
Brankoviću kolena ne stiže.
VUKOSAVA (prostodušno):
Imaš pravo kad na druge smeraš,
Al’ Obilić i njega prestiže.
MARA:
Gledni samo, kad gospoda idu,
Pa ćeš najpre vidit’ Brankovića.
VUKOSAVA:
Jer mu kuća izdalje se znade,
A pred mnogim ide i letima.
MARA:
TO je ono! Brankovića kuća
Starija je i od očine nam.
A ko znade za dom Obilića?
Idi poljem, u polju ga nema,
Idi gorom, u gori ga nema.
I što ima, to sa ženom dobi.
VUKOSAVA (bezazleno):
A pogledaj kad se bojak bije
Pa ćeš prvog vidit’ Obilića,
Idi poljem, polja ga pevaju,
Idi gorom, gora ga popeva.
Ima kuća jačih i starijih,
Al’ imena tako slavnog nema!
MARA (jedovito):
Ha, Kobilić zaista je ime
Koje slavu postankom kazuje.
VUKOSAVA (žalostivo):
A što ime mužu mi izvrćeš?
Ja u tvoga ni dirnula nisam.
MARA:
Rekoh samo, što sav svet govori!
VUKOSAVA:
A šta svet za Vukom ne govori...
MARA (žestoko):
Šta govori?
VUKOSAVA (bojažljivo):
Neću da te vređam!
MARA (žestočije):
Reci samo; hoću da mi kažeš:
Zapovedam da mi odmah kažeš!
VUKOSAVA (tiho ali odvažno):
Neću t’ kazat’, biće ti nepravo,
Pa bi mogla na me zažaliti.
MARA (uvredljivo):
Neću da me štedi Kobilićka!
VUKOSAVA (uzvišeno):
Brankovićko! Zaboravila si
Da nas jedna odljulja kolevka!
MARA:
Jedna nas je zipka odljuljala
Ali gnezda svismo nejednako:
Moje stoji na vrhu od jele,
A ti svoje savi u prašini!
VUKOSAVA (uvređena):
Nek’ je tako, al’ i ovo stoji;
Tvoje savi ptica kukavica,
A ja grlim u svome sokola!
MARA (šine je rukom po obrazu):
Eto ti, na! Pa iz toga vidi,
Da u gnezdu na jelovom vrhu
Ne stanuje ptica kukavica.
VUKOSAVA (pogledi je, pa stane plakati).
MARA (gledi je neko vreme ponosito i prezritelno, pak onda ode).
VUKOSAVA (stoji plačući).

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.