Милош Обилић (Јован Суботић)/19
| ←Четврти призор | Милош Обилић (Јован Суботић) Писац: Јован Суботић ПЕТИ ПРИЗОР |
Шести призор→ |
ПЕТИ ПРИЗОР
Обилић и Косанчић дођу
ОБИЛИЋ:
Како мени сад наслика Турке
Једва чекам да се ударимо.
КОСАНЧИЋ:
Много их је, али мало вреде.
Свак ће од нас лако са стотином.
ОБИЛИЋ:
Добро кад те тамо не познаше,
Не би више с њима војевао.
КОСАНЧИЋ:
Кад ја узмем турско одијело,
Па ударим говорит’ арапски,
Не би ни ти познао Ивана
А камоли да га други позна.
ОБИЛИЋ:
ТИ ћеш данас јавит’ господару
Да си био у турском табору
И како си војску им нашао.
Али тако приповест нареди
Како сам ти данас казивао.
Не говори што би заплашило,
Већ ти кажи што ће у свакога
Од нас тврдо улит’ поуздање
Да победу добити морамо.
Са том вером победа је наша!
КОСАНЧИЋ:
Немај бриге! Та после Милоша
Нико тако, као ја, не љуби
Ни свој народ, ни својега цара.
ОБИЛИЋ:
Ја ћу нато на све навалити
Да никога више не чекамо
Већ на Турке сутра ударимо.
Ионако сутра му је свето,
Па нека га победом прослави
Која ће му већу славу дати
Него златна слова у Требнику.
КОСАНЧИЋ:
А што мислиш са твојим пашанцем?
Турци тамо о њему говоре
Као о свом присном пријатељу!
Он се тајно с њима договара.
ОБИЛИЋ:
Дај сведока, па ћу га убити
Усред војске' пред царевим лицем.
КОСАНЧИЋ:
Дај ми часа, па ћу ти сведока
Ил’ доварат’ ил’ силом довести.
(У стану чују се бубњеви, и иза шатора царева замње свирка.)
ОБИЛИЋ:
Хајд’, Иване, вечера почиње.
Чујеш свирку, цар за стол полази.
(Оду.)
|