Милош Обилић (Јован Суботић)/12

Милош Обилић (Јован Суботић)
Писац: Јован Суботић
СЕДМИ ПРИЗОР

СЕДМИ ПРИЗОР

ДВОРАНИН (изиђе и рекне):
Цар долази!
(Два дворска кнеза изиђу и отворе врата, на која изиђу Цар Лазар, Високи Стебан краљеђић, Југ Богдан и Вук Бранковић. Дворани затворе врата па стану један с једне стране истих, други с друге. Цар Лазар седне на приправљену за њега столицу, и даде знак Југ Богдану, да се на другу посади, која је мало више на страни стојала. Југ Богдан седне. Краљевић Стеван стане на десно до оца. Бранковић стане до Југ Богдана.)
ЦАР ЛАЗАР (гледи и тражи некога очима):
Једно место видим овђе празно:
Зар јошт’ Милош натраг се не врати?
ОБИЛИЋ(уђе на врата на која бијаиле пре изишао).
ЦАР ЛАЗАР:
Баш за тебе питао сам, кнеже!
Стани тамо.
(Показујући руком до Бранковића.)
МУСИЋ (к Бановићу):
Цар га јако љуби.
БАНОВИЋ:
Јер зна да све нас у њему љуби.
ЦАР ЛАЗАР:
Послаше нам Турци посланика.
Нуде нама своје пријатељство,
Ишту с њима да сложимо војску
Па да срећу на пола делимо.
А да своји већма постанемо,
Моле да дам моју кћер Милеву
Султанову сину Бајазиту
Да му буде љуба вереница.
Не усхтемо л’ тако учинити,
Онда на нас извести ће војску,
Пак буду ли у боју старији,
Мисле радо да ћемо им дати
Што сад холо њима одричемо.
Мир и рат у овим реч’ма лежи.
Шта мислите, што нам чинит’ ваља?
ЈУГ БОГДАН:
Данас сутра мислим у гроб лећи,
Па с каквим бих образом изиш’о
Пред распетог свога спаситеља,
Кад бих теби данас световао
Да му будеш у помоћ крвнику
Да се одржи и до силе дође,
Пак да онда ову употреби
Да крст згази и хришћане потре.
Немој светли царе помагати
Душманину своје свете вере.
БРАНКОВИЋ:
Месец крст ће као равног друга
Само онда крај себе трпљети,
Ако нема снаге да га скрха.
Сад нас траже, знак је да ни сами
Јошт не држе да су од нас јачи.
Кад пак скупа стојат’ не можемо,
Нек падају они; кад се с њима
Пре ил’ после мерити морамо,
Нек сад буде док смо од њих јачи.
БОШКО:
Светла круно, чини што ти драго;
Ал’ ја у бој уз Турке не одох.
Пре ћу сабљу на троје сломити
Нег’ што ћу је на брата Хришћана
Уз погане потргнути Турке.
ЦАР ЛАЗАР:
Истина је! Ако се сложимо
И међ’ собом савез учинимо,
Ма на чије враге завојштили
Увек ћемо крв хришћанску лити.
Бановићу, што ми ти светујеш?
БАНОВИЋ:
Крв је крв, а и сабља је сабља,
Била турска ил’ била хришћанска:
Мати рађа Срба к’о Турчина,
Ковач кује сабље обадвије.
Али право Вук Бранковић каза,
Да ми скупа стојат’ не можемо.
Ко тај од нас поклонит’ се мора
Ил’ ми њима, или они нама.
Па кад једном крхат’ се морамо,
Биће боље данас него сутра.
Јер данас су свакојако мањи
Него што ће до који дан бити
Кад им својом крвљу помогнемо
Више добит снаге и живота:
Зато, што је фајде мислити се,
Кад се само једно чинити даје?
СВИ:
Светли царе, нека тако буде.
ЦАР ЛАЗАР (гледи на Обилића):
Обилић нам јошт’ ништа не рече.
Хајде кнеже, кажи, шта ти судиш?
ОБИЛИЋ (смерно):
Светли царе! Тражиш ли савета,
Окрени се оној седој глави
(Показујући на Југ Богдана.)
Или овом оку соколовом.
(Показјући иа Бановића.)
Мени мајка хладну крв не даде
Да ја тихо мудре нижем речи,
Већ ми даде јуначку десницу
Да свршујем што цар заповеди.
ЦАР ЛАЗАР (устане нагло и повикне с ватром):
Мач пашите! Заставу дижите!
Је л’ вам ова по срцу војводе?
ОБИЛИЋ (сав зажарен):
У недрима срце ми заигра,
Пред оком ми јасна светлост сину:
Чини ми се да ће ова војна
Необичном славом нас осути.
Чини ми се да нас судба зове,
Да ми старе Грке изменимо,
Да престолу светог Константина
Наша рука нову славу даде,
Да сијнемо међ’ народи света
К’о што некад Римљани сијаше:
Срећна битка тој ће светој глави
Придобити круну цариградску!
ВИСОКИ СТЕВАН (приступи Обилићу):
Из срца си мени говорио:
Ходи амо на срце братинско!
(Загрли га.)
(Сви приступе Обилићу и стискују му руку, осим старог Југ Богдана и Вука Бранковића.)
ЈУГ БОГДАН:
Млађи свет ти руку своју даје
А ја ћу ти свој благослов дати.
(Милош сагне главу пред њим.)
Истина се у глави развија
Ал’ пребива у срцу чистоме.
Што ти желиш, нека Бог испуни,
Што ти рече, нека Бог саслуша!
(Милош се исправи.)
ЦАР ЛАЗАР (свечано):
Ова војна пуна је судбине
Ил’ добили, или изгубили!
ОБИЛИЋ (одушевљено):
Ако, царе, битку изгубимо,
Онда нам је суђено пропасти!
Онда ћемо сви како стојимо
У јуначком боју изгинути.
Ал’ нека нам није жао гинут’;
Наши ће се гробови славити
К’о гробови красних светитеља,
Јер у њих ће с нама боравити
Вечни санак српска царевина!
Што ће бити, то сам вишњи знаде:
Али у ком крв јуначка врије
У ком срце за свој народ бије
Весело ће у бој полећети
Било роду нову славу тећи
Било с њиме у црни гроб лећи.
БАНОВИЋ:
Или било губит’ ил’ добити
Радо ћемо крв своју пролити.
ЦАР ЛАЗАР (Обилићу):
Посланика теби сам предао,
Ти га иди у веће доведи.
ОБИЛИЋ (оде.)
ЦАР ЛАЗАР (гледећи на Југ-Богдана, седајући):
Дакле тако?
ЈУГ-БОГДАН:
Друкчије никако!
МУСИЋ:
Мислим да смем за све друге рећи:
Сад ил’ никад, тако ил’ никако!

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.