Miloš Obilić (Jovan Subotić)/12
| ←Šesti prizor | Miloš Obilić (Jovan Subotić) Pisac: Jovan Subotić SEDMI PRIZOR |
Osmi prizor→ |
SEDMI PRIZOR
DVORANIN (iziđe i rekne):
Car dolazi!
(Dva dvorska kneza iziđu i otvore vrata, na koja iziđu Car Lazar, Visoki Steban kraljeđić, Jug Bogdan i Vuk Branković. Dvorani zatvore vrata pa stanu jedan s jedne strane istih, drugi s druge. Car Lazar sedne na pripravljenu za njega stolicu, i dade znak Jug Bogdanu, da se na drugu posadi, koja je malo više na strani stojala. Jug Bogdan sedne. Kraljević Stevan stane na desno do oca. Branković stane do Jug Bogdana.)
CAR LAZAR (gledi i traži nekoga očima):
Jedno mesto vidim ovđe prazno:
Zar jošt’ Miloš natrag se ne vrati?
OBILIĆ(uđe na vrata na koja bijaile pre izišao).
CAR LAZAR:
Baš za tebe pitao sam, kneže!
Stani tamo.
(Pokazujući rukom do Brankovića.)
MUSIĆ (k Banoviću):
Car ga jako ljubi.
BANOVIĆ:
Jer zna da sve nas u njemu ljubi.
CAR LAZAR:
Poslaše nam Turci poslanika.
Nude nama svoje prijateljstvo,
Ištu s njima da složimo vojsku
Pa da sreću na pola delimo.
A da svoji većma postanemo,
Mole da dam moju kćer Milevu
Sultanovu sinu Bajazitu
Da mu bude ljuba verenica.
Ne ushtemo l’ tako učiniti,
Onda na nas izvesti će vojsku,
Pak budu li u boju stariji,
Misle rado da ćemo im dati
Što sad holo njima odričemo.
Mir i rat u ovim reč’ma leži.
Šta mislite, što nam činit’ valja?
JUG BOGDAN:
Danas sutra mislim u grob leći,
Pa s kakvim bih obrazom iziš’o
Pred raspetog svoga spasitelja,
Kad bih tebi danas svetovao
Da mu budeš u pomoć krvniku
Da se održi i do sile dođe,
Pak da onda ovu upotrebi
Da krst zgazi i hrišćane potre.
Nemoj svetli care pomagati
Dušmaninu svoje svete vere.
BRANKOVIĆ:
Mesec krst će kao ravnog druga
Samo onda kraj sebe trpljeti,
Ako nema snage da ga skrha.
Sad nas traže, znak je da ni sami
Jošt ne drže da su od nas jači.
Kad pak skupa stojat’ ne možemo,
Nek padaju oni; kad se s njima
Pre il’ posle meriti moramo,
Nek sad bude dok smo od njih jači.
BOŠKO:
Svetla kruno, čini što ti drago;
Al’ ja u boj uz Turke ne odoh.
Pre ću sablju na troje slomiti
Neg’ što ću je na brata Hrišćana
Uz pogane potrgnuti Turke.
CAR LAZAR:
Istina je! Ako se složimo
I međ’ sobom savez učinimo,
Ma na čije vrage zavojštili
Uvek ćemo krv hrišćansku liti.
Banoviću, što mi ti svetuješ?
BANOVIĆ:
Krv je krv, a i sablja je sablja,
Bila turska il’ bila hrišćanska:
Mati rađa Srba k’o Turčina,
Kovač kuje sablje obadvije.
Ali pravo Vuk Branković kaza,
Da mi skupa stojat’ ne možemo.
Ko taj od nas poklonit’ se mora
Il’ mi njima, ili oni nama.
Pa kad jednom krhat’ se moramo,
Biće bolje danas nego sutra.
Jer danas su svakojako manji
Nego što će do koji dan biti
Kad im svojom krvlju pomognemo
Više dobit snage i života:
Zato, što je fajde misliti se,
Kad se samo jedno činiti daje?
SVI:
Svetli care, neka tako bude.
CAR LAZAR (gledi na Obilića):
Obilić nam jošt’ ništa ne reče.
Hajde kneže, kaži, šta ti sudiš?
OBILIĆ (smerno):
Svetli care! Tražiš li saveta,
Okreni se onoj sedoj glavi
(Pokazujući na Jug Bogdana.)
Ili ovom oku sokolovom.
(Pokazjući ia Banovića.)
Meni majka hladnu krv ne dade
Da ja tiho mudre nižem reči,
Već mi dade junačku desnicu
Da svršujem što car zapovedi.
CAR LAZAR (ustane naglo i povikne s vatrom):
Mač pašite! Zastavu dižite!
Je l’ vam ova po srcu vojvode?
OBILIĆ (sav zažaren):
U nedrima srce mi zaigra,
Pred okom mi jasna svetlost sinu:
Čini mi se da će ova vojna
Neobičnom slavom nas osuti.
Čini mi se da nas sudba zove,
Da mi stare Grke izmenimo,
Da prestolu svetog Konstantina
Naša ruka novu slavu dade,
Da sijnemo međ’ narodi sveta
K’o što nekad Rimljani sijaše:
Srećna bitka toj će svetoj glavi
Pridobiti krunu carigradsku!
VISOKI STEVAN (pristupi Obiliću):
Iz srca si meni govorio:
Hodi amo na srce bratinsko!
(Zagrli ga.)
(Svi pristupe Obiliću i stiskuju mu ruku, osim starog Jug Bogdana i Vuka Brankovića.)
JUG BOGDAN:
Mlađi svet ti ruku svoju daje
A ja ću ti svoj blagoslov dati.
(Miloš sagne glavu pred njim.)
Istina se u glavi razvija
Al’ prebiva u srcu čistome.
Što ti želiš, neka Bog ispuni,
Što ti reče, neka Bog sasluša!
(Miloš se ispravi.)
CAR LAZAR (svečano):
Ova vojna puna je sudbine
Il’ dobili, ili izgubili!
OBILIĆ (oduševljeno):
Ako, care, bitku izgubimo,
Onda nam je suđeno propasti!
Onda ćemo svi kako stojimo
U junačkom boju izginuti.
Al’ neka nam nije žao ginut’;
Naši će se grobovi slaviti
K’o grobovi krasnih svetitelja,
Jer u njih će s nama boraviti
Večni sanak srpska carevina!
Što će biti, to sam višnji znade:
Ali u kom krv junačka vrije
U kom srce za svoj narod bije
Veselo će u boj polećeti
Bilo rodu novu slavu teći
Bilo s njime u crni grob leći.
BANOVIĆ:
Ili bilo gubit’ il’ dobiti
Rado ćemo krv svoju proliti.
CAR LAZAR (Obiliću):
Poslanika tebi sam predao,
Ti ga idi u veće dovedi.
OBILIĆ (ode.)
CAR LAZAR (gledeći na Jug-Bogdana, sedajući):
Dakle tako?
JUG-BOGDAN:
Drukčije nikako!
MUSIĆ:
Mislim da smem za sve druge reći:
Sad il’ nikad, tako il’ nikako!
|