Милош Обилић/7

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

7
◄   6 Дејство прво 8   ►

7.
 
Пређашњи, ЈУГ БОГДАН, МИЛОШ, и многи к томе сердари
 
ЛАЗАР (посланику): Муратово је захтевање велико, иди и чекај на одговор.
ПОСЛАНИК (изиђе).
ЛАЗАР (својима): Љубезна децо и ревносни отечества синови! Благостојаније Србије, ко којему неусипно тежим, на то нас је навело, да се платежу подвргнемо и да се сасвим одродимо, дајући непријатељу помоћ, да нашу браћу коље и из сопствених -земаља гони. И то је све досада на велику нашу жалост и похужденије Србије учињено; но ево се данас иго преобрази, платежни данак сад се у сужну покорност преобрати, јер непријатељ против закона и права заповеда. Уместо што би ваљало да ми сами иго са себе скидамо, он нам га двогубим још теретом натоварити гледа. Војници, који су му отпређе послати, већ су сахрањени, и султан число потпуно жели. Шта ће се радити? Како ће се у том поступити? Хоће ли се захтевање одрећи, које јс неправедно, или ћемо, слабост нашу гледајући, на све пристати, што силни тиран заповеда? Отворите искрене ваше прси, благородни синови отечества, помозите советом, који, ако икада, заиста је сада нужан.
ЈУГ: Да је ово захтевање против сваког устава и обичаја, јест извесније, него да би се даље што о том беседило, и зашто би, децо, допуштали да се толика нсправда чини?! Није Србија сасвим оскудна, и ако је икакво средство, да јој помоћи може, то је
мач, који је кадар независимост заслужити.
ВУК: Ја за добро не находим да се тако чини. Србија всћ није за борбу. Протекла су она времена, кад се рат водио; ишчезле су оне силе, којима су стреле парно у прси непријатеља летсле, и ништа већ Србији не остаје, него ране видати, које су јој наши преци
задали; а то се иначе получити нс може, него учињеним с Турцима миром. Шта ћу више говорити? Погледајмо печална поља и изгажене ливадс, које још терет свирепог Перуна осећају; погледајмо села и попаљене вароши, који обновленија захтевају — све ово ваља подићи, и све може ли се ратом испунити? Закони и устави, цркве и олтари благодатни мир желе, и трудољубиви земљеделац чезне за њим као за росном у подне кишом. Довољно све ово показује нужду сојуза с Мухамедани. Дакле ништа не изостаје, него донде данак плаћати, док се земља сасвим не опорави и док способна за рат и борбу буде.
МИЛОШ: Докле ћемо сами себи не веровати; докле ћемо трпети, да нас име изрода срамоти?! Или сад нису они Србљи, који су под Милутином и Душаном били? И каква је жалосна сојуза корист? Скровишта, која се из недара наше земље ваде, у туђе пределе носити, а војнике, који би иначе обрана свога отечества били, за туђу корист жертвовати! А каква је слабост Србаља за коју, Бранковићу, спомену? Или заборављаш што си сам, и што је Димитрије с Топлицом урадио? Или ти слабостју називаш оно,
што су Србљи у Бугарској учинили? Погледај Београд, како стешњен од српске мишице стење; гледај како Срем наново наше законе храни и како Дунав српско име спомиње и у даљне зсмље носи! Није Марица све прогутала љута: има детића, који пламте за отечество умрети и свој живот са славом њеном променути. Напоследак, није ли сам Мурат силу српскога оружја искусио, кад је бегајући своју судбину проклињао? Докле ћемо себе за слапше осуђивати, него што јесмо?! Устајте, браћо, да иго са себе збацимо, које смо сами небреженијем нашим навукли; уштедимо скрозишта на обдржаније браће наше; опростимо нешчасним војницима нашим, који се плачевним оком од своје родбине растављају, у коју се нигда вратити не надају; задржимо ове свештене капље за обрану наших опустошених градова, наших пространих предела! (Жубор се између велможа простре).
ВУК: Твоја беседа, Обилићу, цвећем слаткоречија украшена . . .
МИЛОШ: Сама самцата ко отечеству љубов силе ми улева: што моје срце осећа, то језик изражава. Слаткоречије онде места нема, где се о општој ползи ради: ту нека једина љубов дејствује!
ВУК: А разум нека управља, Обилићу! Наше су силе ослабиле, не можемо рат почињати.
МИЛОШ: Баци лава у ланце: мора покоран бити; ал' га опрости окова, па ћеш видети шта вреди!
ЛАЗАР: Два противна мненија од главних велможа чујем, и коме би се приволео определити не могу. Онај ползу мира брани, која је Србији навластито нужна; овај потребу рата представља, која надежду доброг успеха обећава: којој би се страни прилепили
још се разрешити не могу.
МУСИЋ: Великоможни кнеже! Да се Милошев совет на корист Србије клони, ко се може сумњати, праву народност почитујући?! Јест мир државама полезан, јест рат убитачан и на истошченије поданика; али се само онда јарост Перунова опорочава, кад за освојенијем туђих земаља жедни и своје отроване стреле за славољубије просипа. Но овде је сасвим противан случај: овде је да се Србија ослободи и да се мир и спокојна тишина утврди. Као што после жестоке олује и страшне грмљавине благодатно сунце умилније зраке просипа, тако ће после рата и одсудне борбе мир и покој престол свој у Србији утврдити и потом смешећим се челом на нас погледати. Дакле не сумњајмо даље, следујмо совету храброга Милоша и ослободимо отечество од подлог поношенија и тиранског ига!
ЛАЗАР: Видим искреност твога срца, витеже храбри! Домашам љубов, која јуначке твоје прси распаљује. Милошева је беседа велико впечатленије учинила. — Но к вама се још обраћам, остали Србије сердари: шта ви о овом држите?
ТОПЛИЦА: Светла круно! Ништа нам не остаје, него: оружајмо се!
ЈЕДАН СЕРДАР: Оружајмо се!
ОСТАЛИ СЕРДАРИ: Оружајмо се! Оружајмо се!
ЛАЗАР: Дакле нек се посланик уведе. (Један од млађих изиђе). Или је судбина тако определила, или само време услуге нам чини: данас примим књигу од зета мога, Николе Гаре, где ме опомиње, ругајући се, да се Турчина бојимо. Нек и он види шта могу српска
рамена поднети!


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 163 године.