Miloš Obilić/7
7.
Pređašnji, JUG BOGDAN, MILOŠ, i mnogi k tome serdari
LAZAR (poslaniku): Muratovo je zahtevanje veliko, idi i čekaj na odgovor.
POSLANIK (iziđe).
LAZAR (svojima): Ljubezna deco i revnosni otečestva sinovi! Blagostojanije Srbije, ko kojemu neusipno težim, na to nas je navelo, da se platežu podvrgnemo i da se sasvim odrodimo, dajući neprijatelju pomoć, da našu braću kolje i iz sopstvenih -zemalja goni. I to je sve dosada na veliku našu žalost i pohuždenije Srbije učinjeno; no evo se danas igo preobrazi, platežni danak sad se u sužnu pokornost preobrati, jer neprijatelj protiv zakona i prava zapoveda. Umesto što bi valjalo da mi sami igo sa sebe skidamo, on nam ga dvogubim još teretom natovariti gleda. Vojnici, koji su mu otpređe poslati, već su sahranjeni, i sultan čislo potpuno želi. Šta će se raditi? Kako će se u tom postupiti? Hoće li se zahtevanje odreći, koje js nepravedno, ili ćemo, slabost našu gledajući, na sve pristati, što silni tiran zapoveda? Otvorite iskrene vaše prsi, blagorodni sinovi otečestva, pomozite sovetom, koji, ako ikada, zaista je sada nužan.
JUG: Da je ovo zahtevanje protiv svakog ustava i običaja, jest izvesnije, nego da bi se dalje što o tom besedilo, i zašto bi, deco, dopuštali da se tolika nspravda čini?! Nije Srbija sasvim oskudna, i ako je ikakvo sredstvo, da joj pomoći može, to je
mač, koji je kadar nezavisimost zaslužiti.
VUK: Ja za dobro ne nahodim da se tako čini. Srbija vsć nije za borbu. Protekla su ona vremena, kad se rat vodio; iščezle su one sile, kojima su strele parno u prsi neprijatelja letsle, i ništa već Srbiji ne ostaje, nego rane vidati, koje su joj naši preci
zadali; a to se inače polučiti ns može, nego učinjenim s Turcima mirom. Šta ću više govoriti? Pogledajmo pečalna polja i izgažene livads, koje još teret svirepog Peruna osećaju; pogledajmo sela i popaljene varoši, koji obnovlenija zahtevaju — sve ovo valja podići, i sve može li se ratom ispuniti? Zakoni i ustavi, crkve i oltari blagodatni mir žele, i trudoljubivi zemljedelac čezne za njim kao za rosnom u podne kišom. Dovoljno sve ovo pokazuje nuždu sojuza s Muhamedani. Dakle ništa ne izostaje, nego donde danak plaćati, dok se zemlja sasvim ne oporavi i dok sposobna za rat i borbu bude.
MILOŠ: Dokle ćemo sami sebi ne verovati; dokle ćemo trpeti, da nas ime izroda sramoti?! Ili sad nisu oni Srblji, koji su pod Milutinom i Dušanom bili? I kakva je žalosna sojuza korist? Skrovišta, koja se iz nedara naše zemlje vade, u tuđe predele nositi, a vojnike, koji bi inače obrana svoga otečestva bili, za tuđu korist žertvovati! A kakva je slabost Srbalja za koju, Brankoviću, spomenu? Ili zaboravljaš što si sam, i što je Dimitrije s Toplicom uradio? Ili ti slabostju nazivaš ono,
što su Srblji u Bugarskoj učinili? Pogledaj Beograd, kako stešnjen od srpske mišice stenje; gledaj kako Srem nanovo naše zakone hrani i kako Dunav srpsko ime spominje i u daljne zsmlje nosi! Nije Marica sve progutala ljuta: ima detića, koji plamte za otečestvo umreti i svoj život sa slavom njenom promenuti. Naposledak, nije li sam Murat silu srpskoga oružja iskusio, kad je begajući svoju sudbinu proklinjao? Dokle ćemo sebe za slapše osuđivati, nego što jesmo?! Ustajte, braćo, da igo sa sebe zbacimo, koje smo sami nebreženijem našim navukli; uštedimo skrozišta na obdržanije braće naše; oprostimo neščasnim vojnicima našim, koji se plačevnim okom od svoje rodbine rastavljaju, u koju se nigda vratiti ne nadaju; zadržimo ove sveštene kaplje za obranu naših opustošenih gradova, naših prostranih predela! (Žubor se između velmoža prostre).
VUK: Tvoja beseda, Obiliću, cvećem slatkorečija ukrašena . . .
MILOŠ: Sama samcata ko otečestvu ljubov sile mi uleva: što moje srce oseća, to jezik izražava. Slatkorečije onde mesta nema, gde se o opštoj polzi radi: tu neka jedina ljubov dejstvuje!
VUK: A razum neka upravlja, Obiliću! Naše su sile oslabile, ne možemo rat počinjati.
MILOŠ: Baci lava u lance: mora pokoran biti; al' ga oprosti okova, pa ćeš videti šta vredi!
LAZAR: Dva protivna mnenija od glavnih velmoža čujem, i kome bi se privoleo opredeliti ne mogu. Onaj polzu mira brani, koja je Srbiji navlastito nužna; ovaj potrebu rata predstavlja, koja nadeždu dobrog uspeha obećava: kojoj bi se strani prilepili
još se razrešiti ne mogu.
MUSIĆ: Velikomožni kneže! Da se Milošev sovet na korist Srbije kloni, ko se može sumnjati, pravu narodnost počitujući?! Jest mir državama polezan, jest rat ubitačan i na istoščenije podanika; ali se samo onda jarost Perunova oporočava, kad za osvojenijem tuđih zemalja žedni i svoje otrovane strele za slavoljubije prosipa. No ovde je sasvim protivan slučaj: ovde je da se Srbija oslobodi i da se mir i spokojna tišina utvrdi. Kao što posle žestoke oluje i strašne grmljavine blagodatno sunce umilnije zrake prosipa, tako će posle rata i odsudne borbe mir i pokoj prestol svoj u Srbiji utvrditi i potom smešećim se čelom na nas pogledati. Dakle ne sumnjajmo dalje, sledujmo sovetu hrabroga Miloša i oslobodimo otečestvo od podlog ponošenija i tiranskog iga!
LAZAR: Vidim iskrenost tvoga srca, viteže hrabri! Domašam ljubov, koja junačke tvoje prsi raspaljuje. Miloševa je beseda veliko vpečatlenije učinila. — No k vama se još obraćam, ostali Srbije serdari: šta vi o ovom držite?
TOPLICA: Svetla kruno! Ništa nam ne ostaje, nego: oružajmo se!
JEDAN SERDAR: Oružajmo se!
OSTALI SERDARI: Oružajmo se! Oružajmo se!
LAZAR: Dakle nek se poslanik uvede. (Jedan od mlađih iziđe). Ili je sudbina tako opredelila, ili samo vreme usluge nam čini: danas primim knjigu od zeta moga, Nikole Gare, gde me opominje, rugajući se, da se Turčina bojimo. Nek i on vidi šta mogu srpska
ramena podneti!
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|