Мејрима/8

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

ЧИН ПРВИ
◄   ПОЈАВА VII ПОЈАВА VIII ПОЈАВА I   ►

ПОЈАВА VIII
Мејрима отвара вратанца и зове Шерифу


МЕЈРИМА:
Ој, Шерифо, не било те, ђе си?
ШЕРИФА:
Госпођице... Боже! Штаје теби?
Блиједа си к’о никад у лицу!
МЕЈРИМА:
Блиједа сам и блеђа ћу бити;
Три дни само имам још пред собом
Да с’ осветим, па затим да умрем.
ШЕРИФА:
Каква те је нова б’једа снашла?
МЕЈРИМА:
Али-паша зна за моју љубав.
ШЕРИФА:
Шта говориш, угризла с’ у језик!
МЕЈРИМА:
Мало прије Живана је звао.
ШЕРИФА:
Пропадосмо.
МЕЈРИМА:
Он’јемила! Слушај:
Отац радо даваше ме њему.
ШЕРИФА:
Даваше те?
МЕЈРИМА:
Али под условом
Да приступи пророковој вјери.
ШЕРИФА:
Он не хтједе, хо, то знам већ напр’јед.
А рече ли барем зашто?
МЕЈРИМА:
Зато
Што не има у каура вјере.
Из ријечи његових разабрах
Да му више до Љубице стоји
Но до мене.
ШЕРИФА (претворно):
Огњем изгорио!
Ипак мислим да се у том вараш.
МЕЈРИМА:
Хоћу да се ужасно осветим:
Тројица ме просе, и једнога
Кроз три дана морам изабрати,
А оног ћу који њега смакне.
Међу њима Бишћанин је, веле,
Највреднији. Потражи га одмах
И реци му да одлучих чврсто
Поћи само за јунака који
Најбољега каура пос’јече.
Тај је Живан. Мејрима ће бити
Само главе Живанове плата.
Ак’ он неће, покушаћу с другим.
Иди.
ШЕРИФА:
Нудер, промисли се боље,
Јер доцније кајат' би се могла,
И клети ме што послушах сл’јепо.
Знам ја тебе! Да га убит’ дадеш,
Па загрлиш његовог убицу?
МЕЈРИМА:
Убити га, јесте, убити га,
То је сада једина ми жеља.
ШЕРИФА:
А умјесто да убије њега
Кад би Осман убијен остао,
А он на јед и срамоту теби
Здрав, весео умак’о у брда?
МЕЈРИМА:
Шта, ђаволе, измишљаш којешта
Само да ми удвостручиш муку?
ШЕРИФА:
Ну то би се догодити могло,
Опасан је јуначина Живан.
МЕЈРИМА:
ОХ, ОХ!
ШЕРИФА:
Сад си од јарости сл’јепа,
Па не можеш к’о ја размишљати;
Заклињем те утишај се мало
Да о свему боље просудимо.
Већ тим што се паша приволио
Да те уда за потурчењака
Опрека је главна уклоњена.,
Сад остаје да се Живан свлада.
А што није он пристао одмах,
Ти ћеш одмах радит’ му о глави?
Ох! Ђе ти је, тужна Мејро, памет?
Мијењати вјеру, својима се
Одродити, то је сваком тешко,
А Живану теже но икому.
Знам га добро; али и у срцу
Знам му рану која је најживља.
Пусти да му вјешто у ту дирием,
Пак ако га теби не привучем
Излиј на ме сву освету твоју.
МЕЈРИМА:
Шта ме, шта ме сред крвава пута
Заустављаш, и срце ми мекшаш,
И надом га опет оживљаваш?
ШЕРИФА:
Пусти мене, велим, па да видиш.
МЕЈРИМА:
Ну реци ми шта ћеш да учиниш?
ШЕРИФА:
Да Љубицу најприје уклоним.
МЕЈРИМА:
Њу!... А како?
ШЕРИФА:
То ће Осман знати;
Нек је отме и однесе ђегод
Откуд неће вратити се никад.
МЕЈРИМА:
Да је отме! На то не помислих.
А којим ћеш разлогом оправдат’
Пред Османом ту чудну ми вољу?
ШЕРИФА:
Рећи ћу му да те увр’једила,
Па пророком ти си се заклела
Да се нећеш дотле удомити
Док заручник не би т’ осветио.
МЕЈРИМА:
Добро; на го пристајем. Ну ако
Али-паша дочује о томе?
Јамачно би бега одвратио.
ШЕРИФА:
Осману ћу за то прикричити
Да му ништа и не каже.
МЕЈРИМА:
Иди.
Боље њу, ох боље! С њим сам ув’јек
На вријеме. Ну кад Осман дође
По награду коју му обећах?
Нека бијес носи га од мене,
Буди како знаћу му измаћи.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 118 година.