Mejrima/8
| ◄ ПОЈАВА VII | POJAVA VIII | ПОЈАВА I ► |
POJAVA VIII
Mejrima otvara vratanca i zove Šerifu
MEJRIMA:
Oj, Šerifo, ne bilo te, đe si?
ŠERIFA:
Gospođice... Bože! Štaje tebi?
Blijeda si k’o nikad u licu!
MEJRIMA:
Blijeda sam i bleđa ću biti;
Tri dni samo imam još pred sobom
Da s’ osvetim, pa zatim da umrem.
ŠERIFA:
Kakva te je nova b’jeda snašla?
MEJRIMA:
Ali-paša zna za moju ljubav.
ŠERIFA:
Šta govoriš, ugrizla s’ u jezik!
MEJRIMA:
Malo prije Živana je zvao.
ŠERIFA:
Propadosmo.
MEJRIMA:
On’jemila! Slušaj:
Otac rado davaše me njemu.
ŠERIFA:
Davaše te?
MEJRIMA:
Ali pod uslovom
Da pristupi prorokovoj vjeri.
ŠERIFA:
On ne htjede, ho, to znam već napr’jed.
A reče li barem zašto?
MEJRIMA:
Zato
Što ne ima u kaura vjere.
Iz riječi njegovih razabrah
Da mu više do Ljubice stoji
No do mene.
ŠERIFA (pretvorno):
Ognjem izgorio!
Ipak mislim da se u tom varaš.
MEJRIMA:
Hoću da se užasno osvetim:
Trojica me prose, i jednoga
Kroz tri dana moram izabrati,
A onog ću koji njega smakne.
Među njima Bišćanin je, vele,
Najvredniji. Potraži ga odmah
I reci mu da odlučih čvrsto
Poći samo za junaka koji
Najboljega kaura pos’ječe.
Taj je Živan. Mejrima će biti
Samo glave Živanove plata.
Ak’ on neće, pokušaću s drugim.
Idi.
ŠERIFA:
Nuder, promisli se bolje,
Jer docnije kajat' bi se mogla,
I kleti me što poslušah sl’jepo.
Znam ja tebe! Da ga ubit’ dadeš,
Pa zagrliš njegovog ubicu?
MEJRIMA:
Ubiti ga, jeste, ubiti ga,
To je sada jedina mi želja.
ŠERIFA:
A umjesto da ubije njega
Kad bi Osman ubijen ostao,
A on na jed i sramotu tebi
Zdrav, veseo umak’o u brda?
MEJRIMA:
Šta, đavole, izmišljaš koješta
Samo da mi udvostručiš muku?
ŠERIFA:
Nu to bi se dogoditi moglo,
Opasan je junačina Živan.
MEJRIMA:
OH, OH!
ŠERIFA:
Sad si od jarosti sl’jepa,
Pa ne možeš k’o ja razmišljati;
Zaklinjem te utišaj se malo
Da o svemu bolje prosudimo.
Već tim što se paša privolio
Da te uda za poturčenjaka
Opreka je glavna uklonjena.,
Sad ostaje da se Živan svlada.
A što nije on pristao odmah,
Ti ćeš odmah radit’ mu o glavi?
Oh! Đe ti je, tužna Mejro, pamet?
Mijenjati vjeru, svojima se
Odroditi, to je svakom teško,
A Živanu teže no ikomu.
Znam ga dobro; ali i u srcu
Znam mu ranu koja je najživlja.
Pusti da mu vješto u tu diriem,
Pak ako ga tebi ne privučem
Izlij na me svu osvetu tvoju.
MEJRIMA:
Šta me, šta me sred krvava puta
Zaustavljaš, i srce mi mekšaš,
I nadom ga opet oživljavaš?
ŠERIFA:
Pusti mene, velim, pa da vidiš.
MEJRIMA:
Nu reci mi šta ćeš da učiniš?
ŠERIFA:
Da Ljubicu najprije uklonim.
MEJRIMA:
Nju!... A kako?
ŠERIFA:
To će Osman znati;
Nek je otme i odnese đegod
Otkud neće vratiti se nikad.
MEJRIMA:
Da je otme! Na to ne pomislih.
A kojim ćeš razlogom opravdat’
Pred Osmanom tu čudnu mi volju?
ŠERIFA:
Reći ću mu da te uvr’jedila,
Pa prorokom ti si se zaklela
Da se nećeš dotle udomiti
Dok zaručnik ne bi t’ osvetio.
MEJRIMA:
Dobro; na go pristajem. Nu ako
Ali-paša dočuje o tome?
Jamačno bi bega odvratio.
ŠERIFA:
Osmanu ću za to prikričiti
Da mu ništa i ne kaže.
MEJRIMA:
Idi.
Bolje nju, oh bolje! S njim sam uv’jek
Na vrijeme. Nu kad Osman dođe
Po nagradu koju mu obećah?
Neka bijes nosi ga od mene,
Budi kako znaću mu izmaći.
|