Мејрима/34

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

ЧИН ПЕТИ
◄   ПОЈАВА V ПОЈАВА VI ПОЈАВА VII   ►

ПОЈАВА VI

Поље с планинама у изгледу. Живан, Радати Цвијан. Кашње Јакша


РАДАТ:
Није св’јесно да идемо даље;
Од војске се превећ удаљисмо.
ЖИВАН:
Имаш право, у свом нестрпљењу
Да обазнам шта је у Високом
Ступих Јакши подаље на сусрет.
ЦВИЈАН:
Још га нема; за њега се бојим.
РАДАТ:
У турској је хаљини, па неће
Тамошњи га распознати Турци.
ЖИВАН:
Четир’ дана како ту стојимо,
Па ни свата, ни од свата гласа!
ЦВИЈАН:
Нашто да их даље и чекамо?
Што не бисмо право у Високо
Да отмемо и град и дјевојку?
РАДАТ:
Баш о томе сад, Цвијане, мишљах,
Погинуо Новко у почетку,
Харамбаше нема још да дође,
Те без главе сав устали народ
Мучно чека, и на нас изгледа.
Богме дуго изгледати неће.
Сваки дан ће нестајат’ га више,
А више се стицат’ Турадије,
Ма овако хоћемо најлакше
Изгубити и град и дјевојку.
ЖИВАН:
Немојте ми удвајати муку,
Ил’ о томе и ја не размишљам?
Чекам само да се Јакша врати,
Па ћу одмах р’јешит’ се на нешто.
ЦВИЈАН:
Неко хитно ћера пољем коња;
Да не буде...
РАДАТ:
Јакша у ријечи,
А Јакша пред нама.
(Улази Јакша.)
ЖИВАН:
Он је главом.
Добро дош’о! Шта у граду виђе?
ЈАКША:
Пред тамницом кад ти отац паде,
Паде рањен, а не би убијен.
ЖИВАН:
Жив је?!
ЈАКША:
Својим очима га гледах
Кад га јутрос вођаху од паше.
ЖИВАН:
Хвала Богу, хвала милостивом!
ЈАКША:
Не радуј се тако брзо, брате,
Жив је, ал’ ће бит’ погубљен ноћас.
Па и другу злу в’јест носим.
ЖИВАН:
Какву?
ЈАКША:
Баш у подне дјевојку ти Турци
Одведоше, ал’ не путем ђе смо,
Него другим иза тих планина.
ЖИВАН:
Шта догласи, да те Бог убије!
Уједанпут оца тамо губе,
А овамо одводе дјевојку.
Кому прије у помоћ да летим?
ЦВИЈАН:
Нашу војску раздвојмо: нек Радат
На град удри с једном половином,
А Живан ће с другом на сватове.
РАДАТ:
Нити бисмо с војском стигли свате
Који језде на коњима брзим,
Нити под град прије ноћи дошли
Да од смрти Новка избавимо.
Већ, Живане, мораш да прегориш
Ил’ дјевојку, или оца свога.
Што имамо коњаника узми,
Па одјури с њима без одгодбе,
Јер и брзо коњиц турски језди,
И одс’јеца турска сабља главу.
Камо ћемо? Бирај.
ЖИВАН:
Коњ ђе ми је?
Свак на свога, па сви на Високо.
Син ја бијах прије него ишта.
Пошто спасем оца похитаћу
За дјевојком, ал’ отац је први.
(Отиде.)

Референце[уреди]


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 117 година.