Mejrima/34
| ◄ ПОЈАВА V | POJAVA VI | ПОЈАВА VII ► |
POJAVA VI
RADAT:
Nije sv’jesno da idemo dalje;
Od vojske se preveć udaljismo.
ŽIVAN:
Imaš pravo, u svom nestrpljenju
Da obaznam šta je u Visokom
Stupih Jakši podalje na susret.
CVIJAN:
Još ga nema; za njega se bojim.
RADAT:
U turskoj je haljini, pa neće
Tamošnji ga raspoznati Turci.
ŽIVAN:
Četir’ dana kako tu stojimo,
Pa ni svata, ni od svata glasa!
CVIJAN:
Našto da ih dalje i čekamo?
Što ne bismo pravo u Visoko
Da otmemo i grad i djevojku?
RADAT:
Baš o tome sad, Cvijane, mišljah,
Poginuo Novko u početku,
Harambaše nema još da dođe,
Te bez glave sav ustali narod
Mučno čeka, i na nas izgleda.
Bogme dugo izgledati neće.
Svaki dan će nestajat’ ga više,
A više se sticat’ Turadije,
Ma ovako hoćemo najlakše
Izgubiti i grad i djevojku.
ŽIVAN:
Nemojte mi udvajati muku,
Il’ o tome i ja ne razmišljam?
Čekam samo da se Jakša vrati,
Pa ću odmah r’ješit’ se na nešto.
CVIJAN:
Neko hitno ćera poljem konja;
Da ne bude...
RADAT:
Jakša u riječi,
A Jakša pred nama.
(Ulazi Jakša.)
ŽIVAN:
On je glavom.
Dobro doš’o! Šta u gradu viđe?
JAKŠA:
Pred tamnicom kad ti otac pade,
Pade ranjen, a ne bi ubijen.
ŽIVAN:
Živ je?!
JAKŠA:
Svojim očima ga gledah
Kad ga jutros vođahu od paše.
ŽIVAN:
Hvala Bogu, hvala milostivom!
JAKŠA:
Ne raduj se tako brzo, brate,
Živ je, al’ će bit’ pogubljen noćas.
Pa i drugu zlu v’jest nosim.
ŽIVAN:
Kakvu?
JAKŠA:
Baš u podne djevojku ti Turci
Odvedoše, al’ ne putem đe smo,
Nego drugim iza tih planina.
ŽIVAN:
Šta doglasi, da te Bog ubije!
Ujedanput oca tamo gube,
A ovamo odvode djevojku.
Komu prije u pomoć da letim?
CVIJAN:
Našu vojsku razdvojmo: nek Radat
Na grad udri s jednom polovinom,
A Živan će s drugom na svatove.
RADAT:
Niti bismo s vojskom stigli svate
Koji jezde na konjima brzim,
Niti pod grad prije noći došli
Da od smrti Novka izbavimo.
Već, Živane, moraš da pregoriš
Il’ djevojku, ili oca svoga.
Što imamo konjanika uzmi,
Pa odjuri s njima bez odgodbe,
Jer i brzo konjic turski jezdi,
I ods’jeca turska sablja glavu.
Kamo ćemo? Biraj.
ŽIVAN:
Konj đe mi je?
Svak na svoga, pa svi na Visoko.
Sin ja bijah prije nego išta.
Pošto spasem oca pohitaću
Za djevojkom, al’ otac je prvi.
(Otide.)
Reference
[uredi]
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Matija Ban, umro 1903, pre 121 godina.
|