Пређи на садржај

Мејрима/28

Извор: Викизворник

ЧИН ЧЕТВРТИ
◄   ПОЈАВА III ПОЈАВА IV ПОЈАВА I   ►

ПОЈАВА IV

Живан. Улази Мејрима


ЖИВАН:
Варам ли се? Јеси ли ти лицем?
Жива л’ стојиш преда мном, ил’ само
Мој дух болан привиђа ти сјенку?
МЕЈРИМА:
Сад још жива, а до мало сјенка
Шго ће с’ ув'јек око тебе вити.
ЖИВАН:
Не поимам. Али, што си дошла?
Да уживаш самртну ми борбу?
Е па добро, уживај је сита.
Што постигла н’јеси у твом врту
Ет’ инако постигла си овђе.
Нијеси ли сасвим задовољна?
МЕЈРИМА:
Дивно ли ме познаде! Ох, дивно!
Откад нас је зла коб садружила
Увијек си незахвалан био,
Па и сад си при скончању своме.
Ну не иштем више захвалности,
Ни милости, ни љубави твоје:
Дођох само да ти смрт уштедим,
Те докажем како и Туркиња
Зна да љуби. Слободан ет’ иди;
Врата су ти она отворена,
Напољу те коњ оседлан чека
Са сеизом хришћанином, који
Пратиће те такође на коњу.
Од њега ћеш добит’ штогод треба
Нека ти се у туђини нађе. —
Што ме гледаш? Или не вјерујеш?
Иди, велим.
ЖИВАН:
Гледам те, из очи
Да ти дознам каква је то нова
Поругљива хитрост што изводиш.
МЕЈРИМА:
Тамничару, скини му тај оков. —
Сад сеизу реци да приведе
Оба коња до самијех врата.
Ти са златом што ти га поклоних
И сам бјежи. (Живану) Сад ћеш вјеровати.
Ја сатрти у јарости могу,
Ну лагати никад. Још ту стојиш?
ЖИВАН:
Стојим ево скамењен од чуда.
Ти, Мејримо, ослобођаваш ме?
Смрт си моју тражила доскора,
А сад прегну да ми живот спасеш!
Ко би мог’о тебе разумјети?
МЕЈРИМА:
Разуми ме кашње како хоћеш,
Сада само времена не губи,
Јер ће скоро заплавити зора.
Ћерај коње што год брже можеш
Да умакнеш турским потјерама,
И ударив тајним странпутицам’
Немој ниђе сустати до Дрине.
Преко Дрине сву ћеш својту наћи.
ЖИВАН:
(Ах! У мени преврће се срце.)
МЕЈРИМА:
Не размишљај, сваки час што губиш
Могао би главом исплатити.
ЖИВАН:
Ха, забога! Не држим се више.
Ој дјевојко чудна, недохитна,
Заносиш ме чином веледушним,
И живљења повраћаш ми жељу.
МЕЈРИМА:
Иди дакле.
ЖИВАН:
А ти?... Ти остајеш?
МЕЈРИМА:
Ја остати до свог мужа морам.
ЖИВАН:
Мужа? Каква у зао час мужа?
МЕЈРИМА:
Јучер Осман са сватима дош’о,
А данас ме одводи у Бихаћ.
Пр’је одласка хтједох да т’ избавим.
Иди дакле... Збогом... Буди срећан,
То је моја посљедња ти жеља.
ЖИВАН:
И доиста за Османа идеш?
МЕЈРИМА:
Као и ти што с’ вјенчао бјеше
Са Љубицом.
Није л’, реци, твоја то наука?
ЖИВАН:
Право имаш, моје ј’ и проклетство.
Одавдје се ни макнути нећу.
МЕЈРИМА:
Несрећниче, смрт ћеш дочекати?
ЖИВАН:
Нек те твоји сватови проведу
Преко мртве моје тјелесине
Што ћеш наћи бачену на путу
По поганом турском обичају.
МЕЈРИМА:
Ох! Не бој се, то виђети нећу.
Поспјеши се, одлази већ једном...
Доиста ће неко умр’јет’ овђе,
Ну ти нећеш.
ЖИВАН:
А да ко ће онда?
МЕЈРИМА:
ТО нимало не тиче се тебе;
Нека умре кому је до смрти.
ЖИВАН:
Боже, Боже! То ћеш бит’ ти сама!
МЕЈРИМА:
Ја?
ЖИВАН:
Јест, више него и ријечи
Издају те погледи ти мрачни.
Шта науми, Мејримо биједна!
МЕЈРИМА:
А да ми је така и намјера
За мном мртвом ко би јадовао
До једини неутјешни отац?
Ја не могох ничијега срца,
Ван његово, тужна задобити! (Плаче.)
ЖИВАН:
Ох! На радост ову очајану
Којом си ми узрујала душу
Горак отров не лијевај тако.
Ми немамо зашто да мучимо
Једно друго љутим прекорима.
Истинита, то сад јасно видим,
Бјеше љубав и моја и твоја;
Ну несрећа жигоса је својим
Најстрашнијим жигом,
Па кад тебе доћера до смрти
Ни ја нећу испред ње да бјежим.
МЕЈРИМА:
Нема ништа од тога што сумњаш,
Ништа вјеруј; ја с’ удајем збиља,
А ти бјежи, не би ли са земљом
Пром'јенио и злу срећу своју.
(Живан сједа очајно на земљу, па јој руком показује врата.)
Авај мени! Шта то чиниш? Устај.
Гле, Даници већ блиједи лице.
Ах! За тебе дршћем сва од страха.
Ако си ме икада љубио
Заклињем те том љубављу нашом
Већ не касни, бјежи, спасавај се.
ЖИВАН:
Да од тебе примим спас, па овђе
Оставим те да очајно скончаш?
Ох, на саму ту несносну мисао
Душа ми се сва згрожава... Не би
Већ ни земља носити ме могла.
МЕЈРИМА:
Е па добро, нек и мене крвник
Ту затече и погуби с тобом.
(Баци се на земљу, Живан устаје нагло.)
ЖИВАН:
Не, не тако, не, душе ти, тако.
МЕЈРИМА:
Сједи овђе покрај мене, сједи
На посљедњи самртни нам говор.
ЖИВАН:
О небеске силе непобједне,
И ваша би малаксала крепост.
Ево, Мејро, пристајем да бјежим,
Ну бјежати мораш и ти са мном.
МЕЈРИМА:
То ли желиш?
(Устаје.)
ЖИВАН:
Без тебе не идем.
МЕЈРИМА:
Вај! Тако ми још једанпут бјеше
Ти рекао, па си с' покајао.
ЖИВАН:
Сад кољено сагињем пред тобом,
И молим те као Бога, Мејро;
И Богу ћу ако теби слажем.
МЕЈРИМА:
Што не хтједе, о упорна главо,
Што ме онда послушат’ не хтједе!
ЖИВАН:
Онда све ме држало, зар не знаш?
И р’јеч дата и бојаз за своје,
А сада ме већ не држи ништа.
Слободан сам као птица сада.
Прекрсти се, па заједно бјеж’мо...
Ти посрћеш?
МЕЈРИМА:
Придржи ме.
ЖИВАН (прихвати је):
Авај!
Немој сада изнемоћи... Боже,
Јеси л’ људ’ма милостиви отац?
Сад помози, ил’ то не вјерујем.
Шта је ово?
(Виче Мујезин „сабах алајим".)
МЕЈРИМА:
Као кроз сан нешто чух... Ах страшно!
Сабалаим! Зора! Закаснисмо!
Сад побјећи није већ могуће.
ЖИВАН:
Урлај, пакле.
МЕЈРИМА:
Судбина нас стигла!
ЖИВАН:
Ту су коњи оседлани, рече;
Би л’ и сабљу набавит’ ми могла?
С добрим коњем и сабљом у руци
Провео бих тебе кроз ордију.
МЕЈРИМА:
Не, извјесна ту је погибија.
ЖИВАН:
Још је рано, ходи, невиђени
Моћи ћемо провући с’ из града
МЕЈРИМА:
АХ! Вараш се; већ устају Турци
Да џамији пођу; па и мене
Робињице тражиће у дому
Да м’ оките рухом невјестиним.
Не нашавши м’ а ни тебе овђе,
Отац би се б’јегу домислио,
И за нама све из Високога
Подигнуо у потјеру Турке.
Него чуј ме:
Сам побјегни, измаћи ћеш лакше;
Па ухвати ријеч с хајдуцима;
Ђе вечерас сватови ми падну
На конаке, ти удари с њима,
И отми ме.
ЖИВАН:
Вјере ми! То могу...
Ипак страх ме да останеш за мном;
Худа ув’јек би нам досад срећа,
А најхуђа сад би могла бити.
МЕЈРИМА:
Ил’ овако, ил’ никако више.
ЖИВАН:
Мени душа нешто на зло слути,
Али ћу те послушати. Збогом.
МЕЈРИМА:
Збогом остај. (Грли га.) Дослутиш ли, јаох!
Погинеш ли, доћ’ ли не узможеш,
Знај, ничија нећу бити; видиш?
Отров ће ме овај избавити.
ЖИВАН:
Бог ће дати те требат’ га нећеш.
(Отиду.)


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.