Mejrima/28
| ◄ ПОЈАВА III | POJAVA IV | ПОЈАВА I ► |
POJAVA IV
ŽIVAN:
Varam li se? Jesi li ti licem?
Živa l’ stojiš preda mnom, il’ samo
Moj duh bolan priviđa ti sjenku?
MEJRIMA:
Sad još živa, a do malo sjenka
Šgo će s’ uv'jek oko tebe viti.
ŽIVAN:
Ne poimam. Ali, što si došla?
Da uživaš samrtnu mi borbu?
E pa dobro, uživaj je sita.
Što postigla n’jesi u tvom vrtu
Et’ inako postigla si ovđe.
Nijesi li sasvim zadovoljna?
MEJRIMA:
Divno li me poznade! Oh, divno!
Otkad nas je zla kob sadružila
Uvijek si nezahvalan bio,
Pa i sad si pri skončanju svome.
Nu ne ištem više zahvalnosti,
Ni milosti, ni ljubavi tvoje:
Dođoh samo da ti smrt uštedim,
Te dokažem kako i Turkinja
Zna da ljubi. Slobodan et’ idi;
Vrata su ti ona otvorena,
Napolju te konj osedlan čeka
Sa seizom hrišćaninom, koji
Pratiće te takođe na konju.
Od njega ćeš dobit’ štogod treba
Neka ti se u tuđini nađe. —
Što me gledaš? Ili ne vjeruješ?
Idi, velim.
ŽIVAN:
Gledam te, iz oči
Da ti doznam kakva je to nova
Porugljiva hitrost što izvodiš.
MEJRIMA:
Tamničaru, skini mu taj okov. —
Sad seizu reci da privede
Oba konja do samijeh vrata.
Ti sa zlatom što ti ga poklonih
I sam bježi. (Živanu) Sad ćeš vjerovati.
Ja satrti u jarosti mogu,
Nu lagati nikad. Još tu stojiš?
ŽIVAN:
Stojim evo skamenjen od čuda.
Ti, Mejrimo, oslobođavaš me?
Smrt si moju tražila doskora,
A sad pregnu da mi život spaseš!
Ko bi mog’o tebe razumjeti?
MEJRIMA:
Razumi me kašnje kako hoćeš,
Sada samo vremena ne gubi,
Jer će skoro zaplaviti zora.
Ćeraj konje što god brže možeš
Da umakneš turskim potjerama,
I udariv tajnim stranputicam’
Nemoj niđe sustati do Drine.
Preko Drine svu ćeš svojtu naći.
ŽIVAN:
(Ah! U meni prevrće se srce.)
MEJRIMA:
Ne razmišljaj, svaki čas što gubiš
Mogao bi glavom isplatiti.
ŽIVAN:
Ha, zaboga! Ne držim se više.
Oj djevojko čudna, nedohitna,
Zanosiš me činom veledušnim,
I življenja povraćaš mi želju.
MEJRIMA:
Idi dakle.
ŽIVAN:
A ti?... Ti ostaješ?
MEJRIMA:
Ja ostati do svog muža moram.
ŽIVAN:
Muža? Kakva u zao čas muža?
MEJRIMA:
Jučer Osman sa svatima doš’o,
A danas me odvodi u Bihać.
Pr’je odlaska htjedoh da t’ izbavim.
Idi dakle... Zbogom... Budi srećan,
To je moja posljednja ti želja.
ŽIVAN:
I doista za Osmana ideš?
MEJRIMA:
Kao i ti što s’ vjenčao bješe
Sa Ljubicom.
Nije l’, reci, tvoja to nauka?
ŽIVAN:
Pravo imaš, moje j’ i prokletstvo.
Odavdje se ni maknuti neću.
MEJRIMA:
Nesrećniče, smrt ćeš dočekati?
ŽIVAN:
Nek te tvoji svatovi provedu
Preko mrtve moje tjelesine
Što ćeš naći bačenu na putu
Po poganom turskom običaju.
MEJRIMA:
Oh! Ne boj se, to viđeti neću.
Pospješi se, odlazi već jednom...
Doista će neko umr’jet’ ovđe,
Nu ti nećeš.
ŽIVAN:
A da ko će onda?
MEJRIMA:
TO nimalo ne tiče se tebe;
Neka umre komu je do smrti.
ŽIVAN:
Bože, Bože! To ćeš bit’ ti sama!
MEJRIMA:
Ja?
ŽIVAN:
Jest, više nego i riječi
Izdaju te pogledi ti mračni.
Šta naumi, Mejrimo bijedna!
MEJRIMA:
A da mi je taka i namjera
Za mnom mrtvom ko bi jadovao
Do jedini neutješni otac?
Ja ne mogoh ničijega srca,
Van njegovo, tužna zadobiti! (Plače.)
ŽIVAN:
Oh! Na radost ovu očajanu
Kojom si mi uzrujala dušu
Gorak otrov ne lijevaj tako.
Mi nemamo zašto da mučimo
Jedno drugo ljutim prekorima.
Istinita, to sad jasno vidim,
Bješe ljubav i moja i tvoja;
Nu nesreća žigosa je svojim
Najstrašnijim žigom,
Pa kad tebe doćera do smrti
Ni ja neću ispred nje da bježim.
MEJRIMA:
Nema ništa od toga što sumnjaš,
Ništa vjeruj; ja s’ udajem zbilja,
A ti bježi, ne bi li sa zemljom
Prom'jenio i zlu sreću svoju.
(Živan sjeda očajno na zemlju, pa joj rukom pokazuje vrata.)
Avaj meni! Šta to činiš? Ustaj.
Gle, Danici već blijedi lice.
Ah! Za tebe dršćem sva od straha.
Ako si me ikada ljubio
Zaklinjem te tom ljubavlju našom
Već ne kasni, bježi, spasavaj se.
ŽIVAN:
Da od tebe primim spas, pa ovđe
Ostavim te da očajno skončaš?
Oh, na samu tu nesnosnu misao
Duša mi se sva zgrožava... Ne bi
Već ni zemlja nositi me mogla.
MEJRIMA:
E pa dobro, nek i mene krvnik
Tu zateče i pogubi s tobom.
(Baci se na zemlju, Živan ustaje naglo.)
ŽIVAN:
Ne, ne tako, ne, duše ti, tako.
MEJRIMA:
Sjedi ovđe pokraj mene, sjedi
Na posljednji samrtni nam govor.
ŽIVAN:
O nebeske sile nepobjedne,
I vaša bi malaksala krepost.
Evo, Mejro, pristajem da bježim,
Nu bježati moraš i ti sa mnom.
MEJRIMA:
To li želiš?
(Ustaje.)
ŽIVAN:
Bez tebe ne idem.
MEJRIMA:
Vaj! Tako mi još jedanput bješe
Ti rekao, pa si s' pokajao.
ŽIVAN:
Sad koljeno saginjem pred tobom,
I molim te kao Boga, Mejro;
I Bogu ću ako tebi slažem.
MEJRIMA:
Što ne htjede, o uporna glavo,
Što me onda poslušat’ ne htjede!
ŽIVAN:
Onda sve me držalo, zar ne znaš?
I r’ječ data i bojaz za svoje,
A sada me već ne drži ništa.
Slobodan sam kao ptica sada.
Prekrsti se, pa zajedno bjež’mo...
Ti posrćeš?
MEJRIMA:
Pridrži me.
ŽIVAN (prihvati je):
Avaj!
Nemoj sada iznemoći... Bože,
Jesi l’ ljud’ma milostivi otac?
Sad pomozi, il’ to ne vjerujem.
Šta je ovo?
(Viče Mujezin „sabah alajim".)
MEJRIMA:
Kao kroz san nešto čuh... Ah strašno!
Sabalaim! Zora! Zakasnismo!
Sad pobjeći nije već moguće.
ŽIVAN:
Urlaj, pakle.
MEJRIMA:
Sudbina nas stigla!
ŽIVAN:
Tu su konji osedlani, reče;
Bi l’ i sablju nabavit’ mi mogla?
S dobrim konjem i sabljom u ruci
Proveo bih tebe kroz ordiju.
MEJRIMA:
Ne, izvjesna tu je pogibija.
ŽIVAN:
Još je rano, hodi, neviđeni
Moći ćemo provući s’ iz grada
MEJRIMA:
AH! Varaš se; već ustaju Turci
Da džamiji pođu; pa i mene
Robinjice tražiće u domu
Da m’ okite ruhom nevjestinim.
Ne našavši m’ a ni tebe ovđe,
Otac bi se b’jegu domislio,
I za nama sve iz Visokoga
Podignuo u potjeru Turke.
Nego čuj me:
Sam pobjegni, izmaći ćeš lakše;
Pa uhvati riječ s hajducima;
Đe večeras svatovi mi padnu
Na konake, ti udari s njima,
I otmi me.
ŽIVAN:
Vjere mi! To mogu...
Ipak strah me da ostaneš za mnom;
Huda uv’jek bi nam dosad sreća,
A najhuđa sad bi mogla biti.
MEJRIMA:
Il’ ovako, il’ nikako više.
ŽIVAN:
Meni duša nešto na zlo sluti,
Ali ću te poslušati. Zbogom.
MEJRIMA:
Zbogom ostaj. (Grli ga.) Doslutiš li, jaoh!
Pogineš li, doć’ li ne uzmožeš,
Znaj, ničija neću biti; vidiš?
Otrov će me ovaj izbaviti.
ŽIVAN:
Bog će dati te trebat’ ga nećeš.
(Otidu.)
|