Медвед и пчеле

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Медвед и пчеле
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић
Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.


Медвед дође к једној кошници, и почне полагано вадити сате меда и јести. Пчела га једна боцне у губицу, а он се расрди, дигне кошницу и тресне њом о земљу. Онда ти све пчеле раздражене ударе на њега, летеше му која у очи, која у уши, тако да он у бежању начне искати себи спасеније говорећи: „Нисам ли ја луд? Не би ли ми боље било претрпити озлобљеније једнога непријатеља, Него с безвременом осветом многе против мене раздражавати?”

Наравоученије

Напрасност, нестерпјељивост и неразумна освета весма су многим вредовите. Боље је и озлобљеније гдикоје и обиду претрпити, неголи већу беду себи на врат привлачити. „Два лешника ораху су војска”, вели пословица. „Што марим за тога, не хајем за онога”, док их се накупи сила, пак онда: „Што ћу сад?” Слаби јакому, кад их је много, често досаде. Паметан ни у најслабијему не жели себи имати непријатеља; ко зна што носи дан, што ли ноћ. Боље је имати сто доброжелатеља неголи једног злохотника: „Гортан сладак умножает други;“ вели Соломон. „А слатка реч гвоздена врата отвара”, — ово је наше.

По вишој части, из самога зла обичаја бива да многи себе за мале ствари, за саме безделице, за нерасудну шалу, за напраситу реч, за печење и којекакво неподобно и непристојно мицање усна и лица, код добрих људи у омразу меће. Но малена је вешт, вели. Ако ће најмање бити, што не ваља, не ваља. Муха, ако и не уједа, а често на образ наскакује, досади нам: боцање бухе нити убија, нити трује, али опет ником није мило. Учимо дакле децу из младости расужденију, и дајмо им на то у себи пример.

Извори[уреди]

  • Антологија српске књижевности [1]


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2579 година.
Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 208 година.