Medved i pčele
| ←Dva putnika i sikira | Medved i pčele Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović |
Medved i Ciganin→ |
| Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije. |
Medved dođe k jednoj košnici, i počne polagano vaditi sate meda i jesti. Pčela ga jedna bocne u gubicu, a on se rasrdi, digne košnicu i tresne njom o zemlju. Onda ti sve pčele razdražene udare na njega, leteše mu koja u oči, koja u uši, tako da on u bežanju načne iskati sebi spasenije govoreći: „Nisam li ja lud? Ne bi li mi bolje bilo pretrpiti ozlobljenije jednoga neprijatelja, Nego s bezvremenom osvetom mnoge protiv mene razdražavati?”
Naprasnost, nesterpjeljivost i nerazumna osveta vesma su mnogim vredovite. Bolje je i ozlobljenije gdikoje i obidu pretrpiti, negoli veću bedu sebi na vrat privlačiti. „Dva lešnika orahu su vojska”, veli poslovica. „Što marim za toga, ne hajem za onoga”, dok ih se nakupi sila, pak onda: „Što ću sad?” Slabi jakomu, kad ih je mnogo, često dosade. Pametan ni u najslabijemu ne želi sebi imati neprijatelja; ko zna što nosi dan, što li noć. Bolje je imati sto dobroželatelja negoli jednog zlohotnika: „Gortan sladak umnožaet drugi;“ veli Solomon. „A slatka reč gvozdena vrata otvara”, — ovo je naše.
Po višoj časti, iz samoga zla običaja biva da mnogi sebe za male stvari, za same bezdelice, za nerasudnu šalu, za naprasitu reč, za pečenje i kojekakvo nepodobno i nepristojno micanje usna i lica, kod dobrih ljudi u omrazu meće. No malena je vešt, veli. Ako će najmanje biti, što ne valja, ne valja. Muha, ako i ne ujeda, a često na obraz naskakuje, dosadi nam: bocanje buhe niti ubija, niti truje, ali opet nikom nije milo. Učimo dakle decu iz mladosti rasuždeniju, i dajmo im na to u sebi primer.
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|
|
|