Луталице
| Луталице Писац: Милутин Бојић |
Знамо да смо се срели ко луталице хучне
И да носимо собом мирис светова прошлих,
Да наш је занос само додир вода надошлих
И да наш пут нас зове у сфере недокучне.
И грозничаво собом испуњавамо време,
Бојимо ноћ и ваздух и видик својим дахом
Јер знамо, све умреће здробљено једним махом,
Кад очи пуне жеља у облак нов устреме.
Да ли ће лик вољени остати скривен на дну
Сјајан и када мраз нам ороси косе седе?
Да ли? Јер с новом зором најлепше звезде бледе,
А век векове зове и кад богови падну!
Да ли смо зато ноћас чули плач васионе?
Да ли се зато сутон у нашем оку чита?
— Две крај нас хуче реке. Свом идолу свака хита,
Никад се видети неће. Зато су мрачне оне.
1914
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 107 година.
|