Луталице

Милутин Бојић

Луталице Писац: Милутин Бојић

Луталице

Знамо да смо се срели ко луталице хучне

И да носимо собом мирис светова прошлих,

Да наш је занос само додир вода надошлих

И да наш пут нас зове у сфере недокучне.

И грозничаво собом испуњавамо време,

Бојимо ноћ и ваздух и видик својим дахом

Јер знамо, све умреће здробљено једним махом,

Кад очи пуне жеља у облак нов устреме.

Да ли ће лик вољени остати скривен на дну

Сјајан и када мраз нам ороси косе седе?

Да ли? Јер с новом зором најлепше звезде бледе,

А век векове зове и кад богови падну!

Да ли смо зато ноћас чули плач васионе?

Да ли се зато сутон у нашем оку чита?

— Две крај нас хуче реке. Свом идолу свака хита,

Никад се видети неће. Зато су мрачне оне.

1914

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 106 година.