Лихварка/31
ПОЈАВА V
САВИЋКА (долази сама са травом „хоћу нећу"; кидајући јој листиће један по један говори).
Хоће, неће — хоће, неће, хоће! Е није вајде, ја се не варам: и карте и трава и срце и сви знаци јасно казују, да хоће. Он ме воли. А није ни чудо што одмах није прешао на ствар, кад увијек, чим дође тренутак да се изјасни, ето некога: Таман он: „Сад ћу да ти све као што је кажем“, ето ти оне глупе и маторе наказе Ставре! — Чек, чек, док се ја вјенчам, не ћеш ми се, брајко, тако разметати! Е, таман Ставре оде, Павле започе: „Дакле чуј!“ ... Ето ти га опет онај објешењак, онај Стеван: „Шта ћемо за вечеру?" — Провалише се једући! Поједоше ми све гдје год што имадох, а ништа не раде, него само битанџе! Кад већ наредих и њему те оде, а Павле ће тад: „Ја љубим!" ... Тек он толико, а неко на вратима: "куц, куц, куц!“ О куцали ти да Бог да над главом скоро! И врата се отворише, у собу уђе некакав блесан: „Клањам се!“ Шта тражите! „Новаца госпо!“ Дође ми чисто да га са другог ката кроз прозор избацим, само кад не бих с њиме и сигуран интерес избацила напоље. Али сам му се лијепо осветила; чешаће се за уши, кад буде плаћао. Сиромах Павле, најзад оде. Али нека; све ће то он мени и послије свагдје причати. А сад? — Сад хоћу да га изненадим. Та и нако ми она облигација ништа не треба, кад ће ме већ узети (Споља Анкин глас:) Овуда, само овуда господине, ја ћу вам већ присвијетлити.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.
|