Lihvarka/31
POJAVA V
SAVIĆKA (dolazi sama sa travom „hoću neću"; kidajući joj listiće jedan po jedan govori).
Hoće, neće — hoće, neće, hoće! E nije vajde, ja se ne varam: i karte i trava i srce i svi znaci jasno kazuju, da hoće. On me voli. A nije ni čudo što odmah nije prešao na stvar, kad uvijek, čim dođe trenutak da se izjasni, eto nekoga: Taman on: „Sad ću da ti sve kao što je kažem“, eto ti one glupe i matore nakaze Stavre! — Ček, ček, dok se ja vjenčam, ne ćeš mi se, brajko, tako razmetati! E, taman Stavre ode, Pavle započe: „Dakle čuj!“ ... Eto ti ga opet onaj obješenjak, onaj Stevan: „Šta ćemo za večeru?" — Provališe se jedući! Pojedoše mi sve gdje god što imadoh, a ništa ne rade, nego samo bitandže! Kad već naredih i njemu te ode, a Pavle će tad: „Ja ljubim!" ... Tek on toliko, a neko na vratima: "kuc, kuc, kuc!“ O kucali ti da Bog da nad glavom skoro! I vrata se otvoriše, u sobu uđe nekakav blesan: „Klanjam se!“ Šta tražite! „Novaca gospo!“ Dođe mi čisto da ga sa drugog kata kroz prozor izbacim, samo kad ne bih s njime i siguran interes izbacila napolje. Ali sam mu se lijepo osvetila; češaće se za uši, kad bude plaćao. Siromah Pavle, najzad ode. Ali neka; sve će to on meni i poslije svagdje pričati. A sad? — Sad hoću da ga iznenadim. Ta i nako mi ona obligacija ništa ne treba, kad će me već uzeti (Spolja Ankin glas:) Ovuda, samo ovuda gospodine, ja ću vam već prisvijetliti.
|