Лихварка/30

ЧИН II

ПОЈАВА IV

ПОЈАВА IV
(Јела и Маца сами.)

МАЦА: Баш те воли!
ЈЕЛА: Ко? Зар овај старац?
МАЦА: Та, ни он није с раскида, него Павле.
ЈЕЛА (весело): Јуф, тето Мацо! видјели сте се с њим?
МАЦА: Како да га не видим, голупче моје! Ено га гдје у својој соби очајава; вели: без Јеле не ћу да живим, па то је!
ЈЕЛА (радосно): Баш вам тако казао?
МАЦА: А зар бих те лагала, гугутко моја! Умријеће, вели, ако се с тобом не види; па каже, то већ у твојој кући не може, јер сви на њега пазе. А ја слушајући га како пишти и тугује ражалих се; ето тако свеже ме нека туга око срца, па дође овдје под грло, те му рекох: Па и томе имаде лијека; ето ја ћу отићи до ње те ћу је наговорити, да сјутра она дође к мени. Велим, кад је Анка допрати, нема се чега бојати! Он те воли и хоће да те проси.
ЈЕЛА: Не, не, тетка Мацо, ја не смијем, никако не смијем! Ако тетка дозна, да сам с њим разговарала ...?
МАЦА: Злато моје! Како се она боји своје тетке! Не плаши се, та ваљда имаш вјере, да те не ћу одати.
ЈЕЛА: Не смијем, не смијем: Ако ме Павле воли, што ме не проси?
МАЦА: Па то и јесте оно што он баш жели. Сиромах, већ се од туге прекиде: „или њу, или ни једну!“ Ето, тако по ваздан говори; полудјеће! Ето на, он је у овом писму казао све. (Даје јој писмо.)
ЈЕЛА (плашећи се): Да ко не дође!
МАЦА: Не брини се, ја ћу на вратима припазити. (Стане пред врата и ослушкује.)
ЈЕЛА (чита.)
„Мила Јело!
Оно неспоразумљење због писама између мене и твоје тетке начинило је забуну, да сад не знам што да радим. Ја те љубим! Ако ме збиља волиш и добра ми желиш, а ти послушај тетка Мацу па дођи; или сама одреди мјесто, гдје да се састанемо, те да се договоримо о свему. Довече ћу доћи на вечеру, али се морам претварати; јер је ствар тако заплетена, да без договора с тобом, ништа започети не смијем.
Твој љубећи Те Павле.
ЈЕЛА: Сиромах, мора да много пати! Шта да му поручим? Да се искрадем од тетке, али како? Она ме неће пустити саму. (Кроз сузе.) Ох Боже мој, како сам несретна! Друге иду и без питања, а мене не пушта ни кад је замолим!
МАЦА: Иде неко.
ЈЕЛА: Са мном тетка Мацо; тамо ћемо што год смислити како да му одговорим. (Оду.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.