Лисице

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Лисице
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић
Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.


Једној лисици упадне реп у шкрипац. Она за избавити осталу кожу прегризе себи реп и утече. А потом, за сакриши своју срамоту, сазове проче лисице из комшилука и начне их увјештавати да и оне одрежу себи репове, говорећи да је лакше и лепше лисици без репа неголи с репом. Онда једна од старијих и искуснијих лисица, придосетивши се њејзином лукавству, одговори: „Док си ти реп свој имала, ниси нас на то совјетовала, а сада, гди си ти без репа остала, хотела би да и ми наше одрежемо, је ли? Видиш ти памети? Хоће једна лисица млоге да превари.”

Наравоученије

По свој прилици већ су се људи били почели одавно варати, будући да је Езоп принужден био толике басне против преваре измишљавати. Ко је какав, рад би да су и други таки. Чивути турски и пољски срде се на немачке Чивуте и држе их за јеретике што ови свуд наоколо подбријавају браде. Што слепо не чини сујевјерије? Жид, ако ће најзгаднији бити, он из суда из којега христјанин једе и пије неће ништа окусити. А зашто? Беда га знала. А расколник сиромах крепко верује да ко обрије браду сасвим изгуби образ и подобије божје, и не сумња нимало да бог не седи на небу с великом брадом. Ово ја овде не спомињем само за шалу, нипошто! Но рад сам да се људма почињу да|вати разумнија поњатија о непостижимом божеству, да не приписују неразумно неописаному суштеству человеческо подобије телесно. Има мајмуна у Африки који су млого већи од човека, управ на две ноге ходе и браду имаду; словом, по телу подобни су човеку, осим разума и словесности. Ако ли хоћемо да што у чловеку нађемо по образу и по подобију божју, то не ваља тражити у телу, које он подобно има с неки мајмуни, но у разумној словесној души, способној мудрости, правди и божественој добродјетељи, која преимуштества никакав орангхутанг (сиреч африкански мајмун) нејма. Ову разум и словесност узми од човека, он већ није словесни чловек но бесловесна животиња.

Лифландски сељани, ако су и луторани, из обичаја носе браду. Ако га упиташ зашто, а он каже право: „Волим се напити ракије за оно што бих дао за бријање”. А наш Ердељан вели: „О лас јака коља, к нум фаче нимик”. Ово пролази јер има неки разлог. Али Турчин кад хоће да му се све верује што каже, зато што он носи браду, ту нам не торна конат. Плутарх имао је прекрасну браду (право ваља казати, има и брада весма лепих), но он врло виче и изобличава неке лажљиве философе онога времена што се за саму велику браду издају за то што нису.

Лепо је слушати мојега доброга пријатеља софополитскога епископа, кад га ко запита је ли нужно епископом имати браду? Одговара: „Давнашњи је обичај, зато је морам носити: ја себе чувствујем да бих без браде могао бити епископ како год и с њом, но сад за њен атар ја не оставих моју епархију.” Нек' де сад чујемо дисидемонскаго владику, који већу част памети у бради држи, како он резонира: „Брада је чесна и света вешт која чини човека још толико чесним и преподобним. Света, велим и доказаћу: пророци, Христос и апостоли сви су браде носили. Сме ли ко против Христа и апостола што рећи?” Та не сме, господине, помагај! Али Ана и Ка|јафа, и Ирод и Јуда, и они су браде имали, пак зато нису ни длаке бољи били. Онда је то у Жидова општи обичај био, како год и данас. А да што ћемо сад? Да обријемо браде? Не. Нека оне стоје с миром онде гди су јошт у обичају, но ваља казати већ једном људма да с брадом или без браде бити, то не придодаје човеку најмање мрве ни памети, ни науке, ни добродјетељи, сљедователно нити чесности ни достојинства.

Ето ти нам наше лисице која, сама без репа, хоће да и друге своје одрежу! Може и то гди бити, но овде баш није тај догађај, ибо лисици одрезати реп толико чини колико човеку нос; једно и друго ужасно боли. А натура је у тому премудри учитељ. Оно што она није учинила да се реже не може се одрезати без љуте бољетице, а оно за што не мари ил' се резало или не, него од самога обичаја зависи, оно се реже пак и не осећаш, како све власи на телу и нокти.

Извори[уреди]

  • Антологија српске књижевности [1]


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2579 година.
Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 208 година.