Lisice

Lisice
Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović

Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije.

Jednoj lisici upadne rep u škripac. Ona za izbaviti ostalu kožu pregrize sebi rep i uteče. A potom, za sakriši svoju sramotu, sazove proče lisice iz komšiluka i načne ih uvještavati da i one odrežu sebi repove, govoreći da je lakše i lepše lisici bez repa negoli s repom. Onda jedna od starijih i iskusnijih lisica, pridosetivši se njejzinom lukavstvu, odgovori: „Dok si ti rep svoj imala, nisi nas na to sovjetovala, a sada, gdi si ti bez repa ostala, hotela bi da i mi naše odrežemo, je li? Vidiš ti pameti? Hoće jedna lisica mloge da prevari.”

Naravoučenije

Po svoj prilici već su se ljudi bili počeli odavno varati, budući da je Ezop prinužden bio tolike basne protiv prevare izmišljavati. Ko je kakav, rad bi da su i drugi taki. Čivuti turski i poljski srde se na nemačke Čivute i drže ih za jeretike što ovi svud naokolo podbrijavaju brade. Što slepo ne čini sujevjerije? Žid, ako će najzgadniji biti, on iz suda iz kojega hristjanin jede i pije neće ništa okusiti. A zašto? Beda ga znala. A raskolnik siromah krepko veruje da ko obrije bradu sasvim izgubi obraz i podobije božje, i ne sumnja nimalo da bog ne sedi na nebu s velikom bradom. Ovo ja ovde ne spominjem samo za šalu, nipošto! No rad sam da se ljudma počinju da|vati razumnija ponjatija o nepostižimom božestvu, da ne pripisuju nerazumno neopisanomu suštestvu čelovečesko podobije telesno. Ima majmuna u Afriki koji su mlogo veći od čoveka, uprav na dve noge hode i bradu imadu; slovom, po telu podobni su čoveku, osim razuma i slovesnosti. Ako li hoćemo da što u človeku nađemo po obrazu i po podobiju božju, to ne valja tražiti u telu, koje on podobno ima s neki majmuni, no u razumnoj slovesnoj duši, sposobnoj mudrosti, pravdi i božestvenoj dobrodjetelji, koja preimuštestva nikakav oranghutang (sireč afrikanski majmun) nejma. Ovu razum i slovesnost uzmi od čoveka, on već nije slovesni človek no beslovesna životinja.

Liflandski seljani, ako su i lutorani, iz običaja nose bradu. Ako ga upitaš zašto, a on kaže pravo: „Volim se napiti rakije za ono što bih dao za brijanje”. A naš Erdeljan veli: „O las jaka kolja, k num fače nimik”. Ovo prolazi jer ima neki razlog. Ali Turčin kad hoće da mu se sve veruje što kaže, zato što on nosi bradu, tu nam ne torna konat. Plutarh imao je prekrasnu bradu (pravo valja kazati, ima i brada vesma lepih), no on vrlo viče i izobličava neke lažljive filosofe onoga vremena što se za samu veliku bradu izdaju za to što nisu.

Lepo je slušati mojega dobroga prijatelja sofopolitskoga episkopa, kad ga ko zapita je li nužno episkopom imati bradu? Odgovara: „Davnašnji je običaj, zato je moram nositi: ja sebe čuvstvujem da bih bez brade mogao biti episkop kako god i s njom, no sad za njen atar ja ne ostavih moju eparhiju.” Nek' de sad čujemo disidemonskago vladiku, koji veću čast pameti u bradi drži, kako on rezonira: „Brada je česna i sveta vešt koja čini čoveka još toliko česnim i prepodobnim. Sveta, velim i dokazaću: proroci, Hristos i apostoli svi su brade nosili. Sme li ko protiv Hrista i apostola što reći?” Ta ne sme, gospodine, pomagaj! Ali Ana i Ka|jafa, i Irod i Juda, i oni su brade imali, pak zato nisu ni dlake bolji bili. Onda je to u Židova opšti običaj bio, kako god i danas. A da što ćemo sad? Da obrijemo brade? Ne. Neka one stoje s mirom onde gdi su jošt u običaju, no valja kazati već jednom ljudma da s bradom ili bez brade biti, to ne pridodaje čoveku najmanje mrve ni pameti, ni nauke, ni dobrodjetelji, sljedovatelno niti česnosti ni dostojinstva.

Eto ti nam naše lisice koja, sama bez repa, hoće da i druge svoje odrežu! Može i to gdi biti, no ovde baš nije taj događaj, ibo lisici odrezati rep toliko čini koliko čoveku nos; jedno i drugo užasno boli. A natura je u tomu premudri učitelj. Ono što ona nije učinila da se reže ne može se odrezati bez ljute boljetice, a ono za što ne mari il' se rezalo ili ne, nego od samoga običaja zavisi, ono se reže pak i ne osećaš, kako sve vlasi na telu i nokti.

Izvori

Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ezop, umro -560, pre 2584 godine.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dositej Obradović, umro 1811, pre 213 godina.