Брат и сестра

Брат и сестра
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић

Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.

Човек имао је синчића весма лепа и кћер поружну. Ово двоје, као деца, играјући се једном око огледала, почну се огледати ту. Онда брат начне се хвалити да је врло леп, похуждавајући сестру као ружну. Ово весма огорчи малу девојчицу, која плачући оде к оцу, и начне се тужиши на брата свога, колик' да је учинио најцрње и горе дело на свешу, што се он огледа на огледало које није начињено за људе него за жене. Дете се правда и извињује са своје стране, говорећи: „ја нисам ништа друго учинио него што сам јој рекао да је ружна”.

Отац их загрли обоје и, с отеческом милошћу љубећи их, да им ову науку: „Ја хоћу да се ви сваки дан у исто огледате огледало: ти, сине мој, не зато што би се поносио, и сестру своју ружном називао, него што би красоту и благообразије лица твога са злонаравијем и непристојним поступком не наружио и не осквернио; а ти, кћи моја, што би с чесностију живота твојега и с красотом нарава твојих недостатак красноличија прикрила и надокнадила. Ви сте обоје лепи ако будете благонаравни и добри”.

Наравоученије

Све жене на свету, како Европејке и Азијаткиње, тако и црне Арапкиње, премного се старају за своју телесну вњешњу лепоту; отуда су произишли толики различни начини шарених и свакојаких боја и цветова хаљина, белила, руменила и многообразне моде кићења и облачења. Зар ваља, по свој прилици, да се оне саме себи преко сваке мере ружне чине и виде, кад се толико пеку и брину за туђе којекакво лажљиво украшеније; ибо, без сумњенија, жена која би задовољна била с својим природним лицем и образом таковим каквога јој је бог дао, она нипошто и никако не би га које с чим мазала, и навластито знајући да колико га више таре и маже, толико га већма грди и ружи.

Одавде сљедује и јавно се види да ко је год преко мере уљубљен у украшеније и одјејаније, он нужно мора имати зло и преко разлога худо мњеније о телу своме. На исти и једнаки начин: ко је сасвим уљубљен у тело своје, он или не зна да има словесну душу, или ако и зна, а он је за ништа држи и почитује. Кад би могли ми људи осећати и чувствовати сву силу оних кротких речи вечне блажене божје истине с којима нас за ово наше неразумије укорава говорећи: „Маловерни, није ли лучша душа од тела, и тело од одежде!”—ово кад би ми могли пристојно разумети, довека би се морали срамити за толико наше маловерије и неразумије! Одјејаније кад се издрпа и издере бацамо га у ђубре; тело које кад остари, ослаби и изгуби сву топлоту крви, иде као земља у земљу: за њих се толико старамо и мучимо, а за словесност, која у нами мисли и која је способна Правди, Истини, Богопознанству и свакој божественој добродјетељи, сљедователно и вечном и бесконечном животу, толико мало маримо! Откуд дакле толика немарност, разве што је како надлежи не познајемо?

Жена остроумна, која је управ уверена о сили красоте и пријатности својих, она се облачи за нужду, обичај и пристојност, нити је толико проста да се узда више што примити од шивача свога него што је примила од премудре руке јестества. Подобним образом разумни чловек, који познаје све преимуштество словеснога ума илити душе, он се стара за тело своје колико нужда и благопристојност изискује да је здраво, чисто и благопријатно, но никада га не обожава, нити, за његов прекомерни атар и угожденије, презире и пренебрегава благороднију част себе, то јест словесни разум.

Моје је мудрованије о чловеку доста познато, зато се не бојим да ме ко овде не прими за каква жестока предикатора који хоће да је човек сав и само дух. Не, то нити је потреба, нити је пак могуће док смо с телом заједно. Но ово је и нужно и возможно: да се сваком своје даје. И, на ови начин бива у нами совершена хармонија илити согласије сладчајше небесне музике.

Дакле, наше предраге серпске кћери добро нека знаду да благообразије и красноличије кад су с целомудријем, с светом чесностију, с смиреномудрим благоразумијем, с незлобивим и непорочним благонаравијем, с разумом и мудростију соједињене, онда су миле и пријатне богу и људма; а без ових добродјетељи, и с противним њима злобама, сва лепота и красота и пријатности ништа нису него ругоба, срамота и несрећа. Нека приме ови премудри совјет благоразумнога оца: кад се год виде у огледалу, ако им се чини да су лепе, нек све своје попеченије у том положе да своју лепоту са злонаравијем не обешчесте и не потару. Ако ли им се то не чини, нек се нимало не старају за особиту телесну лепоту, знајући да душевна и наравна красота, која је у њиховој власти, несравњено је чеснија и благороднија; ибо ова чрез године и старост не може увенути, болестје не може наружити и порушити; иста смрт није кадра уничтожити ју, зашто је она рода божјега и с богом скупа пребива и векује. „Sat pulcher qui sat bonus! Доста је красан ко је доста добар”, — паметно учи Федрус.

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.