Lisica i kurjak
| ←Brat i sestra | Lisica i kurjak Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović |
Lav i miš i lisica→ |
| Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije. |
Lisica upadne u jedan bunar. U to isto vreme, po slučaju prolazeći tuda, kurjak čuje glas i viku iz bunara, pogleda unutra i vidi bednu lisicu gotovu utopiti se, koja ga počne moliti i zaklinjati da pohiti koliko brže, donese uže i da je izvuče. Kurjak se obešta sve to učiniti, no pritomu zapita je da mu kaže kako je tu upala, ona koja inače od svakoga počituje se za hitru zverku i vrlo se lasno ne d prevariti. „Uže! Uže! — viknu ona. — Pomagaj! Vidiš da meni nije do dangube i razgvora. Izvadi me pre, pak me onda pitaj što god hoćeš!”
Kad vidimo koga u nuždi i nevolji, ako možemo pomozimo mu; ako li ne možemo, kažimo mu uprav da se ne nada; niti stojmo zanovetajući i prigovarajući mu: „Da nisi to učinio, bolje bi bilo.” Kad ko pogreši i postrada, tada i sam vidi da nije kako nadleži postupio, iiti je potreba da mu mi kažemo ono što on čuvstvuje. Ono je dobar pogađač koji pogodi pre nego se stvar sluči; a kad se već što dogodi, svaka baka može o tom proricati.
Kažu za Španjole da ako će ko od njih i prosjak biti, opet je ponosit i visokouman. Jedan od ovih zaište od nekog gospodina da mu što da, a on ga počne uveštavati da zdrav čovek ne valja da prosi, nego s trudom ruku svojih da sebe obderžava. „'Oćeš li ti meni dati što ja od tebe ištem? To ti meni kaži!”, — odgovori mu visokoumni prosjak — „a to što ti meni sad govoriš, drži za se; jer ja sve to znam bolje od tebe.” Bedna stvar: prosjak ponosit! Zašto inače znamo da nužda i ubožestvo smirjava i veliku gordost. Sramotna vešt vidiš zdravo telo da prosi, a najpače kad biva iz lenosti i običaja. A kad je poznato da je ko trudoljubiv i pošten, pak mu se sluči kakvo neščastije, onda svak čuvstvuje veliku radost kad može takom pomoći. U Atini, između pročih sudija, uređavali su se i takovi nadziratelji koji su morali znati na koji način i najposlednji graždanin svoje pripitanije i soderžanije pridobiva; lenštinu i bez nužde prosjaka nisu hoteli među sobom trpiš; gdi su pak pravu nuždu vid'li, tu je sve opštestvo jedinodušno pomagalo. Predvaravati valja na svaki način da se lenštivost ne uvodi u običaj; a gdi je prava potreba, onde preblažen onaj koji pokazuje po svome mogućstvu milostivo i blagodjeteljno srce i utrobu. Ovde služe one svete reči: „Blaženi milostivi, jako ti pomilovani budut!” Zlatne su i one reči Isokrata k Dimoniku: „Mηδενί συμϕοράν ονειδίοης! Kοινή γαρ η τύχη και το μέλλον αόρατον: Nikoga u zlopolučiju ne ukoravaj! Ibo, slučaj je opšti i vreme budušte ne vidi se.”
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|
|
|