Лисица и вран (друга басна)

Лисица и вран
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић

Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.

Чест вран лећаше на алтаре богова, узимаше слободно гди које парче меса на жертву принешена, и нико му не би сметао, почитујући га свак за птицу која будуштаја прориче. То гледајући лисица, помисли у себи: „Ја би' paда знати да ли је зато врану слободно месо са алтара узимати што је он пророк; или га зато за пророка почитују што он посвећено месо, ником не питајући, носи пак једе.”

Наравоученије

Преводећи ову Лесингову басну, дође ми на памет нешто куриозно што ми се је у Далмацији случило. — Кад сам се вратио из Азије Мале и Греције, — прво, зато што сам остао био без крајцаре и новца, дођем у Далмацију за учити гди децу и стећи што; друго: дати себи времена, пре него што друго почнем, за утвердити се боље у прекрасном јелинском језику. Изберем неко планинско, около предивних и широких долина, сасвим за Омирова и Исиодова чтенија пристојно место, зовомо Плавно; ту се остановим и сакупим доста дечице.

На један празник, не дајући лекције, у лето, седим међу црквом и мојом школицом, под храстом у хладу с мојим љубимим другом, попом Данилом Мораитским, и слушам (с изобилно текућим из очију мојих сузами) умилителну повјест његове верне но нешчастљиве љубови, која га је у толико очајаније довела да се покалуђери, и Корцир, своје отечество, остави — кад ето ти к нами свештеник непознат, на коњу. Сјаше, поздрави нас, скине пуне бисаге са седла, дâ коњу пут у долину на пашу, седне код нас и почне ми беседити:

„Драги брате школниче, ми се јоште не познајемо, али добри људи ласно учине познанство, брзо ћемо се, ако бог да, и боље познати, јер смо комшије. Ено ти моје село за оном главицом што нам баш спрама носа стоји и за оном храстовом шумом што се преко ње промолила. Ја сам ти поп Маук, а моје се село зове Отон. Ето сам ти донео у бисага два варићака чисте пшенице како злато, оку масла и један сирац; простићеш, ово је мало, али биће и више ако бог да. И молим те да ми у недељу дођеш и мојим сељаном једну здраву и вредну предику искажеш, и кад будеш имати времена да ми што лепо напишеш, да каткад и ја што мојим људма кажем, јер радо слушају кад им се што добро беседи.”

Захвалим му ја на дару, и обештам се једно и друго што од мене жели учинити. Потом разговарали смо се које о чем. Између прочег предложи ми ово чудновато питање говорећи: „Кажи ми, молим те, зашто нас попове зову 'свети оче'? Даје ли нам се ова светиња заједно с поповством, или би ми морали бити без сваке шале свети?” Презнем се на такови вопрос, и речем му зашто то пита.

„Ако је прво,” — одговори — „у добри час, нека иде; ако ли је фторо, у триста злих часа, то нека добро знаш; ја имам толико посла на глави да ми светињичење ни на ум не пада. Други су ту били, и други, пак нису се могли посветити, алтроке поп Маук!”

Онда сам му ја одговорио, по мојему тадашњему начину мишљења, да свештенство, будући дар светога духа и власт духовна, зато ко ово има, по тому он је светац. То га је упокојило, и оде. Сад обаче овако бих му одговорио: да свештенство, како год и остала достоинства војена и гражданска, неодложно изискује неке службе и дужности, које ко не исполњава, не само није да се нариче светим оцем, него и да се лиши тога достоинства и званија. А ко их исполњава како надлежи, он је прави свети отац и високопочитанија достоин, носећи попеченије о оном што је светјејше у человеческом роду, то јест благонаравије, всеопшта љубов, мир, непорочност и чистота совјести.

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.