Lisica i vran (druga basna)
| ←Bik, tele i pastir | Lisica i vran Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović |
Lisica i tigar→ |
| Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije. |
Čest vran lećaše na altare bogova, uzimaše slobodno gdi koje parče mesa na žertvu prinešena, i niko mu ne bi smetao, počitujući ga svak za pticu koja buduštaja proriče. To gledajući lisica, pomisli u sebi: „Ja bi' pada znati da li je zato vranu slobodno meso sa altara uzimati što je on prorok; ili ga zato za proroka počituju što on posvećeno meso, nikom ne pitajući, nosi pak jede.”
Prevodeći ovu Lesingovu basnu, dođe mi na pamet nešto kuriozno što mi se je u Dalmaciji slučilo. — Kad sam se vratio iz Azije Male i Grecije, — prvo, zato što sam ostao bio bez krajcare i novca, dođem u Dalmaciju za učiti gdi decu i steći što; drugo: dati sebi vremena, pre nego što drugo počnem, za utverditi se bolje u prekrasnom jelinskom jeziku. Izberem neko planinsko, okolo predivnih i širokih dolina, sasvim za Omirova i Isiodova čtenija pristojno mesto, zovomo Plavno; tu se ostanovim i sakupim dosta dečice.
Na jedan praznik, ne dajući lekcije, u leto, sedim među crkvom i mojom školicom, pod hrastom u hladu s mojim ljubimim drugom, popom Danilom Moraitskim, i slušam (s izobilno tekućim iz očiju mojih suzami) umilitelnu povjest njegove verne no neščastljive ljubovi, koja ga je u toliko očajanije dovela da se pokaluđeri, i Korcir, svoje otečestvo, ostavi — kad eto ti k nami sveštenik nepoznat, na konju. Sjaše, pozdravi nas, skine pune bisage sa sedla, dâ konju put u dolinu na pašu, sedne kod nas i počne mi besediti:
„Dragi brate školniče, mi se jošte ne poznajemo, ali dobri ljudi lasno učine poznanstvo, brzo ćemo se, ako bog da, i bolje poznati, jer smo komšije. Eno ti moje selo za onom glavicom što nam baš sprama nosa stoji i za onom hrastovom šumom što se preko nje promolila. Ja sam ti pop Mauk, a moje se selo zove Oton. Eto sam ti doneo u bisaga dva varićaka čiste pšenice kako zlato, oku masla i jedan sirac; prostićeš, ovo je malo, ali biće i više ako bog da. I molim te da mi u nedelju dođeš i mojim seljanom jednu zdravu i vrednu prediku iskažeš, i kad budeš imati vremena da mi što lepo napišeš, da katkad i ja što mojim ljudma kažem, jer rado slušaju kad im se što dobro besedi.”
Zahvalim mu ja na daru, i obeštam se jedno i drugo što od mene želi učiniti. Potom razgovarali smo se koje o čem. Između pročeg predloži mi ovo čudnovato pitanje govoreći: „Kaži mi, molim te, zašto nas popove zovu 'sveti oče'? Daje li nam se ova svetinja zajedno s popovstvom, ili bi mi morali biti bez svake šale sveti?” Preznem se na takovi vopros, i rečem mu zašto to pita.
„Ako je prvo,” — odgovori — „u dobri čas, neka ide; ako li je ftoro, u trista zlih časa, to neka dobro znaš; ja imam toliko posla na glavi da mi svetinjičenje ni na um ne pada. Drugi su tu bili, i drugi, pak nisu se mogli posvetiti, altroke pop Mauk!”
Onda sam mu ja odgovorio, po mojemu tadašnjemu načinu mišljenja, da sveštenstvo, budući dar svetoga duha i vlast duhovna, zato ko ovo ima, po tomu on je svetac. To ga je upokojilo, i ode. Sad obače ovako bih mu odgovorio: da sveštenstvo, kako god i ostala dostoinstva vojena i graždanska, neodložno iziskuje neke službe i dužnosti, koje ko ne ispolnjava, ne samo nije da se nariče svetim ocem, nego i da se liši toga dostoinstva i zvanija. A ko ih ispolnjava kako nadleži, on je pravi sveti otac i visokopočitanija dostoin, noseći popečenije o onom što je svetjejše u čelovečeskom rodu, to jest blagonaravije, vseopšta ljubov, mir, neporočnost i čistota sovjesti.
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|
|
|