Lisica i vran (druga basna)

Lisica i vran
Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović

Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije.

Čest vran lećaše na altare bogova, uzimaše slobodno gdi koje parče mesa na žertvu prinešena, i niko mu ne bi smetao, počitujući ga svak za pticu koja buduštaja proriče. To gledajući lisica, pomisli u sebi: „Ja bi' pada znati da li je zato vranu slobodno meso sa altara uzimati što je on prorok; ili ga zato za proroka počituju što on posvećeno meso, nikom ne pitajući, nosi pak jede.”

Naravoučenije

Prevodeći ovu Lesingovu basnu, dođe mi na pamet nešto kuriozno što mi se je u Dalmaciji slučilo. — Kad sam se vratio iz Azije Male i Grecije, — prvo, zato što sam ostao bio bez krajcare i novca, dođem u Dalmaciju za učiti gdi decu i steći što; drugo: dati sebi vremena, pre nego što drugo počnem, za utverditi se bolje u prekrasnom jelinskom jeziku. Izberem neko planinsko, okolo predivnih i širokih dolina, sasvim za Omirova i Isiodova čtenija pristojno mesto, zovomo Plavno; tu se ostanovim i sakupim dosta dečice.

Na jedan praznik, ne dajući lekcije, u leto, sedim među crkvom i mojom školicom, pod hrastom u hladu s mojim ljubimim drugom, popom Danilom Moraitskim, i slušam (s izobilno tekućim iz očiju mojih suzami) umilitelnu povjest njegove verne no neščastljive ljubovi, koja ga je u toliko očajanije dovela da se pokaluđeri, i Korcir, svoje otečestvo, ostavi — kad eto ti k nami sveštenik nepoznat, na konju. Sjaše, pozdravi nas, skine pune bisage sa sedla, dâ konju put u dolinu na pašu, sedne kod nas i počne mi besediti:

„Dragi brate školniče, mi se jošte ne poznajemo, ali dobri ljudi lasno učine poznanstvo, brzo ćemo se, ako bog da, i bolje poznati, jer smo komšije. Eno ti moje selo za onom glavicom što nam baš sprama nosa stoji i za onom hrastovom šumom što se preko nje promolila. Ja sam ti pop Mauk, a moje se selo zove Oton. Eto sam ti doneo u bisaga dva varićaka čiste pšenice kako zlato, oku masla i jedan sirac; prostićeš, ovo je malo, ali biće i više ako bog da. I molim te da mi u nedelju dođeš i mojim seljanom jednu zdravu i vrednu prediku iskažeš, i kad budeš imati vremena da mi što lepo napišeš, da katkad i ja što mojim ljudma kažem, jer rado slušaju kad im se što dobro besedi.”

Zahvalim mu ja na daru, i obeštam se jedno i drugo što od mene želi učiniti. Potom razgovarali smo se koje o čem. Između pročeg predloži mi ovo čudnovato pitanje govoreći: „Kaži mi, molim te, zašto nas popove zovu 'sveti oče'? Daje li nam se ova svetinja zajedno s popovstvom, ili bi mi morali biti bez svake šale sveti?” Preznem se na takovi vopros, i rečem mu zašto to pita.

„Ako je prvo,” — odgovori — „u dobri čas, neka ide; ako li je ftoro, u trista zlih časa, to neka dobro znaš; ja imam toliko posla na glavi da mi svetinjičenje ni na um ne pada. Drugi su tu bili, i drugi, pak nisu se mogli posvetiti, altroke pop Mauk!”

Onda sam mu ja odgovorio, po mojemu tadašnjemu načinu mišljenja, da sveštenstvo, budući dar svetoga duha i vlast duhovna, zato ko ovo ima, po tomu on je svetac. To ga je upokojilo, i ode. Sad obače ovako bih mu odgovorio: da sveštenstvo, kako god i ostala dostoinstva vojena i graždanska, neodložno iziskuje neke službe i dužnosti, koje ko ne ispolnjava, ne samo nije da se nariče svetim ocem, nego i da se liši toga dostoinstva i zvanija. A ko ih ispolnjava kako nadleži, on je pravi sveti otac i visokopočitanija dostoin, noseći popečenije o onom što je svetjejše u čelovečeskom rodu, to jest blagonaravije, vseopšta ljubov, mir, neporočnost i čistota sovjesti.

Izvori

Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ezop, umro -560, pre 2584 godine.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dositej Obradović, umro 1811, pre 213 godina.