Лимунација на селу/8
Глава осма
У којој је описана једна скоро непреспавана ноћ Сретина, а коју би најзгодније било назвати оним већ готовим насловом из »Јадника« Виктора Хига — којим се и Срета тако често служи у својим дописима — а који гласи: »Бура у лобањи«.
»Сваки је почетак тежак«, вели пословица. Тако беше и са Сретиним послом, јер је био спочетка, што каже песник, »сламка једна међу вихорове«, па ишло тешко. Имао је доста живе муке док је расклиматао оно што су у дугом низу година и Милисав и други многи пре њега утврдили и формално укочили у бирократском назадном духу.
Али Срета није малаксао, јер лозинка му је била лозинка оних Руса из Лондона и гласила је: Forward, Вnереdь, а то ће рећи на српски: Напред! И Срета после неког времена виде са задовољством како му посао из дана у дан поспешно одмиче напред!
Ову малу групицу незадовољника, коју је децентралисану, и у мишију рупу завучену нашао, извукао је одатле на политичку арену, оживео, електрисао и задахнуо једном мишљу водиљом и сложио их у једну непробоју фалангу. И само мало воље, умешности и, што је најглавније, истрајности — и Сретини напори биће крунисани успехом.
А што се овако промучио, то му је баш и мило, јер шта је живот него борба; и кад је слађи одмор него после умора?! »Устај живи, бори се, не клони!« — те су речи песникове ужљебљене у срце његово и ништа их није у стању истрти оданде, ништа! Ни умор, ни претња, ни сила, ни време које круни и руби мисирске пирамиде, па ни сама смрт, ни сами гроб! И над гробом његовим светлеће те речи као душа праведникова и доцнијим поколењима биће гроб његов, веровао је Срета, оно што је он живим сувременицима својим био; биће што мајак морнарима, који траже безбедна пристанка лађама својим. То је Срету тешило, а и награђивало га; јер му се некако чинило да му од неког доба живот опет има одређен циљ. Сад бар опет зна што живи!
И кад тако уморан легне у постељу, да одмори од дневног рада и напрезања уморно тело и уморан дух и да га спреми за сутрашњи нов рад и нове напоре, па кад размишља о успеху, а он с поносом и задовољством могаше рећи сам себи, опружив уморне своје краке испод губера, као оно римски император Титус, назван »љубимац рода људскога«, што би обично рекао кад би кога дана учинио добро дело, па увече прегледао рачун шта је тога дана учинио: »И овај данашњи дан није ми пропао!« Исто је тако и Срета могао себи рећи.
Живот је борба, трење — размишљаваше Срета лежећи у кревету.
У борби и трењу је живот; и тај живот треба да буде бујна река која руши све ове старе (изанђале већ) бирократске уставе и да створи чисто земљиште за нов ред и поредак, а не сме никако да буде вода која не отиче, устајала бара са жабокречином. (Тако он згодно назва и у допису ову идилску тишину коју пре неколико недеља беше затекао у овом селу.) Но, хвала богу, сад није тако! Усталасало се, узаврело је већ и већ се пена показала на површини. И та пена, тај, тако да га назовем, »друштвени крем« у селу, који се групише полако око Срете, — треба одсада да даје тон и импулс свима јавним пословима.
— »Само, кога ћу за председника« — размишљаше Срета у кревету, претурајући се и збацујући губер да му не смета, — »а већ гласача ће још мало па довољно бити. Мића »Официр« је отресит, он би био дабар! Њега ћу!« — вели Срета у себи, па навуче опет губер и склопи очи, решен да се преда слатком сну. — Тако! — рече гласно. — Ту сам бригу скинуо с врата! — рече па покуша да хрче.
Уједаред се лупи по челу и збаци опет губер.
— Пхи — вели полугласно, — куд да ми то не падне на памет! Ех, — рече зловољно, — нема ништа од тога, него: пик, Јово, наново! Али, Мића је био војник, солдатеска, груба војничина, па му није веровати; и кад се дочепа, а он ће онда ка’ и онај Наполеон Први — да жртвује начело за власт, па ето ти часом нов Осамнаести бример и милитаризам код мене жива! А они су сви једнаки; није ни Мића много утек’о од Наполеона! Војник је, не смем му веровати. Светска историја пружа нам хиљадама таквих примера, а она је, веле, учитељица! Добар је као оруђе, али никако као иницијатор. Нема ништа од Миће, другога морам тражити. Ху! — и хукну Срета. — Мука за згодна човека! — Ето, то је мислио и доконао Срета кад је узвикнуо гласно: пик, Јово, наново!
Затим се опет даде у мисли уврћући по свом обичају једнако своју браду. Стаде се претурати по кревету и уздуж и попреко; окрете главу где су биле ноге, а ноге где је била глава.
— О, Максо — викну Сретен фамулуса, који је у другој одаји спавао, па ослушне.
Из друге собе се Чује сомо страховито хркање Максино.
— Максиме, море! — викну јаче.
Максим настави хркање још јаче.
— Пази, животиње једне, како је заспао! Е, баш се тога човека ништа не тиче! Откад га дељем, па једва нешто мало! Него — није ни чудо. Друштво је криво. Ови људи нису ништа друго ни радили него само спавали! — вели Срета мислећи ту наравно на политички дремеж и мртвило. — Да је имао боље примере за углед пред очима, био би, наравно, бољи и он! С главе је риба смрдела! — О Максиме! — викну јако, па опет заћута и почека.
Али се Максим не одазива, него продужује још јаче хркање, помешано са звиждањем.
— А, прангијо једна, што се не одазиваш, кад те вичем по трећи пут?! — вели љутито Срета, који је устао из кревета и пришао Макси, па га једном руком дрма, а другом узео звонце па му из све снаге звони крај ушију.
— Ај... зар већ свануло! А ја, ви’ш, ка’ човек успав’о се! Па ка’ заклан, — вели Макса, који се диже па седе и подави ноге пода се, па примаче своју пакфонску, ужасно олупану табакеру и стаде зевати, и лизну палац десне руке, очупа лист папира и стаде савијати цигару, зевајући једнако.
— Море, како свануло, будало, кад ми се смркло још јаче мислећи у кревету. Је си л’ будан?
— Како да нијесам! А шта, тебе ваљда пробудиле стенице?
— Те још какве стенице? Све оне народне... политичке стенице. ’Ајде, разбуди се... имам нешто да те питам.
— Сад, господине, само док припалим једну.
— Је ли, ти ћеш то боље знати него ја. Који су овде у селу отреситији, као, на прилику, Мића »Официр«, а да се не слажу с Милисавом?
— Па има их, доста. Откако нам ти ово дође, има их па их већ и не памтим све, толико их има!
— Ама, који ти мислиш да ће онако најбољи бити, ето, сад да рекнемо да чича Милисав неће више да је председник, па да треба другога на његово место... па шта мислиш ко би нојбољи био?
— А нијесам ти, бога ми, господине, никад о томе ни мислио! — вели Макса палећи цигару.
— Ама то и јесте несрећа што сте сви тако индиферентни, апатични, инертни!
— Е, то ти је вала! — вели Макса, не знајући шта да каже на ове последње речи, и пусти један дим.
— Па де... онако... које је казнио досаде... и зашто?
— Па казнио је онога Петра за потру, Павла за бекријање, Милисава оног што је скин’о меденице с туђих волова, Рају што не да ђецу у школу, Кићу што напаствује чељад кад иде на воду.
— Аха! Ама, нису ми они онако по вољи. А јесу л’ служили у војсци?
— Јесу, сви су резервисти!
— Нећу ја те! То је све Мићина сорта! Њих је убила касарна. Убила им дух! Ниједан нема моралне снаге у себи. Другог, другог кога! Знаш ли ти тако некога коме није идеал милитаризам?
— Ама, што ми се ово нешто ноћас гаси овај дуван!
— Ама, немој ти мени сад те твоје ужичке шеретлуке да продајеш, него чу ли шта те питам? Који би онако, по твом мишљењу, био чврст и сталан у својим принципима, и не би га деморалисала власт?
— А-ја! — вели Максим.
— Ама, ти опет тераш своје! Шта ти ту то твоје: »А-ја!«
— Ама, знам ја и разумем све, ти за то не бригај! — вели Максим.
— Знаш ти! Шта знаш! Па добро, шта сам сад казао?
— Е, па сад — врда Макса — не могу ја све знати, ка на прилику ти, што си један учеван човјек.
— Па, добро, чу ли бар шта те питам?
— Опрости, ја не чу’.
— Е, па видиш, дакле слушај! Има ли који да ’нако није служио у војсци а да га је председник казнио за нешто?
— Па има... ето онај газда Ђорђе Ружић. Њега је неколико пута одр’о ка’ јарца за неке каишарлуке. Питај њега за то, он зна људе још и боље од мене.
Чим чу то име, лупи се Срета по челу.
— Врло добро, врло добро! Шта ту имам да га питам и да тражим преко хлеба погаче. Њега ћу ја. Дивота! Славно!
Помрчина је била у соби, па не смем рећи да му се засијало лице од задовољства; али кад кажем да је од задовољства трљао руке, седећи онако у кревету, држим да ће ми свак веровати. Трљао је задовољно руке, а затим се маши руком за табакеру и начини себи цигару, запали је и онако у помрчини пушташе димове и задовољно уврташе своју браду.
— Е, доиста, нико згоднији од њега! А знаш посигурно да никад није служио у војсци?
— А-ја! — рече Макса и баци цигару па леже опет. — Море, господине, лези ту па спавај! Немој да се млатимо овђен, а ево смо се дигли у глуво доба, па ка’ вампири!
Напољу запеваше други петли.
— Он и нико други! — вели Срета. — ’Ајде, сутра ћу одмах до њега, да се споразумемо. А за данас је доста! Старије је јутро од вечера! — рече па баци цигару и извали се у кревет.
Мало после захрка и он и заспа као окупан; заспа сном праведника.