Limunacija na selu/8
Glava osma
U kojoj je opisana jedna skoro neprespavana noć Sretina, a koju bi najzgodnije bilo nazvati onim već gotovim naslovom iz »Jadnika« Viktora Higa — kojim se i Sreta tako često služi u svojim dopisima — a koji glasi: »Bura u lobanji«.
»Svaki je početak težak«, veli poslovica. Tako beše i sa Sretinim poslom, jer je bio spočetka, što kaže pesnik, »slamka jedna među vihorove«, pa išlo teško. Imao je dosta žive muke dok je rasklimatao ono što su u dugom nizu godina i Milisav i drugi mnogi pre njega utvrdili i formalno ukočili u birokratskom nazadnom duhu.
Ali Sreta nije malaksao, jer lozinka mu je bila lozinka onih Rusa iz Londona i glasila je: Forward, Vneredь, a to će reći na srpski: Napred! I Sreta posle nekog vremena vide sa zadovoljstvom kako mu posao iz dana u dan pospešno odmiče napred!
Ovu malu grupicu nezadovoljnika, koju je decentralisanu, i u mišiju rupu zavučenu našao, izvukao je odatle na političku arenu, oživeo, elektrisao i zadahnuo jednom mišlju vodiljom i složio ih u jednu neproboju falangu. I samo malo volje, umešnosti i, što je najglavnije, istrajnosti — i Sretini napori biće krunisani uspehom.
A što se ovako promučio, to mu je baš i milo, jer šta je život nego borba; i kad je slađi odmor nego posle umora?! »Ustaj živi, bori se, ne kloni!« — te su reči pesnikove užljebljene u srce njegovo i ništa ih nije u stanju istrti odande, ništa! Ni umor, ni pretnja, ni sila, ni vreme koje kruni i rubi misirske piramide, pa ni sama smrt, ni sami grob! I nad grobom njegovim svetleće te reči kao duša pravednikova i docnijim pokolenjima biće grob njegov, verovao je Sreta, ono što je on živim suvremenicima svojim bio; biće što majak mornarima, koji traže bezbedna pristanka lađama svojim. To je Sretu tešilo, a i nagrađivalo ga; jer mu se nekako činilo da mu od nekog doba život opet ima određen cilj. Sad bar opet zna što živi!
I kad tako umoran legne u postelju, da odmori od dnevnog rada i naprezanja umorno telo i umoran duh i da ga spremi za sutrašnji nov rad i nove napore, pa kad razmišlja o uspehu, a on s ponosom i zadovoljstvom mogaše reći sam sebi, opruživ umorne svoje krake ispod gubera, kao ono rimski imperator Titus, nazvan »ljubimac roda ljudskoga«, što bi obično rekao kad bi koga dana učinio dobro delo, pa uveče pregledao račun šta je toga dana učinio: »I ovaj današnji dan nije mi propao!« Isto je tako i Sreta mogao sebi reći.
Život je borba, trenje — razmišljavaše Sreta ležeći u krevetu.
U borbi i trenju je život; i taj život treba da bude bujna reka koja ruši sve ove stare (izanđale već) birokratske ustave i da stvori čisto zemljište za nov red i poredak, a ne sme nikako da bude voda koja ne otiče, ustajala bara sa žabokrečinom. (Tako on zgodno nazva i u dopisu ovu idilsku tišinu koju pre nekoliko nedelja beše zatekao u ovom selu.) No, hvala bogu, sad nije tako! Ustalasalo se, uzavrelo je već i već se pena pokazala na površini. I ta pena, taj, tako da ga nazovem, »društveni krem« u selu, koji se grupiše polako oko Srete, — treba odsada da daje ton i impuls svima javnim poslovima.
— »Samo, koga ću za predsednika« — razmišljaše Sreta u krevetu, preturajući se i zbacujući guber da mu ne smeta, — »a već glasača će još malo pa dovoljno biti. Mića »Oficir« je otresit, on bi bio dabar! Njega ću!« — veli Sreta u sebi, pa navuče opet guber i sklopi oči, rešen da se preda slatkom snu. — Tako! — reče glasno. — Tu sam brigu skinuo s vrata! — reče pa pokuša da hrče.
Ujedared se lupi po čelu i zbaci opet guber.
— Phi — veli poluglasno, — kud da mi to ne padne na pamet! Eh, — reče zlovoljno, — nema ništa od toga, nego: pik, Jovo, nanovo! Ali, Mića je bio vojnik, soldateska, gruba vojničina, pa mu nije verovati; i kad se dočepa, a on će onda ka’ i onaj Napoleon Prvi — da žrtvuje načelo za vlast, pa eto ti časom nov Osamnaesti brimer i militarizam kod mene živa! A oni su svi jednaki; nije ni Mića mnogo utek’o od Napoleona! Vojnik je, ne smem mu verovati. Svetska istorija pruža nam hiljadama takvih primera, a ona je, vele, učiteljica! Dobar je kao oruđe, ali nikako kao inicijator. Nema ništa od Miće, drugoga moram tražiti. Hu! — i huknu Sreta. — Muka za zgodna čoveka! — Eto, to je mislio i dokonao Sreta kad je uzviknuo glasno: pik, Jovo, nanovo!
Zatim se opet dade u misli uvrćući po svom običaju jednako svoju bradu. Stade se preturati po krevetu i uzduž i popreko; okrete glavu gde su bile noge, a noge gde je bila glava.
— O, Makso — viknu Sreten famulusa, koji je u drugoj odaji spavao, pa oslušne.
Iz druge sobe se Čuje somo strahovito hrkanje Maksino.
— Maksime, more! — viknu jače.
Maksim nastavi hrkanje još jače.
— Pazi, životinje jedne, kako je zaspao! E, baš se toga čoveka ništa ne tiče! Otkad ga deljem, pa jedva nešto malo! Nego — nije ni čudo. Društvo je krivo. Ovi ljudi nisu ništa drugo ni radili nego samo spavali! — veli Sreta misleći tu naravno na politički dremež i mrtvilo. — Da je imao bolje primere za ugled pred očima, bio bi, naravno, bolji i on! S glave je riba smrdela! — O Maksime! — viknu jako, pa opet zaćuta i počeka.
Ali se Maksim ne odaziva, nego produžuje još jače hrkanje, pomešano sa zviždanjem.
— A, prangijo jedna, što se ne odazivaš, kad te vičem po treći put?! — veli ljutito Sreta, koji je ustao iz kreveta i prišao Maksi, pa ga jednom rukom drma, a drugom uzeo zvonce pa mu iz sve snage zvoni kraj ušiju.
— Aj... zar već svanulo! A ja, vi’š, ka’ čovek uspav’o se! Pa ka’ zaklan, — veli Maksa, koji se diže pa sede i podavi noge poda se, pa primače svoju pakfonsku, užasno olupanu tabakeru i stade zevati, i liznu palac desne ruke, očupa list papira i stade savijati cigaru, zevajući jednako.
— More, kako svanulo, budalo, kad mi se smrklo još jače misleći u krevetu. Je si l’ budan?
— Kako da nijesam! A šta, tebe valjda probudile stenice?
— Te još kakve stenice? Sve one narodne... političke stenice. ’Ajde, razbudi se... imam nešto da te pitam.
— Sad, gospodine, samo dok pripalim jednu.
— Je li, ti ćeš to bolje znati nego ja. Koji su ovde u selu otresitiji, kao, na priliku, Mića »Oficir«, a da se ne slažu s Milisavom?
— Pa ima ih, dosta. Otkako nam ti ovo dođe, ima ih pa ih već i ne pamtim sve, toliko ih ima!
— Ama, koji ti misliš da će onako najbolji biti, eto, sad da reknemo da čiča Milisav neće više da je predsednik, pa da treba drugoga na njegovo mesto... pa šta misliš ko bi nojbolji bio?
— A nijesam ti, boga mi, gospodine, nikad o tome ni mislio! — veli Maksa paleći cigaru.
— Ama to i jeste nesreća što ste svi tako indiferentni, apatični, inertni!
— E, to ti je vala! — veli Maksa, ne znajući šta da kaže na ove poslednje reči, i pusti jedan dim.
— Pa de... onako... koje je kaznio dosade... i zašto?
— Pa kaznio je onoga Petra za potru, Pavla za bekrijanje, Milisava onog što je skin’o medenice s tuđih volova, Raju što ne da đecu u školu, Kiću što napastvuje čeljad kad ide na vodu.
— Aha! Ama, nisu mi oni onako po volji. A jesu l’ služili u vojsci?
— Jesu, svi su rezervisti!
— Neću ja te! To je sve Mićina sorta! Njih je ubila kasarna. Ubila im duh! Nijedan nema moralne snage u sebi. Drugog, drugog koga! Znaš li ti tako nekoga kome nije ideal militarizam?
— Ama, što mi se ovo nešto noćas gasi ovaj duvan!
— Ama, nemoj ti meni sad te tvoje užičke šeretluke da prodaješ, nego ču li šta te pitam? Koji bi onako, po tvom mišljenju, bio čvrst i stalan u svojim principima, i ne bi ga demoralisala vlast?
— A-ja! — veli Maksim.
— Ama, ti opet teraš svoje! Šta ti tu to tvoje: »A-ja!«
— Ama, znam ja i razumem sve, ti za to ne brigaj! — veli Maksim.
— Znaš ti! Šta znaš! Pa dobro, šta sam sad kazao?
— E, pa sad — vrda Maksa — ne mogu ja sve znati, ka na priliku ti, što si jedan učevan čovjek.
— Pa, dobro, ču li bar šta te pitam?
— Oprosti, ja ne ču’.
— E, pa vidiš, dakle slušaj! Ima li koji da ’nako nije služio u vojsci a da ga je predsednik kaznio za nešto?
— Pa ima... eto onaj gazda Đorđe Ružić. Njega je nekoliko puta odr’o ka’ jarca za neke kaišarluke. Pitaj njega za to, on zna ljude još i bolje od mene.
Čim ču to ime, lupi se Sreta po čelu.
— Vrlo dobro, vrlo dobro! Šta tu imam da ga pitam i da tražim preko hleba pogače. Njega ću ja. Divota! Slavno!
Pomrčina je bila u sobi, pa ne smem reći da mu se zasijalo lice od zadovoljstva; ali kad kažem da je od zadovoljstva trljao ruke, sedeći onako u krevetu, držim da će mi svak verovati. Trljao je zadovoljno ruke, a zatim se maši rukom za tabakeru i načini sebi cigaru, zapali je i onako u pomrčini puštaše dimove i zadovoljno uvrtaše svoju bradu.
— E, doista, niko zgodniji od njega! A znaš posigurno da nikad nije služio u vojsci?
— A-ja! — reče Maksa i baci cigaru pa leže opet. — More, gospodine, lezi tu pa spavaj! Nemoj da se mlatimo ovđen, a evo smo se digli u gluvo doba, pa ka’ vampiri!
Napolju zapevaše drugi petli.
— On i niko drugi! — veli Sreta. — ’Ajde, sutra ću odmah do njega, da se sporazumemo. A za danas je dosta! Starije je jutro od večera! — reče pa baci cigaru i izvali se u krevet.
Malo posle zahrka i on i zaspa kao okupan; zaspa snom pravednika.