Лимунација на селу/7
Глава седма
Из које ће читатељи лепо, јасно и разговетно видети како је Срета, познавајући му карактер, и без своје воље, просто силом околности и логиком догађаја, морао неминовно доћи у сукоб с општинском и среском влашћу. У њој је и други Сретин допис из овога села.
На жељно ишчекивану прилику није дуго чекао. Дала му се наскоро, неколико недеља по доласку у село, баш кад је једном капетан свратио у село.
Као већ одвајкада, дочекали сељаци капетана лепо. По кмет-Милисављевој кући настао прави лом, погибија кокошака. Спрема он све у својој кући, а богата, дао бог, кућа, па му то и лако и мило му. Спрема се за капетана; а ту, бога ми, треба пазити да се не постиди ни гост а ни домаћин.
Ча-Милисав позове и Срету. А како би га обишли, кад је то одвајкада ред и адет у селу да ништа без учитеља не буде.
— А, ето, господин-учитељу, добро кад те срето’, а тедо’ да пошљем дете; него још боље кад те сам нађо’. Ја дођо’ да те зовнем да се наканиш к нама на вечеру, у моју кућу.
— Фала, фала — вели Срета.
— Па извољевајте, ми смо, знаш, онако, и већ бог зна како, ради. Ту ће бити и капетан.
— Капетан?!
— Капетан и још нас неколико, та знаш, мило би нам било да и ти дођеш да проегленишемо мало! — вели му снебивљиво чича Милисав.
— Ааа, ко вам је оно? — запитаће га Сретен зажмиривши мало.
— Ко, учитељу?
— Па, ено онај тамо? — па показа очима на једног постаријег човека што сеђаше под храстом, а сељаци око њега стоје па се разговарају нешто.
— Па власт — вели му чича Милисав — капетан, зар ти не реко’ отоич? Власт.
— Ваљда си хтео рећи: слуга; слуга народни? — рече Сретен ударајући гласом на последње речи.
— Ама, бог с тобом, господин-учитељу, какав слуга, кад је оно власт! Слуга је пандур, а капетан је власт једна!
— Не познајем ја, председниче Милисаве, или како ли се зовеш, друге власти до народа; народ је, кмете Милисаве, и извор и утока власти; он је, сељаче и грађанине Мисилаве, суверен, власт, величанство, — а све остало, сав онај каланкусур, то су слуге. — Све ово изговори Срета гласом који показиваше да је готов да се свађа, па чак и бије.
— Ама, разбери се, учитељу! То је капетан... онај наш капетан!
— А, па тако ми реци! Дакле, један од стубова тираније, једна пијавица, један паразит, један чир на народном телу.
— Ама, учо, бог с тобом, какав чир!
— И ти се, кмете, нађе да мене тамо њему зовеш! Мене и то њему?!
— Ама не зовем те њему, него мени!
— Свеједно! Ал’ ће и он бити тамо!
— Ама, па рад њега и јесте све ово!
— Ту ја не идем! Нећу да будем изелица народна; да му сисам срж и да се раним знојем његовим! Зар ја, ја да будем саучесник у том атентату на крваво стечену имаовину народну! — Дакле, кмете Милисаве, — заврши јетко и саркастично, — ми... онако... то да једемо и пијемо, а народ да плаћа све то! А? Е, људи, ово је страшно! На све стране харање и експлоатација грозна!!!
— Ама, учо, — рече мало увређено и љутито чича Милисав, али му ипак једнако држи чест, — како ти то опет говориш!? Како арање ти спомињеш?! Ко те то опет научи! Не бери бригу, него хајде, кад ти велим! А то је мој мал што га арчим, а народња ни пара једна неће ту отићи! Мој мал, учо, јакако!
— Твоја »својина«, хоћеш ваљда да ми кажеш?! — рече Срета саркастично. — Е, ако у том смислу мислиш, — онда је то, наравно, твој мал!
— А, јакако, учо! Дао ми бог, оставио ми покојни отац, а ја принављам, гледам и трудим се, да може свет рећи: »Ако је бог дао, имао је и коме, вала! Нек види и други вајду од њега!« Па ако, учо, ко од тога твога народа не омасти брке код мене, — баш заиста га, бели, неће коштати ни парића! Него, батали ти те твоје политике и науке, већ ти хајде лепо с нама на вечеру!
А шта ћете говорити тамо? Сигурно ће се и опет нешто народне коже тицати!? Скупићете се тамо као конспиратори противу народних слобода; утркиваћете се ко ће више и бољих предлога изнети да скујете ланце и да окивате слободан народ! Јок! — рече Сретен одлучно, као витез који једним махом свога мача преполови свога противника. — Јок! У камариле ја не идем! Моја нога неће тамо крочити! Ја остајем уз народ; наши се путеви деле!
— Сад... твоја воља, учитељу! — вели Милисав. — Тек, ја ка’ велим: лепо би било да си ти ондена с нама. — А, ми смо, знаш, од бир-земана овако научили! — Ост’о му тако адет!
Али се Срета не даде ни осолити. Остаде сталан и не оде тамо, него се врати кући у намери да се забије у собу и смисли допис у коме ће напасти и на капетана и на председника. Неће одмах лећи, него ће гледати да каквим добрим делом заврши дан. Насипаће један допис. А баш тога дана био је као поручен за такве ствари!
Читао је, нађавола, тога дана тазе новине, па га две-три ствари, које је у њима нашао, страшно наљутиле још пре но што га је чича Милисав и позвао на гозбу. Мало му је те невоље било, него сад још и то!
Стога је и био блед као крпа од љутине кад је оставио председника и дошао кући. Блед и кисела израза у лицу као да му је пун чабар амонијака обешен испод носа.
Изгледао је сав као покисла кокошка.
Фамулус Максим га дочека на вратима. Запрепасти се човек кад га онаква виде пред собом. А заборавио сам вам раније казати да је Сретен већ придобио Максима сасвим за се. »Покрстио га је«, како се Сретен обично изражаваше, и фамулус му је био сасвим одан, верујући у ауторитет Сретин, као оно што се прича за Питагорине ученике да су веровали у ауторитет свога учитеља.
»Он је казао!« беше најјачи доказ и оних у Грчкој у старо време и нашега Максима данас што је из Сирогојна. И овај бедни Максим из Сирогојна, Среза златиборског, Округа ужичког, беше благодаран Срети што му је отворио његове умне очи.
Интересовао се јако за свога учитеља, па кад га виде онаква, а он га запита шта му је, да му није зло.
— Ако је назеб, господине, да те истрљам мало; веште сам руке, — рече Максим.
— Море, батали трљање — вели Сретен зловољно — натрљано ми је доста. Откуд ко стигне, друго ништа и не ради него ми само трља (под нос!). Љут сам — ето, то ми фали! Да гуја окуси од мене, — отровала би се, чини ми се, тако сам љут. Читао сам те проклете новине; ето то је!
— Па шта му пише у новине, господине?
— Зло пише, мој Максиме! Слобода илузорна, правда параграфска; власници силни и сложни, а народ инертан. Све црње од црњега, и то све на моју главу! Из Француске читам да је Клемансо пропао; из Белгије стижу гласи да су клерикали победили, а из Менчестра и Шефилда дознајем да је угушена раденичка побуна или штрајк у фабрици вуне у Менчестру и фабрици челичних прерађевина у Шефилду. Све угушено и разјурено, и то чим: шмрковима и штрцаљкама!! Новије тежње пропадају, реакција ликује и тријумфује на све стране. Ужасно! — рече па седе на један коморански сандук.
— Ја грдне бруке!... — рече Максим па застаде. Даље није продужио, по свој прилици стога што је тада први пут у свом животу и чуо за тога Клеманса и за ту Белгију и Енглеску. Али тек је слутио, политички инстикат му је говорио, да све то мора да ништа не ваља ни за учитеља, па, наравно, ни за њега.
— Како да није брука! — вели Срета.
Поћута мало Максим, убриса нос са два прста, па додаде:
— Па шта мислиш и ракамиш сад, господине? Оћеш ли ти то отрпети тек онако да им се то прође?!
— Е, мој Максиме — рече Срета сетно, — па шта могу ја и ти, нас двојица?! »Сирак тужни без иђе икога! Једна сламка међу вихорове!« Толики свет, толики непријатељи! Ето, шта ме све само овде, у овом селу, чека! Све се то мени на плећа натоварило! А после, не могу ни ја, бога ми, на све стране да стигнем!
— Па... сад... — вели Максим... — твоје толике чколе и науке... па гледај...
— Па, видећу. Да спасемо колико се може.
То рече Сретен и оде у своју собу.
Седе за сто, узе перо и хартије, па стаде увртати своју браду. Затим устаде, стаде ходати, седе опет и стаде мислити. А затим прилеже и стаде грозничаво бацати речи на хартију пред собом. Онако љут, написа један допис.
Кад га написа, а њему чисто као да нешто одлакну. Одмах се лакше и боље осећао. А чинило му се не друкчије него као да је покајао пораз својих једномисленика свуда где год их је било широм света белога, и у Француској и у Белгији и у Енглеској.
Допис је био подужи и послао га је у једне паланачке новине које се звале: Стражар народних права. Ту је изнео у живим бојама капетанов долазак у село, а наслов допису гласио је: Злочин од осмога маја, а садржина му је, отприлике, ова:
За капетана рече ту да је звер у људском облику, и ништа мање; да је прави дахија, и да обично, кад пође у срез, води читаву тевабију гладница и најамника, као стари персијски цареви; таквом писању дао је, ваљада, повода и џгољави Пурко, једини из пратње капетанове.
Пропиштало је, вели, село од прождрљивости капетанове. И поред свега тога што му кмет Милисав рече у чему је ствар, и о чијем трошку све то бива, Сретен ипак тераше своје, па нашара и натрпа на хартију све што му год паде на памет. Долазак капетанов сравнио је са доласком и проласком Џингисханове војске. Поједоше, вели у допису, сву пернату живину. У целом селу ни пиличника! Ни петла не оставише да кукуриче јутром и да тако буди сељака на пољски рад. Све поједоше, па сад, вели, мора сам ћата Пера, на срамоту цивилизације деветнаестога века, да кукуриче јутром као петао и да буди село!
Све је појео капетан са својом аловитом тевабијом и са оном »проклетом Јерином«. (Тако му однекуд паде на памет да назове Милисава председника, само зато што је овај ту неки дан наредбом позвао сељаке да оправе пут и да га насипају. И њему није остао дужан!) У том допису је добро очепио и Јовицу терзију само зато што га је све једнако виђао с капетаном. — На њега се нешто наврзао, а покупио против њега ужасне податке од неких из механе па и њега оцрнио у допису као никога. — »Грозни терзијо«, цепа га Сретен у том допису, »твоје ће име црним словима и с гнушањем забележити културна историја на листовима својим (Срета је само културну историју уважавао, а о политичкој се врло рђаво изражавао) и предати потомству, нека оно види какво је чудовиште некада живело под именом Јовице терзије!«
Али се на крају дописа писац теши (јер да нема утехе, каква би смисла имала сва та његова борба!), па овако завршује допис: »Али није далеко дан када ће из политичког дремежа пробуђени и од реакционарског бунила освешћени народ устати као један човек, једна индивидуа; устати и потражити своја погажена права и подвикнути и Милисаву бирократи, и Јовици буржоазу, и Пурку, том јадном представнику милитаризма и слузи тираније (а овај последњи беше само један грешан пандур), јесте, подвикнути им громогласно, као из једнога грла: Доле са тога светога места на коме незаслужно седите, ви Нерони деветнаестога века!« А допис заврши са:
»Има реч капетан и г. Пурко.«
Тако је постао овај други Сретин допис из овога села. Први, који је давно послан, али још није изашао у новинама, говорио је о тескоби и неудесности учионице и носио је ужасан наслов, гласио је: Просветне Варваре Убрик.
Кад је све ово накитио, стане размишљавати какав потпис да метне. Сети се да је на последњих неколико дописа потписивао јунаке; сад се реши да узме за псевдоним једну јунакињу, и зато се потписа: Глумица Тероања.
Задовољан и умирен после овога, леже у постељу, али не заспа задуго. Рој мисли му покуља онако у помрчини, и он размишљаше дуго и много, као што ће то читалац већ из следеће главе лепо и јасно видети.