Limunacija na selu/7
Glava sedma
Iz koje će čitatelji lepo, jasno i razgovetno videti kako je Sreta, poznavajući mu karakter, i bez svoje volje, prosto silom okolnosti i logikom događaja, morao neminovno doći u sukob s opštinskom i sreskom vlašću. U njoj je i drugi Sretin dopis iz ovoga sela.
Na željno iščekivanu priliku nije dugo čekao. Dala mu se naskoro, nekoliko nedelja po dolasku u selo, baš kad je jednom kapetan svratio u selo.
Kao već odvajkada, dočekali seljaci kapetana lepo. Po kmet-Milisavljevoj kući nastao pravi lom, pogibija kokošaka. Sprema on sve u svojoj kući, a bogata, dao bog, kuća, pa mu to i lako i milo mu. Sprema se za kapetana; a tu, boga mi, treba paziti da se ne postidi ni gost a ni domaćin.
Ča-Milisav pozove i Sretu. A kako bi ga obišli, kad je to odvajkada red i adet u selu da ništa bez učitelja ne bude.
— A, eto, gospodin-učitelju, dobro kad te sreto’, a tedo’ da pošljem dete; nego još bolje kad te sam nađo’. Ja dođo’ da te zovnem da se nakaniš k nama na večeru, u moju kuću.
— Fala, fala — veli Sreta.
— Pa izvoljevajte, mi smo, znaš, onako, i već bog zna kako, radi. Tu će biti i kapetan.
— Kapetan?!
— Kapetan i još nas nekoliko, ta znaš, milo bi nam bilo da i ti dođeš da proeglenišemo malo! — veli mu snebivljivo čiča Milisav.
— Aaa, ko vam je ono? — zapitaće ga Sreten zažmirivši malo.
— Ko, učitelju?
— Pa, eno onaj tamo? — pa pokaza očima na jednog postarijeg čoveka što seđaše pod hrastom, a seljaci oko njega stoje pa se razgovaraju nešto.
— Pa vlast — veli mu čiča Milisav — kapetan, zar ti ne reko’ otoič? Vlast.
— Valjda si hteo reći: sluga; sluga narodni? — reče Sreten udarajući glasom na poslednje reči.
— Ama, bog s tobom, gospodin-učitelju, kakav sluga, kad je ono vlast! Sluga je pandur, a kapetan je vlast jedna!
— Ne poznajem ja, predsedniče Milisave, ili kako li se zoveš, druge vlasti do naroda; narod je, kmete Milisave, i izvor i utoka vlasti; on je, seljače i građanine Misilave, suveren, vlast, veličanstvo, — a sve ostalo, sav onaj kalankusur, to su sluge. — Sve ovo izgovori Sreta glasom koji pokazivaše da je gotov da se svađa, pa čak i bije.
— Ama, razberi se, učitelju! To je kapetan... onaj naš kapetan!
— A, pa tako mi reci! Dakle, jedan od stubova tiranije, jedna pijavica, jedan parazit, jedan čir na narodnom telu.
— Ama, učo, bog s tobom, kakav čir!
— I ti se, kmete, nađe da mene tamo njemu zoveš! Mene i to njemu?!
— Ama ne zovem te njemu, nego meni!
— Svejedno! Al’ će i on biti tamo!
— Ama, pa rad njega i jeste sve ovo!
— Tu ja ne idem! Neću da budem izelica narodna; da mu sisam srž i da se ranim znojem njegovim! Zar ja, ja da budem saučesnik u tom atentatu na krvavo stečenu imaovinu narodnu! — Dakle, kmete Milisave, — završi jetko i sarkastično, — mi... onako... to da jedemo i pijemo, a narod da plaća sve to! A? E, ljudi, ovo je strašno! Na sve strane haranje i eksploatacija grozna!!!
— Ama, učo, — reče malo uvređeno i ljutito čiča Milisav, ali mu ipak jednako drži čest, — kako ti to opet govoriš!? Kako aranje ti spominješ?! Ko te to opet nauči! Ne beri brigu, nego hajde, kad ti velim! A to je moj mal što ga arčim, a narodnja ni para jedna neće tu otići! Moj mal, učo, jakako!
— Tvoja »svojina«, hoćeš valjda da mi kažeš?! — reče Sreta sarkastično. — E, ako u tom smislu misliš, — onda je to, naravno, tvoj mal!
— A, jakako, učo! Dao mi bog, ostavio mi pokojni otac, a ja prinavljam, gledam i trudim se, da može svet reći: »Ako je bog dao, imao je i kome, vala! Nek vidi i drugi vajdu od njega!« Pa ako, učo, ko od toga tvoga naroda ne omasti brke kod mene, — baš zaista ga, beli, neće koštati ni parića! Nego, batali ti te tvoje politike i nauke, već ti hajde lepo s nama na večeru!
A šta ćete govoriti tamo? Sigurno će se i opet nešto narodne kože ticati!? Skupićete se tamo kao konspiratori protivu narodnih sloboda; utrkivaćete se ko će više i boljih predloga izneti da skujete lance i da okivate slobodan narod! Jok! — reče Sreten odlučno, kao vitez koji jednim mahom svoga mača prepolovi svoga protivnika. — Jok! U kamarile ja ne idem! Moja noga neće tamo kročiti! Ja ostajem uz narod; naši se putevi dele!
— Sad... tvoja volja, učitelju! — veli Milisav. — Tek, ja ka’ velim: lepo bi bilo da si ti ondena s nama. — A, mi smo, znaš, od bir-zemana ovako naučili! — Ost’o mu tako adet!
Ali se Sreta ne dade ni osoliti. Ostade stalan i ne ode tamo, nego se vrati kući u nameri da se zabije u sobu i smisli dopis u kome će napasti i na kapetana i na predsednika. Neće odmah leći, nego će gledati da kakvim dobrim delom završi dan. Nasipaće jedan dopis. A baš toga dana bio je kao poručen za takve stvari!
Čitao je, nađavola, toga dana taze novine, pa ga dve-tri stvari, koje je u njima našao, strašno naljutile još pre no što ga je čiča Milisav i pozvao na gozbu. Malo mu je te nevolje bilo, nego sad još i to!
Stoga je i bio bled kao krpa od ljutine kad je ostavio predsednika i došao kući. Bled i kisela izraza u licu kao da mu je pun čabar amonijaka obešen ispod nosa.
Izgledao je sav kao pokisla kokoška.
Famulus Maksim ga dočeka na vratima. Zaprepasti se čovek kad ga onakva vide pred sobom. A zaboravio sam vam ranije kazati da je Sreten već pridobio Maksima sasvim za se. »Pokrstio ga je«, kako se Sreten obično izražavaše, i famulus mu je bio sasvim odan, verujući u autoritet Sretin, kao ono što se priča za Pitagorine učenike da su verovali u autoritet svoga učitelja.
»On je kazao!« beše najjači dokaz i onih u Grčkoj u staro vreme i našega Maksima danas što je iz Sirogojna. I ovaj bedni Maksim iz Sirogojna, Sreza zlatiborskog, Okruga užičkog, beše blagodaran Sreti što mu je otvorio njegove umne oči.
Interesovao se jako za svoga učitelja, pa kad ga vide onakva, a on ga zapita šta mu je, da mu nije zlo.
— Ako je nazeb, gospodine, da te istrljam malo; vešte sam ruke, — reče Maksim.
— More, batali trljanje — veli Sreten zlovoljno — natrljano mi je dosta. Otkud ko stigne, drugo ništa i ne radi nego mi samo trlja (pod nos!). Ljut sam — eto, to mi fali! Da guja okusi od mene, — otrovala bi se, čini mi se, tako sam ljut. Čitao sam te proklete novine; eto to je!
— Pa šta mu piše u novine, gospodine?
— Zlo piše, moj Maksime! Sloboda iluzorna, pravda paragrafska; vlasnici silni i složni, a narod inertan. Sve crnje od crnjega, i to sve na moju glavu! Iz Francuske čitam da je Klemanso propao; iz Belgije stižu glasi da su klerikali pobedili, a iz Menčestra i Šefilda doznajem da je ugušena radenička pobuna ili štrajk u fabrici vune u Menčestru i fabrici čeličnih prerađevina u Šefildu. Sve ugušeno i razjureno, i to čim: šmrkovima i štrcaljkama!! Novije težnje propadaju, reakcija likuje i trijumfuje na sve strane. Užasno! — reče pa sede na jedan komoranski sanduk.
— Ja grdne bruke!... — reče Maksim pa zastade. Dalje nije produžio, po svoj prilici stoga što je tada prvi put u svom životu i čuo za toga Klemansa i za tu Belgiju i Englesku. Ali tek je slutio, politički instikat mu je govorio, da sve to mora da ništa ne valja ni za učitelja, pa, naravno, ni za njega.
— Kako da nije bruka! — veli Sreta.
Poćuta malo Maksim, ubrisa nos sa dva prsta, pa dodade:
— Pa šta misliš i rakamiš sad, gospodine? Oćeš li ti to otrpeti tek onako da im se to prođe?!
— E, moj Maksime — reče Sreta setno, — pa šta mogu ja i ti, nas dvojica?! »Sirak tužni bez iđe ikoga! Jedna slamka među vihorove!« Toliki svet, toliki neprijatelji! Eto, šta me sve samo ovde, u ovom selu, čeka! Sve se to meni na pleća natovarilo! A posle, ne mogu ni ja, boga mi, na sve strane da stignem!
— Pa... sad... — veli Maksim... — tvoje tolike čkole i nauke... pa gledaj...
— Pa, videću. Da spasemo koliko se može.
To reče Sreten i ode u svoju sobu.
Sede za sto, uze pero i hartije, pa stade uvrtati svoju bradu. Zatim ustade, stade hodati, sede opet i stade misliti. A zatim prileže i stade grozničavo bacati reči na hartiju pred sobom. Onako ljut, napisa jedan dopis.
Kad ga napisa, a njemu čisto kao da nešto odlaknu. Odmah se lakše i bolje osećao. A činilo mu se ne drukčije nego kao da je pokajao poraz svojih jednomislenika svuda gde god ih je bilo širom sveta beloga, i u Francuskoj i u Belgiji i u Engleskoj.
Dopis je bio poduži i poslao ga je u jedne palanačke novine koje se zvale: Stražar narodnih prava. Tu je izneo u živim bojama kapetanov dolazak u selo, a naslov dopisu glasio je: Zločin od osmoga maja, a sadržina mu je, otprilike, ova:
Za kapetana reče tu da je zver u ljudskom obliku, i ništa manje; da je pravi dahija, i da obično, kad pođe u srez, vodi čitavu tevabiju gladnica i najamnika, kao stari persijski carevi; takvom pisanju dao je, valjada, povoda i džgoljavi Purko, jedini iz pratnje kapetanove.
Propištalo je, veli, selo od proždrljivosti kapetanove. I pored svega toga što mu kmet Milisav reče u čemu je stvar, i o čijem trošku sve to biva, Sreten ipak teraše svoje, pa našara i natrpa na hartiju sve što mu god pade na pamet. Dolazak kapetanov sravnio je sa dolaskom i prolaskom Džingishanove vojske. Pojedoše, veli u dopisu, svu pernatu živinu. U celom selu ni piličnika! Ni petla ne ostaviše da kukuriče jutrom i da tako budi seljaka na poljski rad. Sve pojedoše, pa sad, veli, mora sam ćata Pera, na sramotu civilizacije devetnaestoga veka, da kukuriče jutrom kao petao i da budi selo!
Sve je pojeo kapetan sa svojom alovitom tevabijom i sa onom »prokletom Jerinom«. (Tako mu odnekud pade na pamet da nazove Milisava predsednika, samo zato što je ovaj tu neki dan naredbom pozvao seljake da oprave put i da ga nasipaju. I njemu nije ostao dužan!) U tom dopisu je dobro očepio i Jovicu terziju samo zato što ga je sve jednako viđao s kapetanom. — Na njega se nešto navrzao, a pokupio protiv njega užasne podatke od nekih iz mehane pa i njega ocrnio u dopisu kao nikoga. — »Grozni terzijo«, cepa ga Sreten u tom dopisu, »tvoje će ime crnim slovima i s gnušanjem zabeležiti kulturna istorija na listovima svojim (Sreta je samo kulturnu istoriju uvažavao, a o političkoj se vrlo rđavo izražavao) i predati potomstvu, neka ono vidi kakvo je čudovište nekada živelo pod imenom Jovice terzije!«
Ali se na kraju dopisa pisac teši (jer da nema utehe, kakva bi smisla imala sva ta njegova borba!), pa ovako završuje dopis: »Ali nije daleko dan kada će iz političkog dremeža probuđeni i od reakcionarskog bunila osvešćeni narod ustati kao jedan čovek, jedna individua; ustati i potražiti svoja pogažena prava i podviknuti i Milisavu birokrati, i Jovici buržoazu, i Purku, tom jadnom predstavniku militarizma i sluzi tiranije (a ovaj poslednji beše samo jedan grešan pandur), jeste, podviknuti im gromoglasno, kao iz jednoga grla: Dole sa toga svetoga mesta na kome nezaslužno sedite, vi Neroni devetnaestoga veka!« A dopis završi sa:
»Ima reč kapetan i g. Purko.«
Tako je postao ovaj drugi Sretin dopis iz ovoga sela. Prvi, koji je davno poslan, ali još nije izašao u novinama, govorio je o teskobi i neudesnosti učionice i nosio je užasan naslov, glasio je: Prosvetne Varvare Ubrik.
Kad je sve ovo nakitio, stane razmišljavati kakav potpis da metne. Seti se da je na poslednjih nekoliko dopisa potpisivao junake; sad se reši da uzme za psevdonim jednu junakinju, i zato se potpisa: Glumica Teroanja.
Zadovoljan i umiren posle ovoga, leže u postelju, ali ne zaspa zadugo. Roj misli mu pokulja onako u pomrčini, i on razmišljaše dugo i mnogo, kao što će to čitalac već iz sledeće glave lepo i jasno videti.