Лимунација на селу/15
Глава петнаеста
У њој су испричане прве сметње на које је наишав Одбор за прославу: ужасан немар и себичност масе осујетише прве лепе намере Сретине и умало што у клици не пропаде ова лепа мисао Сретина. У њој има и неколико пропалих резолуција.
И Срета седе одмах ту у механи и затражи перо, мастило и хартију. Зац донесе све из суднице. Срета се мало удуби у мисли, а после полетеше мисли као из рукава, и за тили часак честитка беше готова, мада је (за депешу) доста дугачка била. Из ње ће само понешто бити цитирано, пошто сваки Србин уме, као мало ко, да напише и потпише честитку; то му је ка’ испити чашу ракије.
»Слава борцима за слободу и права човечанска!« вели Срета између осталога у честитци. »Иако смо телом далеко, духом смо ту међу вама, као искрени саучесници ваше радости и вашега весеља и народњега славља.«
»Само сложно, сложно, браћо и једномишљеници и начелни пријатељи! Истрајте на том путу!«
Има још доста лепих и патриотских и напредних мисли, све у том духу, али ја ћу све то прескочити и цитирати само завршетак честитке.
»Не бојте се!« завршује Срета. »Не малакшите духом! Нисте усамљени! Уз вас је све што је напредно и слободоумно! Смелима припада свет! вели историја. Нисте сами! Сећате се вазда да имате браће своје и с ове стране океана у Прудељу, Среза качерског, Округа рудничког, који вам из даљине кличу: Слава, слава, слава борцима за народна права и прогрес човечанства!«
— Слава борцима! — додаде Срета. — Дигнимо капе увис и кликнимо, браћо: Слава борцима за народна права!
— Слава! — загрмеше присутни у механи и дигоше капе (а Крсман сламни шешир) увис.
Кад Срета написа депешу, устаде и прочита пред скупљеним збором и запита их има ли ко шта да примети, да се што, на пример, дода или избаци. Нико ништа није приметио, свима се особито допала честитка и акламацијом буде примљена. Одмах буде образован други један одбор који ће да се постара, где треба, снабдети је, наравно, што већим бројем потписа.
У тај други одбор уђе Сретен, Ђорђе и Мића и заменик његов Вујица, који је увек имао доста времена на расположењу. Волео је да зазјава. Мало је радио. Тражио је мајдан соли и надао се да ће се тад добро покрпити. Ухвати тако лисиче, или мало курјаче, па га продаје поваздан по паланци; или нађе какав минерал, на пример »мачије злато«, који се светли, па распитује учене људе у паланци да ли је то злато, а кад га запитају где је то нашао, а он то крије. Ето тиме се тако бавио, али као да му је ипак најглавније занимање било то што је био представник листе. Он је само зато ушао у тај одбор као заменик Мићин што му се тада десио ту уз плот везан коњић, па је тако могао одмах да полети на њему у варош у телеграфску станицу, пошто ни за живу главу не хтеде поверити и дати свога коњића Мићи »Официру« у руке, мада су га сви молили и наваљивали на њ. »Море, не знам ја Мићу!« гунђао је Вујица »представник«.
Одмах се стадоше купити потписи на честитку. Срета потписа скоро читаво село, па му и то не би доста, него додаде: »са још сто и двадесет и три пореске главе«, тако да је неких четрдесет потписа више било него на оној пређашњој честитци којом се честитало новој влади. Потписа их Срета, бога ми, све, све који му год падаше на памет; и ове што су се ту десили у механи (а њихов број није никада мали) и оне који нису ту били и који кад нису овом приликом чули, ваљада никад више и неће имати прилике да чују ни за ту Бразилију ни за тога Дон-Педра.
То је сад требало одмах жицом испратити. А то је била дужност заменика Вујице. И он узе депешу са потписима и метну је у недра. Седе на коња, потапка га по врату, па се крену уз радосно клицање многобројне светине.
Он оде, а они осташе.
Не потраја много, а ево ти Вујице натраг. За Срету се баш не може — као за једног учевног и школованог човека — рећи да је празноверан и да држи нешто на то, зато и не смем рећи да је слутио зло, али му ипак некако није било пријатно и право кад се овај вратио с пола пута.
— А што се ти, море, врну, натраг? — запита га љутито Срета.
— Ама ја ’нако знаш, идућ’ путем премишљам у себи: да л’ ће му ту требати што да се плати, јал’ да онако на државски рачун прикачимо? — вели Вујица.
— Ама па јакако, ја шта ћемо него да платимо!?
— А не би ништа могло, онако на прилику, за џабе, на пример како од власти што су депеше џаба? — запита ћир Ђорђе.
— Не може, не може! Мора се платити — вели Срета.
— Е, па ко да плати? Зар ја ем да ознојим мога Мицка (тако му се звао коњић), ем да платим?! Јок ја, вала! — рече Вујица па сиђе с коња.
— Ама нећеш ти — вели Срета, умирујући га — платиће Ђорђе председник.
— Молим, казао сум, обећао сум, инћар нема! — прихвати ћир Ђорђе, рек’о би мало љутито.
Сад се стаде распитивати шта ће да кошта то. Нико не зна, па ни ћата, ни Срета.
— А како би било — умеша се неко — да ти, кмете, даш два динара, па ако буде мало нека Вујица дода, а ако претекне, нека ти донесе кусур, а кмет Ђорђе?
Не иде ни ово. Не пристаје ни Вујица, а још мање ћир Ђорђе.
— Јок, јок! — виче и један и други.
Шта да раде у тој невољи?
Али се Срета и ту досети. Сети се да се у општинској судници потеже нека поштанска књига, тарифа нека. Одмах одлете тамо и нађе шта стаје реч за у Бразилију. Охлади се лепо човек кад изброја речи! Дугачка депеша, бестрага много речи; не знаш шта је дуже, честитка или имена потписника, а, хвала богу, знате наше честитке. И кад срачунаше, изађе нешто ђаволски дебело! Које у честитци, које у потписима, било је на девет стотина осамдесет и три речи. Реч стаје шест и по динара и свега изиђе: шест хиљада триста осамдесет девет динара и педесет пара. Срети се окрете судница. Толика сума! Ко сме поменути ћир-Ђорђу!
Али се Срета не даде збунити. Седе и преправи другу мало краћу депешу са мало мање потписника. Потписа поименце одборнике и дода »са још триста пореских глава«. Изброја речи и израчуна и опет му изађе: триста шездесет динара. С овим се може изаћи пред ћир-Ђорђа, помисли Срета и пође, али се с пола пута врати. Није смео да спомене толику суму ћир-Ђорђу. Опет стаде преправљати депешу. Преправљао је неколико пута и напослетку испаде овака и оволика:
»Рио де Женеиро-Бразилија.
»Сакупљени овде на две хиљаде непомичних и свесник Прудељана, Среза качерског, Округа рудничког, кличемо храбрим борцима за народна права: Слава вам, хиљадили се такви који примером предњаче осталом свету!
Ђорђе, Срето, Перо, Мићо, Жико,
Љубица, Крсман, Јелесије«.
Израчуна шта стаје четрдесет и једна реч и нађе да ће све стати: двеста шездесет и шест динара и педесет пара. — »Много је, море!« рече у себи Сретен, и пође. »Па и није за такву ствар!« рече опет у себи идући и храбрећи се и уздајући се у речитост своју.
— Е, газда Ђорђе — рече Сретен кад стиже. — Бога ми, кад си се сам понудио и пристао да будеш стари сват, а ти сад дреши кесу!
— Молим, чујем! — вели Ђорђе. — Што коштује, па ће да видим.
— Е, да видиш најпре депешу, па онда реци! — вели Срета и прочита му депешу.
— Врло лепо! — вели Ђорђе.
— Ето па сад суди сам. Краћа већ није могла бити! И адреса и потписи и депеша, свега четрдесет и једна реч.
— Па шта коштаје то саг?
— Шест и по динара.
— Иха! — узвикну Ђорђе. — Да је ништо за динар, динар и пол, па човек за један кеф и тој да учини!
— То је свега двеста шездесет и шест динара и педесет пара.
— Молим?! — вели ћир-Ђорђе нестрпљиво.
Срета му понови суму.
— Е па зашто саг па то?
— Па велим шта стаје цела депеша, кад је реч шест и по динара.
— Кол’ко?! — вели Ђорђе и метну шаку иза увета.
Срета му рече понова, и шта стаје реч и шта стаје депеша.
— Бре, бре! — викну ћир Ђорђе као опарен.
— Па сам си обећао! — вели му Срета.
— Обећао сум, ама несум знао кол’ко коштује.
— Е па сад знаш.
— Много! — вели Ђорђе.
— Ама није много! Ја сам шкартир’о толике лепе и слободоумне мисли! — вели Срета — а да је остала она прва стилизација, — платио би три хиљаде сто тридесет и девет динара и педесет пара. А ја сам те штедио и ти си сад још у ћару.
— Какав ћар, какав ћар? Давно нема ћар ни од паметну ствар!
— Ама молим те, шта је то тако много! Ти си бар богат човек.
— Што богат, како богат?! Ја сум ваљаде нашао ћупови с дукати и талири од Марије Терезије, ели сум неки лиферант, ели сум неки казначеј, па да имам тол’ке паре! — џапа се и отима ћир Ђорђе, који је обично мењао наречје чим се наљути мало више.
— Ама, молим те, дај; ти двеста, а ресто ћемо из канцеларијских трошкова докусурити. Ето, ти двеста...
— С паре шала нема! — плану ћир Ђорђе и одједаред пуче један тако страшан шамар, да се ваљда чак тамо у Бразилији чуо. Нико га не би кабулио да прими ни за десет талира, а грешни га Зац доби за банбадава, ни крив ни дужан. Извуче га као да је Дон-Педров присталица. А сам га ђаво нанесе да запита ћир-Ђорђа за неку спрдњу баш онда кад овај чу за ону онако грдну суму коју требаше према властитом свом обећању да дâ. Те ти ћир Ђорђе онако љутит на коме да искали јед, него на грешног Цинцарчету, које му у тај пар дође згодно под руку.
— Хехе! Двеста шесет и шест динара! Малко паре! што је тој за ћир-Ђорђева кућа!! Ћорава посла!
— Ама, па ти си човек богат — вели Срета. — Е, добро, ето, дај ти сто педест динара, а ресто ћемо покупити.
— У бели свет там’ крше си врат од угурсузлак, па саг, кој ће да плаћа тај калабалак — газда Ђорђе из Прудељ да го плаћа! Ја сум Капетан-Мишин ортак, па имам паре »за отечество!!« — Дваес’ пара пазар, хиљада гроша штета! Бразилија! Ћорава гу страна! — вели ћир Ђорђе љутито и рече и нешто још грђе, али писац, иако је досада савестан био и изнео верну слику онога што је било не изостављајући ништа и не додајући ничега новога, ипак неће то да изнесе, јер сви знамо шта значи то кад се човек наљути па не бира речи.
— Сто педесет само, — погађа се Срета, — а ресто...
— Море, остав’ ме, учитељу! — брани се ћир Ђорђе.
Сретен виде своје, што кажу, »добро јутро«. Виде да се овај не да ни опепелити, а није рад ни да пропадне тако лепа идеја: да његово село буде међу првима који су из Европе честитали, па неће да батали.
— Ама зар не би то могло онако некако, знаш, муфте? — запита Крсман дрипац.
— Онако на канцеларијски трошак бар ако не може бесплатно да се отправи, а Перо? — запита Јелесије.
— Не може, — вели Пера ћата. — Све мора да се плати; и краљу на рођендан, и на Цвети, и новим министрима, и збору кад се честита — увек се плаћа.
— А из канцеларијских трошкова? — запита Срета полако Перу ћату.
— То може, ал’ тај издатак неће признати контрола; мораће господин председник из свога џепа да подмири, а у то господин председник извесно неће хтети да загризе.
Сретен опет редуцира своје захтеве на минимум.
— Знаш шта, кмете, — рече Сретен, — па ми можемо још у мање речи да честитамо!
— Ху! — хукну ћир Ђорђе и почеша се иза увета. — А пошто била једна реч?
— Шест и по динара.
— Бре, бре! Само тол’ко. Шест и пол динара! Море грчка вивлија, тол’ко дебела књига, па гу купим за три ели четири динара! Ем цела јарећа кожа у корице; кожа од јаре девет и пол гроша ја гу купујем! А један српски реч тол’ко ли се зар плаћа!? Еј, букова главо!
— Па само неколико речи; тек кол’ко аваза да дамо! — рече Сретен молећим гласом.
— Море, не плаћа Јоргаћи за Бразилију ни једно »дилусус« да го пошљеш, еј главо, памет си бери! — рече ћир Ђорђе ужасно љут и стаде руком да тресе јелек, да се отреса и Бразилије и Сретена.
— Ама, председниче...
— Молим! — продужује ћир Ђорђе љутито и одлучно, тоном као кад неко држи диктанто. — Ми, учитељу, да си гледамо нашу послу, а онизи там’ што су, нек си га гледе своју послу! Тој ти је, ете, сав мој поздрав и честитање од мен’! Да га напишеш: тој ви се поздравио председник Ђорђе из Прудељ. Тол’ко!
— Ама чуј ме...
— А од паре да ми не збориш, господин-даскало, ич, зашто сум човек крвник! Од сулиотско сорта сум; татко ми клефта беше, као онај сас мустаћи големи там’ на дувар — што је — и показа на Бочариса — па ће свашто бидне!
Република, република, али ни ћир Ђорђе није хтео да се за толико изује. У њему као да се одједаред пробудише монархијска чувства, и он се разиђе, начелно разиђе, са Сретеном. А ако ћемо право, до скоро је монархиста и био.
— Па да баталимо, — викнуше неколицина главнијих, — кад је тако скупо!
И шта је могао сад Срета усамљен тако. Види и сам да је такса бестрага папрена, па попусти. Одустане и он од шиљања депеше и одборник Вујица свеза опет свога Мицка за плот.
Али Срета не да ипак да сасвим пропадне ствар. Тако лепа депеша, па да пропадне! Кад јој није било суђено да иде преко мора, мора се бар овде чути. Читалачку публику наших новина неће мимоићи та депеша, јер Срета не дâ да пропадне ни какав мање значајан састав његов, а камоли овај. С њом ће бити што и са оним цинцарским печењем: »Ако го не јадиш печено, ће го јадиш ку’ано!« Послаће је у неке новине, у новине Пиоњер народних тежњи које су ономад почеле излазити, а доле под звездицом написаће: »На основу чл. 15 закона о телеграфу ваш телеграм не може се адресанту предати«. Тако ће се извући из шкрипца, оправдати ћир-Ђорђа и село и сву кривицу свалити на телеграфисту.
А Срета је тим лакше пристао да се не пошље депеша и брзо се утешио јер му је одмах пала на памет једна лепа идеја, коју ако изведе одужиће се лепо и свести и савести својој.
Ево, дакле, како се Срета лепо довио.
У исто време кад решише да се депеша не шаље, решише и то да се прими к најповољнијем знању та промена у Бразилији и забележи у деловодни протокол општине прудељске, и да се напише поздравни акат и да се чува и храни у архиви општине прудељске.
Тако и би урађено.
Срета хтеде још и ово да се унесе у записник као резолуција: да одсада сваке године на тај дан буду сви дућани затворени, али ћир Ђорђе, који је и сам имао дућан уз саму механу, није пристао на то. Тако пропаде та резолуција, а и оне две ћатине: да се Бразилијанци изберу за почасне грађане прудељске и да се Прудељ одсада не зове Прудељ, него Бразиљевац.