Limunacija na selu/15
Glava petnaesta
U njoj su ispričane prve smetnje na koje je naišav Odbor za proslavu: užasan nemar i sebičnost mase osujetiše prve lepe namere Sretine i umalo što u klici ne propade ova lepa misao Sretina. U njoj ima i nekoliko propalih rezolucija.
I Sreta sede odmah tu u mehani i zatraži pero, mastilo i hartiju. Zac donese sve iz sudnice. Sreta se malo udubi u misli, a posle poleteše misli kao iz rukava, i za tili časak čestitka beše gotova, mada je (za depešu) dosta dugačka bila. Iz nje će samo ponešto biti citirano, pošto svaki Srbin ume, kao malo ko, da napiše i potpiše čestitku; to mu je ka’ ispiti čašu rakije.
»Slava borcima za slobodu i prava čovečanska!« veli Sreta između ostaloga u čestitci. »Iako smo telom daleko, duhom smo tu među vama, kao iskreni saučesnici vaše radosti i vašega veselja i narodnjega slavlja.«
»Samo složno, složno, braćo i jednomišljenici i načelni prijatelji! Istrajte na tom putu!«
Ima još dosta lepih i patriotskih i naprednih misli, sve u tom duhu, ali ja ću sve to preskočiti i citirati samo završetak čestitke.
»Ne bojte se!« završuje Sreta. »Ne malakšite duhom! Niste usamljeni! Uz vas je sve što je napredno i slobodoumno! Smelima pripada svet! veli istorija. Niste sami! Sećate se vazda da imate braće svoje i s ove strane okeana u Prudelju, Sreza kačerskog, Okruga rudničkog, koji vam iz daljine kliču: Slava, slava, slava borcima za narodna prava i progres čovečanstva!«
— Slava borcima! — dodade Sreta. — Dignimo kape uvis i kliknimo, braćo: Slava borcima za narodna prava!
— Slava! — zagrmeše prisutni u mehani i digoše kape (a Krsman slamni šešir) uvis.
Kad Sreta napisa depešu, ustade i pročita pred skupljenim zborom i zapita ih ima li ko šta da primeti, da se što, na primer, doda ili izbaci. Niko ništa nije primetio, svima se osobito dopala čestitka i aklamacijom bude primljena. Odmah bude obrazovan drugi jedan odbor koji će da se postara, gde treba, snabdeti je, naravno, što većim brojem potpisa.
U taj drugi odbor uđe Sreten, Đorđe i Mića i zamenik njegov Vujica, koji je uvek imao dosta vremena na raspoloženju. Voleo je da zazjava. Malo je radio. Tražio je majdan soli i nadao se da će se tad dobro pokrpiti. Uhvati tako lisiče, ili malo kurjače, pa ga prodaje povazdan po palanci; ili nađe kakav mineral, na primer »mačije zlato«, koji se svetli, pa raspituje učene ljude u palanci da li je to zlato, a kad ga zapitaju gde je to našao, a on to krije. Eto time se tako bavio, ali kao da mu je ipak najglavnije zanimanje bilo to što je bio predstavnik liste. On je samo zato ušao u taj odbor kao zamenik Mićin što mu se tada desio tu uz plot vezan konjić, pa je tako mogao odmah da poleti na njemu u varoš u telegrafsku stanicu, pošto ni za živu glavu ne htede poveriti i dati svoga konjića Mići »Oficiru« u ruke, mada su ga svi molili i navaljivali na nj. »More, ne znam ja Miću!« gunđao je Vujica »predstavnik«.
Odmah se stadoše kupiti potpisi na čestitku. Sreta potpisa skoro čitavo selo, pa mu i to ne bi dosta, nego dodade: »sa još sto i dvadeset i tri poreske glave«, tako da je nekih četrdeset potpisa više bilo nego na onoj pređašnjoj čestitci kojom se čestitalo novoj vladi. Potpisa ih Sreta, boga mi, sve, sve koji mu god padaše na pamet; i ove što su se tu desili u mehani (a njihov broj nije nikada mali) i one koji nisu tu bili i koji kad nisu ovom prilikom čuli, valjada nikad više i neće imati prilike da čuju ni za tu Braziliju ni za toga Don-Pedra.
To je sad trebalo odmah žicom ispratiti. A to je bila dužnost zamenika Vujice. I on uze depešu sa potpisima i metnu je u nedra. Sede na konja, potapka ga po vratu, pa se krenu uz radosno klicanje mnogobrojne svetine.
On ode, a oni ostaše.
Ne potraja mnogo, a evo ti Vujice natrag. Za Sretu se baš ne može — kao za jednog učevnog i školovanog čoveka — reći da je praznoveran i da drži nešto na to, zato i ne smem reći da je slutio zlo, ali mu ipak nekako nije bilo prijatno i pravo kad se ovaj vratio s pola puta.
— A što se ti, more, vrnu, natrag? — zapita ga ljutito Sreta.
— Ama ja ’nako znaš, iduć’ putem premišljam u sebi: da l’ će mu tu trebati što da se plati, jal’ da onako na državski račun prikačimo? — veli Vujica.
— Ama pa jakako, ja šta ćemo nego da platimo!?
— A ne bi ništa moglo, onako na priliku, za džabe, na primer kako od vlasti što su depeše džaba? — zapita ćir Đorđe.
— Ne može, ne može! Mora se platiti — veli Sreta.
— E, pa ko da plati? Zar ja em da oznojim moga Micka (tako mu se zvao konjić), em da platim?! Jok ja, vala! — reče Vujica pa siđe s konja.
— Ama nećeš ti — veli Sreta, umirujući ga — platiće Đorđe predsednik.
— Molim, kazao sum, obećao sum, inćar nema! — prihvati ćir Đorđe, rek’o bi malo ljutito.
Sad se stade raspitivati šta će da košta to. Niko ne zna, pa ni ćata, ni Sreta.
— A kako bi bilo — umeša se neko — da ti, kmete, daš dva dinara, pa ako bude malo neka Vujica doda, a ako pretekne, neka ti donese kusur, a kmet Đorđe?
Ne ide ni ovo. Ne pristaje ni Vujica, a još manje ćir Đorđe.
— Jok, jok! — viče i jedan i drugi.
Šta da rade u toj nevolji?
Ali se Sreta i tu doseti. Seti se da se u opštinskoj sudnici poteže neka poštanska knjiga, tarifa neka. Odmah odlete tamo i nađe šta staje reč za u Braziliju. Ohladi se lepo čovek kad izbroja reči! Dugačka depeša, bestraga mnogo reči; ne znaš šta je duže, čestitka ili imena potpisnika, a, hvala bogu, znate naše čestitke. I kad sračunaše, izađe nešto đavolski debelo! Koje u čestitci, koje u potpisima, bilo je na devet stotina osamdeset i tri reči. Reč staje šest i po dinara i svega iziđe: šest hiljada trista osamdeset devet dinara i pedeset para. Sreti se okrete sudnica. Tolika suma! Ko sme pomenuti ćir-Đorđu!
Ali se Sreta ne dade zbuniti. Sede i prepravi drugu malo kraću depešu sa malo manje potpisnika. Potpisa poimence odbornike i doda »sa još trista poreskih glava«. Izbroja reči i izračuna i opet mu izađe: trista šezdeset dinara. S ovim se može izaći pred ćir-Đorđa, pomisli Sreta i pođe, ali se s pola puta vrati. Nije smeo da spomene toliku sumu ćir-Đorđu. Opet stade prepravljati depešu. Prepravljao je nekoliko puta i naposletku ispade ovaka i ovolika:
»Rio de Ženeiro-Brazilija.
»Sakupljeni ovde na dve hiljade nepomičnih i svesnik Prudeljana, Sreza kačerskog, Okruga rudničkog, kličemo hrabrim borcima za narodna prava: Slava vam, hiljadili se takvi koji primerom prednjače ostalom svetu!
Đorđe, Sreto, Pero, Mićo, Žiko,
Ljubica, Krsman, Jelesije«.
Izračuna šta staje četrdeset i jedna reč i nađe da će sve stati: dvesta šezdeset i šest dinara i pedeset para. — »Mnogo je, more!« reče u sebi Sreten, i pođe. »Pa i nije za takvu stvar!« reče opet u sebi idući i hrabreći se i uzdajući se u rečitost svoju.
— E, gazda Đorđe — reče Sreten kad stiže. — Boga mi, kad si se sam ponudio i pristao da budeš stari svat, a ti sad dreši kesu!
— Molim, čujem! — veli Đorđe. — Što koštuje, pa će da vidim.
— E, da vidiš najpre depešu, pa onda reci! — veli Sreta i pročita mu depešu.
— Vrlo lepo! — veli Đorđe.
— Eto pa sad sudi sam. Kraća već nije mogla biti! I adresa i potpisi i depeša, svega četrdeset i jedna reč.
— Pa šta koštaje to sag?
— Šest i po dinara.
— Iha! — uzviknu Đorđe. — Da je ništo za dinar, dinar i pol, pa čovek za jedan kef i toj da učini!
— To je svega dvesta šezdeset i šest dinara i pedeset para.
— Molim?! — veli ćir-Đorđe nestrpljivo.
Sreta mu ponovi sumu.
— E pa zašto sag pa to?
— Pa velim šta staje cela depeša, kad je reč šest i po dinara.
— Kol’ko?! — veli Đorđe i metnu šaku iza uveta.
Sreta mu reče ponova, i šta staje reč i šta staje depeša.
— Bre, bre! — viknu ćir Đorđe kao oparen.
— Pa sam si obećao! — veli mu Sreta.
— Obećao sum, ama nesum znao kol’ko koštuje.
— E pa sad znaš.
— Mnogo! — veli Đorđe.
— Ama nije mnogo! Ja sam škartir’o tolike lepe i slobodoumne misli! — veli Sreta — a da je ostala ona prva stilizacija, — platio bi tri hiljade sto trideset i devet dinara i pedeset para. A ja sam te štedio i ti si sad još u ćaru.
— Kakav ćar, kakav ćar? Davno nema ćar ni od pametnu stvar!
— Ama molim te, šta je to tako mnogo! Ti si bar bogat čovek.
— Što bogat, kako bogat?! Ja sum valjade našao ćupovi s dukati i taliri od Marije Terezije, eli sum neki liferant, eli sum neki kaznačej, pa da imam tol’ke pare! — džapa se i otima ćir Đorđe, koji je obično menjao narečje čim se naljuti malo više.
— Ama, molim te, daj; ti dvesta, a resto ćemo iz kancelarijskih troškova dokusuriti. Eto, ti dvesta...
— S pare šala nema! — planu ćir Đorđe i odjedared puče jedan tako strašan šamar, da se valjda čak tamo u Braziliji čuo. Niko ga ne bi kabulio da primi ni za deset talira, a grešni ga Zac dobi za banbadava, ni kriv ni dužan. Izvuče ga kao da je Don-Pedrov pristalica. A sam ga đavo nanese da zapita ćir-Đorđa za neku sprdnju baš onda kad ovaj ču za onu onako grdnu sumu koju trebaše prema vlastitom svom obećanju da dâ. Te ti ćir Đorđe onako ljutit na kome da iskali jed, nego na grešnog Cincarčetu, koje mu u taj par dođe zgodno pod ruku.
— Hehe! Dvesta šeset i šest dinara! Malko pare! što je toj za ćir-Đorđeva kuća!! Ćorava posla!
— Ama, pa ti si čovek bogat — veli Sreta. — E, dobro, eto, daj ti sto pedest dinara, a resto ćemo pokupiti.
— U beli svet tam’ krše si vrat od ugursuzlak, pa sag, koj će da plaća taj kalabalak — gazda Đorđe iz Prudelj da go plaća! Ja sum Kapetan-Mišin ortak, pa imam pare »za otečestvo!!« — Dvaes’ para pazar, hiljada groša šteta! Brazilija! Ćorava gu strana! — veli ćir Đorđe ljutito i reče i nešto još grđe, ali pisac, iako je dosada savestan bio i izneo vernu sliku onoga što je bilo ne izostavljajući ništa i ne dodajući ničega novoga, ipak neće to da iznese, jer svi znamo šta znači to kad se čovek naljuti pa ne bira reči.
— Sto pedeset samo, — pogađa se Sreta, — a resto...
— More, ostav’ me, učitelju! — brani se ćir Đorđe.
Sreten vide svoje, što kažu, »dobro jutro«. Vide da se ovaj ne da ni opepeliti, a nije rad ni da propadne tako lepa ideja: da njegovo selo bude među prvima koji su iz Evrope čestitali, pa neće da batali.
— Ama zar ne bi to moglo onako nekako, znaš, mufte? — zapita Krsman dripac.
— Onako na kancelarijski trošak bar ako ne može besplatno da se otpravi, a Pero? — zapita Jelesije.
— Ne može, — veli Pera ćata. — Sve mora da se plati; i kralju na rođendan, i na Cveti, i novim ministrima, i zboru kad se čestita — uvek se plaća.
— A iz kancelarijskih troškova? — zapita Sreta polako Peru ćatu.
— To može, al’ taj izdatak neće priznati kontrola; moraće gospodin predsednik iz svoga džepa da podmiri, a u to gospodin predsednik izvesno neće hteti da zagrize.
Sreten opet reducira svoje zahteve na minimum.
— Znaš šta, kmete, — reče Sreten, — pa mi možemo još u manje reči da čestitamo!
— Hu! — huknu ćir Đorđe i počeša se iza uveta. — A pošto bila jedna reč?
— Šest i po dinara.
— Bre, bre! Samo tol’ko. Šest i pol dinara! More grčka vivlija, tol’ko debela knjiga, pa gu kupim za tri eli četiri dinara! Em cela jareća koža u korice; koža od jare devet i pol groša ja gu kupujem! A jedan srpski reč tol’ko li se zar plaća!? Ej, bukova glavo!
— Pa samo nekoliko reči; tek kol’ko avaza da damo! — reče Sreten molećim glasom.
— More, ne plaća Jorgaći za Braziliju ni jedno »dilusus« da go pošlješ, ej glavo, pamet si beri! — reče ćir Đorđe užasno ljut i stade rukom da trese jelek, da se otresa i Brazilije i Sretena.
— Ama, predsedniče...
— Molim! — produžuje ćir Đorđe ljutito i odlučno, tonom kao kad neko drži diktanto. — Mi, učitelju, da si gledamo našu poslu, a onizi tam’ što su, nek si ga glede svoju poslu! Toj ti je, ete, sav moj pozdrav i čestitanje od men’! Da ga napišeš: toj vi se pozdravio predsednik Đorđe iz Prudelj. Tol’ko!
— Ama čuj me...
— A od pare da mi ne zboriš, gospodin-daskalo, ič, zašto sum čovek krvnik! Od suliotsko sorta sum; tatko mi klefta beše, kao onaj sas mustaći golemi tam’ na duvar — što je — i pokaza na Bočarisa — pa će svašto bidne!
Republika, republika, ali ni ćir Đorđe nije hteo da se za toliko izuje. U njemu kao da se odjedared probudiše monarhijska čuvstva, i on se raziđe, načelno raziđe, sa Sretenom. A ako ćemo pravo, do skoro je monarhista i bio.
— Pa da batalimo, — viknuše nekolicina glavnijih, — kad je tako skupo!
I šta je mogao sad Sreta usamljen tako. Vidi i sam da je taksa bestraga paprena, pa popusti. Odustane i on od šiljanja depeše i odbornik Vujica sveza opet svoga Micka za plot.
Ali Sreta ne da ipak da sasvim propadne stvar. Tako lepa depeša, pa da propadne! Kad joj nije bilo suđeno da ide preko mora, mora se bar ovde čuti. Čitalačku publiku naših novina neće mimoići ta depeša, jer Sreta ne dâ da propadne ni kakav manje značajan sastav njegov, a kamoli ovaj. S njom će biti što i sa onim cincarskim pečenjem: »Ako go ne jadiš pečeno, će go jadiš ku’ano!« Poslaće je u neke novine, u novine Pionjer narodnih težnji koje su onomad počele izlaziti, a dole pod zvezdicom napisaće: »Na osnovu čl. 15 zakona o telegrafu vaš telegram ne može se adresantu predati«. Tako će se izvući iz škripca, opravdati ćir-Đorđa i selo i svu krivicu svaliti na telegrafistu.
A Sreta je tim lakše pristao da se ne pošlje depeša i brzo se utešio jer mu je odmah pala na pamet jedna lepa ideja, koju ako izvede odužiće se lepo i svesti i savesti svojoj.
Evo, dakle, kako se Sreta lepo dovio.
U isto vreme kad rešiše da se depeša ne šalje, rešiše i to da se primi k najpovoljnijem znanju ta promena u Braziliji i zabeleži u delovodni protokol opštine prudeljske, i da se napiše pozdravni akat i da se čuva i hrani u arhivi opštine prudeljske.
Tako i bi urađeno.
Sreta htede još i ovo da se unese u zapisnik kao rezolucija: da odsada svake godine na taj dan budu svi dućani zatvoreni, ali ćir Đorđe, koji je i sam imao dućan uz samu mehanu, nije pristao na to. Tako propade ta rezolucija, a i one dve ćatine: da se Brazilijanci izberu za počasne građane prudeljske i da se Prudelj odsada ne zove Prudelj, nego Braziljevac.