Лимунација на селу/14
Глава четрнаеста
У којој је једно популарно предавање Миће »Официра« о политичким приликама и о узроцима скорашњих догађаја у Бразилији, и листа одбора за прославу.
Мића се радо примио поверене му дужности и мисије. И зачас се начетише око њега радознали грађани.
И кад га запиташе шта је то било, и зна ли он ко је тај Дон Педро, а он ти њима стаде овако причати, а направио се важан и компетентан.
— Ама зар за њега ме питате?! — запита их Мића »Официр«. — Хе, не знате ви још њега, а и не дао вам бог да га познате као што га ја, кукавац сињи, знам.
— Ама, здравља ти, знаш га?! — запита онај Крсман, онај дрипац.
— Ама је л’ ја — пита Мића поносито; — ама знам ка’ рђаву пару; ка тебе, Крсмане што знам, знам ето и њега тако исто.
— Па дела, причај, славе ти, Мићо! — навали радознала гомила.
— Море, то је био један инает, — поче Мића, — један зулумћар да га под небом и овом божијом капом није било грђега, баш ка’ оно, ако знаш онај наш Руднички бик вођен што је, кажу, био пред Карађорђеву крајину. Е, иста ворма.
— Их! — осу се израз гнушања у гомили.
— А добро га трпио свет! — рече зачуђени Крсман.
Е, па зло се трпи докле може; свет вели: не дај, боже, горе! — па трпи кукавац сињи.
— А, боже, боже, да га је нешто нанела његова зла срећа у наше село, а не би га мајци он дуго кметски штап носио! — рече Крсман, па поносито засука брке. — Но наш’о стрине па трпе.
На израз »стрине« трже се Мића и погледа прекорно Крсмана. Примети му да Дон Педро није био кмет и закрати му реч ради овог увредљивог израза, па настави даље.
— И пиле у љусци је, море, пропиштало од зулума и тиријанства његова. Изишао беше свима тамо на перчин ка’ прибогу ево нам’ вођена овај наш Милисав, анатема га!
— Куку мене, што не беше вођен председник јал’ срески писар, па да ја свршим с њим, а ви да сехирите само! — упаде Крсман и опет.
И опет му примети Мића да дон Педро није био ни председник ни срески писар, ни капетан ни начелник; прекори га и попрети му удаљењем са збора, а затим настави.
— Осилио се безаконик, грдан мајци, — наставља Мића, — па неће да зна ни за бога ни за душу. А људи ка’ и људи, трпели док се могло, то његово тиријанство; све ка’ веле: не дај, боже, горе! Е, па и њима једанпут догоре до ноката, па веле — ту Мића завали фес — веле: једанпут се живи, једанпут се мре, па скочише на њ.
— Аферим! — викну гомила.
— Ама, има бога, што ја говорим увек. Има бога, има, јакако! И тако они скочише на њ! — рече Мића и превуче шаком преко бркова. Те ’оће бити, те неће бити; те овамо, те онамо; те повуци и потегни — еле ти богме они њега лепо заробе. Па ти му они лепо донеше калем и ’артију, а један исукао го тесак виш’ његове главе, па му ђидо подвикну: »Ајде, вели, драговићу мој, испружи се ти ту. Јал’ пиши ту одмах: да нећеш да си нам више цар, јел’ ће ти сада глава с рамена! Нема меда, дете! Него дела ти нама малецно, онако, мало, знаш, написмено, знаш, људи смо — вели Мића и намигну — па може да се заборави, него написмено ти!«
— Хе, хе! — упаде Крсман, онако ка’ наш газда Ђорђе написмено, малко облигације.
Плану газда Ђорђе и развика се, а други га стишавају.
— Што му дајете да пије, кад га знате да је луд и да му је све равно до Косова! — вели један.
А Мића му опет ускрати реч и хтеде га удаљити са збора, али се Крсман обећа да ће ћутати, и Мића настави.
— А он зорт, бога ми! Стаде плакати ка’ свака стрина, па само толико умеде да каже: »Аман, да си ми, вели, брат ка’ од мајке! Хоћу све да урадим како ви бегенишете, вели, и наређујете, само ми, вели, оставите ову униворму и овај мундир, вели. А ја идем натраг, вели у Јевропу, одакле ми стари моји и дођоше. Идем, вели, вамилији мојој; а вама ето, вели, моја влас’ и моје госпо’ство и мој мал, па се наредите без адвоката како најбоље знате, вели«. А они влас’ узеше себи, а мал му поделише међу сиротињу.
— И он то потписа баш? — запита Жика Буки Шљивић, »дописник« онај.
— Потписа жена, јакако — вели Мића — потписа све то у присуству учитеља, попа и ћате бразилијанског, па увати пут и штуче онако грдан у неку Јевропу, а они там’ осташе њему за инат република! — Ето, заврши Мића приповедање, по то сам купио, по то вам и продајем.
— Е, јесу били ђиде! — рече Жика »дописник«.
— Јесу, вала! — прихватише неколико њих.
— А-ја! — рече скуп цео.
— Ама нема разговора да су они ђиде; били и остају ђиде! — умеша се Срета, који је све дотле из прикрајка слушао, и задовољан Мићиним причањем, похвалио га речима: »Е, пара вреди овај наш Мићо! — Него сад и ми треба да се покажемо ђиде.
— ’Оћемо вала! — рекоше многи.
— Па како мислите, браћо, да ће онако најприличније бити?
— А ти си, учо, од нас најписменији, па како ти рекнеш, ми кабулимо! — предложи Жика.
— Дакле, хоћете л’ мени поверити ту ствар?
— Хоћемо! — одазва се гомила.
— Примате ли предлог грађанина Жике Шљивића?
— Примамо! — рече гомила као из једног грла.
— Дозвољавате ли и пристајете ли да ја кандидујем један одбор за приређивање прославе.
— Пристајемо! — дере се Жика, — кандидуј ти кога знаш.
— Хвала вам, браћо на поверењу! — рече Срета.
И одмах се образова Одбор за прославу прогласа републике у Бразилији, од шест одборника и три заменика. У тај одбор уђоше: Срета као председник, Жика као потпредседник, Мића, Крсман, Јелесије, ћата Пера као деловођа и Љубица. Тако конструисан одбор умало што није био врло краткога века, јер ћир-Ђорђу се бунила чувства кад му »Ђузелу« изабраше и хтеде да тражи: или да она дâ оставку, или да и он уђе у тај одбор. Једва га умирише, уверавајући га да је то само ради тога што је у Америци женскиње већ одавно еманциповано, па је то потребно ради угледа и образа Србије и српскога народа на страни, да они тамо виде да нисмо варвари, да нисмо изостали много иза њих. Но и ово је слабо ишло у главу ћир-Ђорђу, и он се умирио тек онда кад му рекоше да то није ни најмање опасно, јер ће Љубица остати дома; а изабрана је само форме ради; неће никуда ићи и биће му једнако пред очима.
— Е, може, може онда! — вели ћир-Ђорђе.
— Фала, ћир Ђорђе — вели му Срета — ти си модеран човек.
— Јесум, јесум!
— Дакле на посао! — рече Срета.
— Сал’ учитељу, да не коштаје много паре сиротињу и народ! — саветује их Ђорђе.
— Неће, неће! — вели Срета.
— ’Ајде па пазите да нам обелите образ! — додаде неко из гомиле који није ушао у одбор.
— Ти уживај само! — рече Срета и оде с одбором.