Limunacija na selu/14
Glava četrnaesta
U kojoj je jedno popularno predavanje Miće »Oficira« o političkim prilikama i o uzrocima skorašnjih događaja u Braziliji, i lista odbora za proslavu.
Mića se rado primio poverene mu dužnosti i misije. I začas se načetiše oko njega radoznali građani.
I kad ga zapitaše šta je to bilo, i zna li on ko je taj Don Pedro, a on ti njima stade ovako pričati, a napravio se važan i kompetentan.
— Ama zar za njega me pitate?! — zapita ih Mića »Oficir«. — He, ne znate vi još njega, a i ne dao vam bog da ga poznate kao što ga ja, kukavac sinji, znam.
— Ama, zdravlja ti, znaš ga?! — zapita onaj Krsman, onaj dripac.
— Ama je l’ ja — pita Mića ponosito; — ama znam ka’ rđavu paru; ka tebe, Krsmane što znam, znam eto i njega tako isto.
— Pa dela, pričaj, slave ti, Mićo! — navali radoznala gomila.
— More, to je bio jedan inaet, — poče Mića, — jedan zulumćar da ga pod nebom i ovom božijom kapom nije bilo grđega, baš ka’ ono, ako znaš onaj naš Rudnički bik vođen što je, kažu, bio pred Karađorđevu krajinu. E, ista vorma.
— Ih! — osu se izraz gnušanja u gomili.
— A dobro ga trpio svet! — reče začuđeni Krsman.
E, pa zlo se trpi dokle može; svet veli: ne daj, bože, gore! — pa trpi kukavac sinji.
— A, bože, bože, da ga je nešto nanela njegova zla sreća u naše selo, a ne bi ga majci on dugo kmetski štap nosio! — reče Krsman, pa ponosito zasuka brke. — No naš’o strine pa trpe.
Na izraz »strine« trže se Mića i pogleda prekorno Krsmana. Primeti mu da Don Pedro nije bio kmet i zakrati mu reč radi ovog uvredljivog izraza, pa nastavi dalje.
— I pile u ljusci je, more, propištalo od zuluma i tirijanstva njegova. Izišao beše svima tamo na perčin ka’ pribogu evo nam’ vođena ovaj naš Milisav, anatema ga!
— Kuku mene, što ne beše vođen predsednik jal’ sreski pisar, pa da ja svršim s njim, a vi da sehirite samo! — upade Krsman i opet.
I opet mu primeti Mića da don Pedro nije bio ni predsednik ni sreski pisar, ni kapetan ni načelnik; prekori ga i popreti mu udaljenjem sa zbora, a zatim nastavi.
— Osilio se bezakonik, grdan majci, — nastavlja Mića, — pa neće da zna ni za boga ni za dušu. A ljudi ka’ i ljudi, trpeli dok se moglo, to njegovo tirijanstvo; sve ka’ vele: ne daj, bože, gore! E, pa i njima jedanput dogore do nokata, pa vele — tu Mića zavali fes — vele: jedanput se živi, jedanput se mre, pa skočiše na nj.
— Aferim! — viknu gomila.
— Ama, ima boga, što ja govorim uvek. Ima boga, ima, jakako! I tako oni skočiše na nj! — reče Mića i prevuče šakom preko brkova. Te ’oće biti, te neće biti; te ovamo, te onamo; te povuci i potegni — ele ti bogme oni njega lepo zarobe. Pa ti mu oni lepo doneše kalem i ’artiju, a jedan isukao go tesak viš’ njegove glave, pa mu đido podviknu: »Ajde, veli, dragoviću moj, ispruži se ti tu. Jal’ piši tu odmah: da nećeš da si nam više car, jel’ će ti sada glava s ramena! Nema meda, dete! Nego dela ti nama malecno, onako, malo, znaš, napismeno, znaš, ljudi smo — veli Mića i namignu — pa može da se zaboravi, nego napismeno ti!«
— He, he! — upade Krsman, onako ka’ naš gazda Đorđe napismeno, malko obligacije.
Planu gazda Đorđe i razvika se, a drugi ga stišavaju.
— Što mu dajete da pije, kad ga znate da je lud i da mu je sve ravno do Kosova! — veli jedan.
A Mića mu opet uskrati reč i htede ga udaljiti sa zbora, ali se Krsman obeća da će ćutati, i Mića nastavi.
— A on zort, boga mi! Stade plakati ka’ svaka strina, pa samo toliko umede da kaže: »Aman, da si mi, veli, brat ka’ od majke! Hoću sve da uradim kako vi begenišete, veli, i naređujete, samo mi, veli, ostavite ovu univormu i ovaj mundir, veli. A ja idem natrag, veli u Jevropu, odakle mi stari moji i dođoše. Idem, veli, vamiliji mojoj; a vama eto, veli, moja vlas’ i moje gospo’stvo i moj mal, pa se naredite bez advokata kako najbolje znate, veli«. A oni vlas’ uzeše sebi, a mal mu podeliše među sirotinju.
— I on to potpisa baš? — zapita Žika Buki Šljivić, »dopisnik« onaj.
— Potpisa žena, jakako — veli Mića — potpisa sve to u prisustvu učitelja, popa i ćate brazilijanskog, pa uvati put i štuče onako grdan u neku Jevropu, a oni tam’ ostaše njemu za inat republika! — Eto, završi Mića pripovedanje, po to sam kupio, po to vam i prodajem.
— E, jesu bili đide! — reče Žika »dopisnik«.
— Jesu, vala! — prihvatiše nekoliko njih.
— A-ja! — reče skup ceo.
— Ama nema razgovora da su oni đide; bili i ostaju đide! — umeša se Sreta, koji je sve dotle iz prikrajka slušao, i zadovoljan Mićinim pričanjem, pohvalio ga rečima: »E, para vredi ovaj naš Mićo! — Nego sad i mi treba da se pokažemo đide.
— ’Oćemo vala! — rekoše mnogi.
— Pa kako mislite, braćo, da će onako najpriličnije biti?
— A ti si, učo, od nas najpismeniji, pa kako ti rekneš, mi kabulimo! — predloži Žika.
— Dakle, hoćete l’ meni poveriti tu stvar?
— Hoćemo! — odazva se gomila.
— Primate li predlog građanina Žike Šljivića?
— Primamo! — reče gomila kao iz jednog grla.
— Dozvoljavate li i pristajete li da ja kandidujem jedan odbor za priređivanje proslave.
— Pristajemo! — dere se Žika, — kandiduj ti koga znaš.
— Hvala vam, braćo na poverenju! — reče Sreta.
I odmah se obrazova Odbor za proslavu proglasa republike u Braziliji, od šest odbornika i tri zamenika. U taj odbor uđoše: Sreta kao predsednik, Žika kao potpredsednik, Mića, Krsman, Jelesije, ćata Pera kao delovođa i Ljubica. Tako konstruisan odbor umalo što nije bio vrlo kratkoga veka, jer ćir-Đorđu se bunila čuvstva kad mu »Đuzelu« izabraše i htede da traži: ili da ona dâ ostavku, ili da i on uđe u taj odbor. Jedva ga umiriše, uveravajući ga da je to samo radi toga što je u Americi ženskinje već odavno emancipovano, pa je to potrebno radi ugleda i obraza Srbije i srpskoga naroda na strani, da oni tamo vide da nismo varvari, da nismo izostali mnogo iza njih. No i ovo je slabo išlo u glavu ćir-Đorđu, i on se umirio tek onda kad mu rekoše da to nije ni najmanje opasno, jer će Ljubica ostati doma; a izabrana je samo forme radi; neće nikuda ići i biće mu jednako pred očima.
— E, može, može onda! — veli ćir-Đorđe.
— Fala, ćir Đorđe — veli mu Sreta — ti si moderan čovek.
— Jesum, jesum!
— Dakle na posao! — reče Sreta.
— Sal’ učitelju, da ne koštaje mnogo pare sirotinju i narod! — savetuje ih Đorđe.
— Neće, neće! — veli Sreta.
— ’Ajde pa pazite da nam obelite obraz! — dodade neko iz gomile koji nije ušao u odbor.
— Ti uživaj samo! — reče Sreta i ode s odborom.